Slažemo dalje priču, uvod, početak i dalje, hronološki sled dogadjaja…

Otkrivenje Jovanovo – 8. poglavlje

1) I kad zaklano jagnje otvori sedmi pečat, nasta tišina na nebu oko pola sata. 2) I videh sedam anđela koji stajahu pred Bogom, i dade im se sedam truba…

7) Prvi anđeo zatrubi, i posta grad i oganj, smešani s krvlju, i padoše na zemlju; i trećina drva izgore, i svaka trava zelena izgore. 8) Drugi anđeo zatrubi; i nešto kao velika gora ognjem zapaljena pade u more; i trećina mora posta krv. 9) I umre trećina stvorenja koja su živela u moru, i trećina lađi propade. 10) Treći anđeo zatrubi, i pade s neba velika zvezda, koja goraše kao buktinja, i pade na trećinu reka i na izvore vodene. 11) Ime zvezdi beše Pelen; i trećina voda posta pelen, i mnogi ljudi pomreše od voda, jer behu gorke. 12) Četvrti anđeo zatrubi, i udarena bi trećina sunca, i trećina mjeseca, i trećina zvezda, da pomrča trećina njihova, i dan izgubi trećinu svetlosti svoje, a tako i noć. 13) I videh, i čuh jednog anđela gde leti posred neba i reče silnim glasom: Teško, teško, teško onima koji žive na zemlji od ostalih glasova trubnih trojice anđela, koji će sad zatrubiti.

Otkrivenje Jovanovo – 9. poglavlje

1) I peti anđeo zatrubi, i videh zvezdu gde pade s neba na zemlju, i dade joj se ključ od studenca bezdana. 2) I ona otvori studenac bezdana, i iziđe dim iz studenca kao dim velike peći, i pocrne sunce i nebo od dima studenčevog. 3) Iz dima iziđoše skakavci na zemlju, i dade im se vlast, kao što je vlast koju imaju škorpije na zemlji. 4) I reče im se da ne ude travi zemaljskoj niti ikakvoj zeleni, ni drvetu, nego samo ljudima koji nemaju pečat Božji na čelima svojim. 5) I dade im se da ih ne ubijaju, nego da ih muče pet meseci; i mučenje njihovo beše kao mučenje škorpijino kad ujede čoveka. 6) U te dane tražiće ljudi smrt, i neće je naći; i želeće da umru, i smrt će od njih bežati…

12) Jedno zlo prođe, evo idu još dva zla za ovim…

15) I biše odrešena četiri anđela koji behu pripravljeni na sat, i dan, i mesec, i godinu, da pobiju trećinu ljudi…

17) I tako videh u utvari konje, i one što seđahu na njima, koji imahu oklope ognjene i plavetne i sumporne; i glave konja njihovih behu kao glave lavova, i iz usta njihovih izlažaše oganj i dim i sumpor. 18) I od ova tri zla pogibe trećina ljudi, od ognja i od dima i od sumpora što izlažaše iz usta njihovih. 19) Jer sila konja beše u ustima njihovim, i u repovima njihovim; jer repovi njihovi behu kao zmije i imahu glave, i sa njima činjahu zlo.

20) Ostali ljudi koji ne biše pobijeni zlima ovim, ne pokajaše se od dela ruku svojih, da se ne poklanjaju zlim duhovima, ni idolima zlatnim i srebrnim i bronzanim i kamenim i drvenim, koji ne mogu videti, ni čuti, ni hoditi; 21) niti se pokajaše od ubistava svojih, ni od čaranja svojih, ni od bluda svoga, ni od krađa svojih.

 

I

,,Nisam marva. Ne dozvoljavam. Radije ću poginuti kao čovek, nego živeti kao stoka ili pas. Neću mirno čekati da moja deca počnu trpeti uvrede i poniženja od ljudi čiji IQ je znatno niži od njihovog. Zar i njih da gledaju sa visine i da ih gaze lopuže, čije znanje nije dovoljno dobro ni za prodavanje jabuka na pijaci jer im je i kantar suviše složen mehanizam za rukovanje. Da ih pustim da žive kao miševi učeći ih da budu pošteni i čovečni ili da im objašnjavam kako je bolje biti podlac, bezobziran i bezosećajan, jer se samo gazeći preko tudjih sudbina i života može postići uspeh? Ne smeš se obazirati na druge i brinuti o njima, ni kako im je ni kako je njihovoj deci, jer tako se postaje slabić, a slabićima nije predodredjen ni uspeh, ni novac ni sreća.

Šta da radim? Zar da ćutim, trpim i gledam kako se sve manje smeju, kako sve više negde tupo zure a blistavi pogled i sjaj u očima nestaju. Kako počinju da preziru sebe i postaju alkoholičari ili se kljukaju antidepresivima da bi kako-tako dočekali sledeći dan u kojem će se iznova osećati očajno i nemoćno…”

Ove misli opsedale su Petra Petrovića već odavno. Mnogo pre nego što je sa mesta opštinskog sekretara premešten u kopirnicu. Pre opštinske službe bio je policijski inspektor. Mlad, perspektivan, ambiciozan, činilo se da će napraviti sjajnu karijeru. Medjutim, iako je studirao na Pravnom fakultetu, Petar kao da nikada nije shvatio šta je pravo, a šta pravda. Dok je vodio istrage u svakom slučaju koji je preuzeo pokušavao je da pronadje pravdu, očekujući da će tako žrtva, on i pravda kao na filmu na kraju pobediti. Ali život nije film i Petar je brzo shvatio da je teže pronaći pravdu nego zlato i to je označilo kraj njegove karijere u policiji.

