Featured

Eska i vuk

Svaka sličnost sa stvarnim događajima je namerno slučajna,

a sa inspiratorom za imena korišćena u ovoj basni

ili alegorijskoj priči

naročito!

Eska je upoznala vuka, ali nije znala da je to vuk pa ga je nazvala Mister Dži. Iz istih razloga, on je odlučio da nju zove Eska, mada Eska uopšte nije bila jagnje.

Iako je bio gladan, dugo je Mister Dži samo zurio u Esku. A onda je Eska ugledala Mister Dži-ja i pretvarajući se da ga i dalje uopšte ne primećuje počela da igra; da pleše zanosno i zavodljivo pokušavajući da ga hipnotiše.

Ali sirota Eska nije ni slutila da je u stvari ona već hipnotisana i da je stari, iz čopora izbačeni Mister Dži, potomak onog vuka kojeg je jedna Aska zanela svojom igrom i koji zanesen Askom nije ni primetio da su stigli čobani, koji su ga na kraju i ubili.

Samo ti igraj Eska, a ja ću uživati dok traje – mislio je Mister Dži, iako je izgledao kao neko ko uopšte više nije u stanju da misli. Igra jednom mora prestati, iako ne želimo da prestane, ni ti ni ja. Umorićeš se, pre ili kasnije. A onda ću te pojesti. Tako mora. Takva su pravila i nikakve i ničije želje ne mogu to promeniti. Takva nam je priroda.

Poješću te čak i pre nego što prestaneš da igraš ako se pojave čobani koji su ubili mog pretka i koje očekuješ. Mene neće iznenaditi. Ja sam savremeni i dovoljno iskusni vuk. Izvežban da čobane oseti na daljinu…

 

PS

Iako sa njom nema nikakve veze, ova priča je ipak posvećena mojoj Eski. Jednoj jedinoj koja je pružila ruku kada sam počeo da tonem, a onda urliknula: ”Piši Dži (pa neka psovka), piši! Piši non-stop, piši sve što ti padne na pamet, piši sebi, zbog sebe, za sebe…”

I tako je pravi, a ne onaj iz priče Mr Dži – vuk, spašen od čobana koji bi ga dotukli zanesenog, da se nije desio taj iznenadni i tako ne-Andrićevski preokret, u kojem Eska spašava vuka. Što znači, da nema nje – ne bi bilo ni Mister Dži-ja, a da nema njega, ne bi bilo ni mene.

I zato, hvala ti Eska! Evo pišem za sebe, ali svako moje slovo sve dok budem mogao da kucam, biće posvećeno tebi!

 

Advertisements

A vi onda organizujte taj puč!

Zbornik objavljenih tekstova ili kako sam postao agit-prop! Preuzmi PDF:

Normalan život

Nova e-knjiga od autora ”Priručnika za proteste” – A vi onda organizujte taj puč!

Zbornik objavljenih tekstova ili kako sam postao agit-prop! Preuzmi PDF:

A vi onda organizujte taj puč

Uvod

 Kriza srednjih godina, šta li, uglavnom došao sam u jednom trenutku sredinom 2016. godine, u fazu kad više nisam znao šta bih sam sa sobom. Samo su me još moji sinovi održavali u životu. Sve ostalo je izgledalo besmisleno i ništa sem njih nije delovalo vredno još jednog buđenja i ustajanja iz kreveta.

Onda sam odlučio da se vratim mladalačkim snovima i da po drugi put, sada već u sasvim zrelim godinama, pokušam da budem pisac. Ništa ozbiljno, ništa pretenciozno, tek da negde bar kažem šta mi je na duši, a možda i da ostavim neki trag za sobom. Tako sam otvorio svoj prvi blog. Ni manje ni više, hteo sam odmah da počnem da pišem svoj prvi roman…

View original post 814 more words

Promijenite svoje stavove i borite se za svoju novu slobodu! (KiSS – škola kreativnosti i samospoznaje)

Libertas Nova

…U prvom dijelu pisao sam o putu samospoznaje. Mnogi od vas sigurno su se zapitali zašto bi mi to trebalo? Zadovoljan/na sam sa svojim trenutačnim životom, ovakav kakav je sada. Zašto bi išta mijenjao/la? Ja nisam taj koji vam može narediti da promijenite svoj život; on je vaš, ne moj.

Ali recite mi da li ste zaista zadovoljni njime?

Da li ste uistinu?

Da li imate sve što vam treba?

Da li vas to što imate čini zaista sretnim i ispunjenim?

Da li proživljavate bol i bijes, svaki dan, svaki puta iznova?

Da li ponekad imate osjećaj da vam je svega dosta; vaš svakodnevni posao vam sve više zadaje glavobolje; vaša vam obitelj već pomalo ide na živce; uvijek trebate još više novca kako bi sami sebe uvjerili da ste sretni?