Danas mu je 40 godina, ali Petar se ne oseća kao da je na pola životnog puta. Više mu deluje kao da je pri kraju, ili bi bar on tako voleo da bude. Na kraju krajeva, godinama unazad su mu se povremeno javljali suicidni trenuci i ko zna šta bi bilo da nije bio svestan kako bi kraj njegovih muka i pakla od života (kako je on svoj život video, iako je bio zdravstveno, porodično i materijalno sasvim solidno situiran), doneo još veće muke i pakao njegovoj porodici i roditeljima, koji su još uvek u njemu videli svog ,,dobrog dečaka”. Zato je tugaljivo i kao jadnike posmatrao one koji su ga kada uoče njegov setan ili jednostavno prazan, tup pogled, pitali: ,,Šta tebi fali?”

,,Pobogu ljudi! Zar smo marva ili kakve druge životinje? Zar treba da smo zadovoljni i ispunjeni ako smo ostavili za sobom potomstvo i tako obezbedili reprodukciju? Ne dugujemo nikome ništa, a osnovne uslove za život imamo i to čak i nešto iznad prosečne. I to je to, šta čoveku treba više? A da li treba da mislim ili jednostavno da ne razmišljam previše o svom bratu kojeg retko vidjam jer radi po 12 sati dnevo i koji jedva uspeva da prehrani svoju porodicu? Da li je previše što bih želeo češće sa decom i suprugom da idem u pozorište, bioskop, u posete rodbini i prijateljima koji žive u drugim gradovima. Fantaziram bez veze sa svojom željom da vidim sve najpoznatije gradove sveta, je li? Jedan grad godišnje, na par dana, pa koliko stignem do kraja života. Previše tražim? Zašto prosečan Švedjanin, Australijanac ili Japanac to mogu, a ja ne mogu? Neću da zaboravim i ne razmišljam o tome da bi mojoj duši bilo lakše. Neću! Želje mogu biti različite, ali mogućnosti moraju biti iste ili bar približno slične i meni i čoveku u Norveškoj koji radi u svojoj državi isti posao kao ja u svojoj. Pa nije moj grad selo u pustinji, već prirodnim bogatstvom okruženo mesto i zašto su onda moje želje nerealne i zašto ne mogu da ih ispunim?

Zato što mi drugi to ne dozvoljavaju… I zato pitam jesmo li marva. Zašto se zadovoljavamo krovom nad glavom i time što će nas nahraniti i napojiti? Zašto nešto ne promenimo da nam životi postanu vredniji življenja. Zašto kad sve uslove da nam bude bolje imamo… Da li nam to pameti ili hrabrosti fali?”

Pre 20 godina, Petru je na testiranju izmeren koeficijent inteligencije 120, a nakon psihološkog testiranja i razgovora sa psihologom, uočene su sledeće Petrove osobine: odgovornost, empatija, altruizam. Nakon nabrajanja osobina u pisanom opisu njegovog duševnog i mentalnog stanja i sveukupne psihološke funkcionalnosti je navedeno: ,,Mentalni kapaciteti na nivou gornje granice proseka.”

Petar je bio prezadovoljan rezultatima testiranja, ali je brzo promenio mišljenje. Poželeo je da su mu mentalni kapaciteti na donjoj granici proseka, čak možda i nešto ispod te granice. Zamišljao je da bi mogao biti srećan jedino ako bi njegov mozak bio u stanju da poima samo elementarne stvari i ako bi se sklonio od prljavog, pokvarenog sveta, negde u planinu, gde bi čuvao ovce i išao za njima po pašnjacima. Pročitao je negde tekst o Pol Gogenu, koji je na njega ostavio snažan utisak, a posebno deo koji se odnosio na period života čuvenog slikara u vreme pokušaja samoubistva.

,,Životu mogu da se raduju samo deca, životinje i urođenici’’, razmišljao je Gogen dok je boravio na Tahitiu, u danima posle neuspešnog samoubistva, izmoren fizičkom i duhovnom boli. Svi ostali koji razmišljaju ,,ko smo, šta smo, kuda idemo’’, nemaju ni teoretske šanse da budu srećni.

Potpuno je video sebe u tim Gogenovim mislima, čime je još više povećavao svoju depresivnost, a počele su da se javljaju i prve naznake suicidnosti. U to vreme, Petar je još uvek bio policijski inspektor.

Na mesto opštinskog sekretara dospeo je gotovo slučajno i o toj promeni u njegovom životu Petar je na trenutak video slamku spasa. U stvari, njemu je već postajalo svejedno koji drugi posao će raditi, samo je želeo da pobegne od svakodnevnog posmatranja korupcije, licemerja, ,,nedodirljivih’’ lopuža, nesposobnih tužilaca i pokvarenih advokata. Od svih koji su zloupotrebljavali savremene trendove demokratije i ,,ljudskih prava’’, kako bi namagarčili sistem, zakone i na kraju ako hoćete – pravdu. U takvom psihičkom stanju, ponudjeno mesto opštinskog sekretara mu je izgledalo kao premija. Evo kako je do toga došlo.

Advertisements

Author: Holden Kolfild

Odrastao sam...

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s