Pitanjima nikada kraja…

Mislim da ste odgovorili Ne na barem jedno od prva četiri pitanja, odnosno Da na zadnjih…

View original post 347 more words

Santa Maria Della Sallute

 

Pre 10-15 godina prisustvovao sam možda i najboljem izvođenju ove pesme ikad. Bio je to Miša Janketić na ”Vukovom saboru” u Tršiću, ali to izvođenje nigde nisam pronašao zabeleženo. Od tada sam tragao za tako savršenim izvođenjem Santa Maria Della Sallute, ali ništa nije bilo dovoljno dobro… dok danas nisam čuo izvođenje Raleta Damjanovića.

 

Ljubav između raja i pakla

Nudio sam joj život kao iz bajke. Nudio sam joj raj na zemlji. Ali njoj je bio draži život u govnima. Stvar navike valjda. A i ko još piše bajke?

Nije da moj raj njoj nije bio raj, ali njena govna, odnosno sranja su za mene bila pako. Nije da njoj nisu. Ali ona izgleda bez njih nije mogla. Opet stvar navike. A i ko još veruje u bajke, odnosno u život bez sranja?

Ponekad joj nedostaje moj raj i poželi da mu se vrati. Ali onda se uvek seti koliko je taj raj prljav i nemoralan u stvari. Svaki raj ima svoju zabranjenu voćku i poneku zmiju. Zabranjeno voće joj nije strana ni mrska stvar. Možda je baš ono, a ne cvetne livade moj raj činilo rajem. Ali od zmija se plašila. Bile su joj odvratne i mrske. A svaki raj ima svoju zmiju.

U njenom paklu bar nema zmija. Samo obični gmizavci drugih vrsta. Ljigavi i pokvareni kao zmije koje vas nagovaraju da berete zabranjeno voće, ali to ipak nisu zmije. Samo obični, mali, ljigavi gmizavci.

Raj ima čistilište. Pakao ga nema. U raju svi nešto rade i gledaju u Svevišnjega. U paklu ne radi niko ništa i Svevišnjeg tu nema. U raju je sve kristalno jasno, čisto, sterilno i zato je takvima poput nje u raju dosadno. Naporno. Monotono, ubistveno. U paklu nikada nije dosadno.

U paklu se čuju kmečanje i krici. Za ljubitelje pakla to su zvuci zadovoljstva. Ljubitelji raja ne čuju takve uzdahe i jecaje. Takvi zvuci im ometaju put pročišćenja. Do njih dopire samo horska pesma Svevišnjemu.

Zato ćemo zauvek ostati svako u svom vandimenzionalnom delu sveta. Ja u mom monotonom, sterilnom, beživotnom raju; ona u svojim sranjima koja su za mene pakao. Zašto smo se onda uopšte rađali zajedno na Zemlji, gde je predviđeno da se takvi svetovi mešaju?

Ako budem imao sreće, moje telo neće saznati za njen pakao. Za dušu je već kasno. Nagovorila me moja rajska zmija da mu se previše približim. Ne znam da li će toj duši sada pomoći čistilište.

Pol Gogen (1848-1903) – Odakle dolazimo? Šta smo? Gde idemo?

‘’Životu mogu da se raduju samo deca, životinje i urođenici’’, razmišljao je čuveni slikar Gogen, dok je boravio na Tahitiu, u danima posle neuspešnog samoubistva, nakon što mu je voljena kćerka umrla, izmoren fizičkom i duhovnom boli.

Svi ostali koji razmišljaju ‘’ko smo, šta smo, kuda idemo’’, nemaju ni teoretske šanse da budu srećni.

Preuzeto sa portala: ARTNIT, objavljeno 02.01.2013.

Ono što i danas nastavlja da zbunjuje i privlači jeste način na koji je Gogen slikanjem postavljao moralna i filozofska pitanja. Ko smo, gde idemo? Čovek ni posle više od jednog veka nije bliži odgovoru.

Slika Odakle dolazimo? Šta smo? Gde idemo? nije samo najkolosalnije ulje na platnu koje je Pol Gogen ikada naslikao, već je i slika koja objašnjava njegovu celu slikarsku i filozofsku doktrinu i rezimira njegovo celokupno umetničko stvaralaštvo. Slika se danas nalazi u Muzeju lepih umetnosti u Bostonu.

Ko smo-odakle smo-kuda idemo

 

Slikanju ovog remek-dela predhodio je niz dramatičnih i tragičnih događaja u životu Pola Gogena. Pojavljuju se finansijski problemi, a njegovo zdravlje se pogoršava. U proleće 1891. godine dobija i najgoru vest, vest o smrti kćerke Arline u 21. godini. On iracionalno okrivljuje svoju ženu za njenu smrt i razvodi se. U ovom periodu Gogen definitivno raskida i sa bilo kakvom verom. U pismu koje je napisao to potvrđuje: “Moja kćerka je mrtva. Sada mi ne treba Bog.”

Deprimiran, pateći zbog smrti svoje kćerke, 1897. godine Gogen započinje epsku misiju stvaranja svog umetničkog testamenta, sliku Odakle dolazimo? Šta smo? Gde idemo?. Radio je velikom brzinom i završio je za mesec dana. Tvrdio je da je radio direktno na platnu bez prethodnih crteža. Kada je počinjao da slika nije mislio o njenom nazivu, ali kada je završio sliku nije imao dilemu kako da je nazove. Ovom slikom on pokušava da otkrije misteriju rađanja, života i smrti.

Kompozicija slike je neobična. Slika je podeljena na tri dela – krug zdesna na levo, i veliki ovalni u centru. Slika ne sugeriše odgovore, ali i nema odgovora, ovde su samo tri fundamentalna pitanja koja su vizuelno postavljena.

U desnom uglu slike je beba, simbol života i nevinosti, koju okružuju tri Tahićanke. Tri žene sa detetom simbolišu početak života (Odakle dolazimo?). U centru sllke Gogen razmišlja o tome šta smo. Ovde su prikazane dve žene koje razgovaraju o sudbini – tako ih Gogen opisuje. Tu je i čovek koji izgleda zbunjeno i pomalo agresivno. U središtu je mladić koji pruža ruke da ubere plod saznanja i postavlja pitanje značenja postojanja (Ko smo mi?). Na ovom delu slike se samo oseća ljudska nevinost i prirodna želja da se živi. Dete jede voće ne primečujući prusustvo idola u daljini – znak čovekove potrebe za duhovnošću. Tu su i žene, jedna je misteriozno umotana, a tu su i životinje sa kojima delimo svet: koza, mačka, mačići. U poslednjem delu slike prikazuje se pitanje – Gde idemo?. Mlada žena leži, a starica pored nje koja se približava smrti simbolizuje kraj života. Starica izgleda pomirljivo i rezignirano. Na njenim nogama je čudna bela ptica koja predstavlja uzaludnost reči. Njeno bledilo i seda kosa govore mnogo i poruka je naglašena prisustvom ptice.

Na slici je prikazan raj tropske lepote: sunčani Tahiti, sloboda i boja zbog koje je Gogen napustio sve da bi je našao. Mala reka protiče kroz šume i ispred je deo sjajno plavog mora sa maglovitim planinama na ostrvu.

Plavi idol u pozadini slike očigledno predstavlja ono što po Gogenu postoji unutar slike. O tome je on rekao: ” Verujem da slika ne samo da prevazilazi sve moje prethodne, nego i da nikada neću naslikati ništa bolje – i da je čak volim.” Nakon završetka ove slike bio je uveren da će ostatak njegovog života biti neuspešan. Pokušao je da izvrši samoubistvo, ali bezuspešno.

Pol Gogen je odbijao da objašnjava značenje svog velikog platna. Govorio bi: “Naslov je tu da postavlja pitanja – a ako biste jedno umetničko delo previše objašnjavali, ono bi izgubilo svoju poeziju. ” Ono što i danas nastavlja da zbunjuje i privlači jeste način na koji je Gogen slikanjem postavljao moralna i filozofska pitanja. Ko smo, gde idemo? Čovek ni posle više od jednog veka nije bliži odgovoru.

žuti isus
Žuti Hrist (1889.)

Rano ujutru 8. maja 1903. godine izvršio je samoubistvo. Do kraja života ostao je nesrećan i nepriznat.

Van Gog (1853 – 1890): velika misterija umetnikovog ludila

Preuzeto sa portala ”Kultiviši se”, članak objavljen 16.05.2017.

Nikada nije bilo genija koji nije bio i pomalo lud, reče Aristotel. Danas jedan od najcenjenijih umetnika i vlasnik najprepoznatljivijeg slikarskog stila, Vinsent Van Gog, u svoje vreme više je nosio epitet lud, nego što je njegova genijalnost bila prepoznata.

U prilog tome išla je i činjenica da Van Gog jeste patio od nekolicine duševnih bolesti, premda njegovo „ludilo“, i pored brojnih teorija i analiza, još uvek nije u potpunosti razjašnjeno.

Radio je i do 20 sati dnevno, za života stvorio preko 800 slika, od kojih je uspeo da proda samo jednu jedinu. Ona ista dela koja su smatrana bezvrednim dok ih je Van Gog slikao, danas krase zidove najprestižnijih galerija, a njihova se vrednost opisuje milionima dolara.

Slikao sam svim srcem i dušom, a um izgubio negde u međuvremenu“, rekao je jednom.

Uistinu, Van Gogove slike odišu neobičnim nemirom, čak i kada su na njima najidiličniji pejzaži. Ukoliko posmatranje njegovih zvezdanih neba, žitnih polja, irisa, suncokreta ili vatrenih zalazaka sunca uspeva da u vama probudi neobična i jaka osećanja, možda možete naslutiti i emotivno i duševno stanje ovog umetnika.

van gog bez uveta

 

Incident sa uhom

Poznato je da je Van Gog u jednom od naleta svog ludila odsekao sopstveno uho i poklonio ga prostitutki iz obližnjeg bordela.

Bio je to događaj koji je shvaćen kao kulminacija njegovog ludila, i još jedna stavka u danas opšteprihvaćenoj biografiji ovog umetnika.

Ono što je manje poznato jeste priča koja je prethodila pomenutom događaju.
Naime, tokom nekoliko nedelja boravka u gradu Arlu, Van Gog je delio dom sa još jednim slikarskim velikanom – Polom Gogenom. Njihov odnos, međutim, nije se mogao nazvati prijateljskim. Česte svađe dovele su do toga da jedne noći Van Gog posegne za nožem i odseče svoje uho, ili je to učinio Gogen tokom njihove rasprave, prema drugoj teoriji. Continue reading “Van Gog (1853 – 1890): velika misterija umetnikovog ludila”

Savršen trenutak

 

ili mali prilog enciklopediji hedonizma…

Prosto je neverovatno kako ljudi protraće svoj život dok dlanom o dlan, samo zato jer doživljavaju život kao večnost. Jadni, mali život, kraći od milisekunde u beskraju vremena. Skroz pogrešno. Ali postoji jedan trik uz pomoć kojeg se možemo približiti osećaju večnosti. Samo je potrebno svaki pojedinačni trenutak prihvatati kao večnost, kao zaustavljen događaj u vremenu i prostoru. Živeti kao da je svaki trenutak večnost pre i posle kojeg ništa ne postoji, a ne kao da je čitav život, odnosno zbir svih naših trenutaka večnost. Kad već i nije. Život nije ni smešnih hiljadu godina u beskraju vremena, a kamoli večnost.

Ponekad u životu, svako od nas dobije i nešto što se zove savršen trenutak. U toku savršenog trenutka treba odbijati i pomisao da će taj trenutak proći i da će posle njega doći neki trenuci koji nisu ni malo prijatni, a daleko od toga da su savršeni.

Takvih trenutaka, običnih ili ružnih je mnogo više u životu. Neuporedivo više od savršenih. Da savršenih ima i približno onoliko koliko i običnih, onda ih ne bismo nazivali savršenima i zato su savršeni trenuci savršeni; baš zato što su tako retki. Savršen trenutak je vredniji od dijamanta jer su još ređi čak i od dijamanata u prirodi.

Zbog običnih ili ružnih trenutaka kakvi uglavnom dominiraju našim životima, život je obična bezvredna sraćka. I zato, naučite da više cenite savršen trenutak. Ne stidite ga se. Lažu perfidni pokvarenjaci, koji vam pričaju priče iz lične, obično materijalne koristi, da uživanje u savršenom trenutku nije bogu ugodno. Bog, odnosno Univerzum, kako ga ja zovem, igra i peva i deli sa vama osećaj blažene miline, samo ako umete da prepoznate savršen trenutak i da osetite sve to što uz njega ide. I zato, ne ustežite se da ga pojačate do maksimuma kao dobru muziku. Uživajte maksimalno u njemu, pojačavajući ga još i još, sve dok vam pojačavanje prija.

Ako vam se čini da vi niste te sreće, pa kod vas savršen trenutak nikako da dođe, pokušajte sami da ga stvorite. I veštački dijamant može da bude dovoljno dobar i za uživanje stvoren, samo ako je majstorski napravljen i izbrušen.

Dug poljubac za laku noć ili za ”kako mi je drago što te vidim”, dodir obraza uz obraz, najsočnije usne, najbujnije grudi, najčvršća guza, premotavanje snimka dok Maradona zajebava Engleze i pravi ih smešnim što neverovatnim driblinzima, što ”božijom rukom” u Meksiku 1986, gutljaj najboljeg vina, ‘ladno pivce posle večere, zalogaj ”Moskva šnit” torte ili koje vam drago… Znate valjda i sami šta je vaš savršen trenutak? Hajde sad, nađite ga, stvorite ga i zgrabite ga. I neka traje. Kao večnost. Uživajte!

Nije život hiljadu godina, ali savršen trenutak jeste večnost.