Petar Petrović razmišlja o tome kako i zašto neko postaje pisac!

Sad mi je jasno kako se postaje pisac. Odnosno, zašto neko postaje pisac i ko postaje pisac. To je ona osoba koja bolje od drugih opaža stvari i dešavanja oko sebe i ume lepo da ispriča šta to opaža. Ona osoba koju u tim opažanjima često nešto muči jer oko nas nije uvek sve onako kako bi trebalo da bude. Na žalost, i pored svog tog dara, ta osoba je nesposobna da uradi nešto konkretno kako bi menjala i poboljšala to što joj u opaženom smeta i otud njene frustracije! To je dakle (čak i kada tako ne izgleda) u stvari samo jedna mrzovoljna, depresivna i plašljiva kukavica. A možda i grešim dušu. Možda nije nesposobna kukavica. Možda je samo nepopravljiva lenština, mrcina kako za takve kaže narod, koja će radije tromo da čeka kraj svog života u svojim kafansko-filozofskim jalovim razmišljanjima i raspravama, nego što bi se pokrenula da napravi nešto po čemu bi je zaista vredelo pamtiti. Kako god, kukavica ili lenština, svejedno je to osoba nesposobna da širem društvu i okruženju bude od neke veće koristi.

Pa kad već ne zna šta će od muke koja ga pritiska, a mrtvilo učmalosti ili silni strah za svoju bezvrednu egzistenciju mu ne dozvoljavaju da učini nešto ni za sebe, a kamo li za druge, onda sedne i počinje da nabacuje gomile slova na papir (ili ekran) i misli: ”Eto vam ga, na! Ja sam pisac, umetnik i sve sam vam rekao. U brk sasuo!”

E, nek’ si im rekao!

Pisac u stvari zna šta u njegovom okruženju, prirodi i društvenim odnosima ne valja i zna da to treba popravljati ili menjati. Kada u njemu ta spoznaja sazri, onda pokušava drugima da ukaže da problemi postoje i tako ih podstiče, moli ili huška da nešto učine. Za to vreme, on sam nema hrabrosti (ili hajde, recimo da nema volje) makar i da pokuša da nešto uradi na drugi način sem da tim nabacivanjem slova komunicira, uglavnom sa samim sobom i da tako daje oduška svojoj zabrinutoj, umetničkoj duši. Postoje naravno izuzeci od ovog šablonskog ponašanja, ali malo je takvih pisaca istorija zapamtila. Većina o kojoj pišem se nada da će njihovu gomilu razbacanih slova koja su se složila u nekakve rečenice, pročitati neko ko je bolji od njih. Neko ko se neće koristiti metaforama, alegorijama i drugim stilskim figurama, već će reći javno, konkretno, jasno i glasno, to što je plašljivi pisac u stvari mislio, ali je svoje reči ogrnuo prozirnim velom umetnosti ispod kojeg pokušava da prikrije svoje frustracije, bespomoćnost i očaj. Zato piscu treba neko ko će pozvati ljude da promene ono što ne valja, ko će im objasniti način na koji do promena može doći, a onda će zasukati rukave, pljunuti u šake i grlato, kao da hoće da ga celo čovečanstvo čuje, uzviknuti: ”Za mnom!”

Dakle, taj neko bi trebalo da razume suštinu i smisao te piščeve gomile slova, da bude hrabar, odlučan, dosledan, energičan, harizmatičan i autoritativan i da kao takav sprovede piščeve misli i ideje u konkretno delo. Nada da će se neko takav pojaviti i da će jednom do toga i doći je sve što pisac ima i čime se mora zadovoljiti, jer on sem lepo upakovane, umetnički oblikovane nade ništa više i bolje ne ume da stvori (ovo se ne odnosi na pesimiste koji čak ni nadu ne umeju da kreiraju, bilo kakvu nadu, maker i jalovu). Sa tom nadom pisac (optimista) i umire i tako je od početaka pismenosti do danas. Malo je njih koji su doživeli da žive u svetu o kakvom su pisali i maštali. A zašto si pišče dozvolio sebi da takav život proživiš i tako da umreš, bez ikakvog istinskog pokušaja da ostvariš svoje snove i pretvoriš ih u javu?

Piščevo delo, ako je valjano sročeno, nastavlja da živi i posle pisca i tako mu na neki način daje besmrtnost. Ali, da li je ta besmrtnost zaista zaslužena samo na osnovu toga što je neko nešto uočio, a onda to lepo opisao, naslikao ili na neki drugi način, eto, tek preneo drugima? Odakle pravo na večnu slavu nekome ko u stvari suštinski ništa bitno nije stvorio niti učinio da čovečanstvu bude bolje i da ljudski život i postojanje postanu razložniji, humaniji ili bar malo podnošljiviji. Ne kažem da niko od ”besmrtnih” nije večnu slavu zaslužio. Već sam rekao – čast izuzecima. Bilo je pisaca (i drugih umetnika) i njihovih dela na osnovu kojih su se kasnije dešavale korenite promene u ljudskom društvu. Ali takvi se mogu lako prebrojati i izdvojiti, a i oni su zaslužni pre zbog toga što su druge inspirisali da nešto konkretno za čovečanstvo urade, nego što su sami nešto uradili. A ostali? Čemu svo to polaganje na umetnost i gubljenje svog i tudjeg vremena ako niste u stanju da stanete na čelo mase istomišljenika i pokrenete promene koje ste u svom delu prizivali?

Oponentima ovakvog shvatanja uloge umetnika u društvenim procesima, koji još uvek nisu odustali od čitanja ovog teksta iako ga smatraju nedovoljno promišljenim, pokušaću da pojasnim o čemu pričam kroz nekoliko primera. Nekoliko od bezbroj primera.

Evo, recimo, ponovo Edvard Munk i njegova slika ”Vrisak”. Čovek vrišti jer je slab, nemoćan pred prirodnim slima (Munk je bio inspirisan erupcijom vulkana Krakatau u Indoneziji 1883. godine i katastrofom koju je ta erupcija izazvala). U tvari, slikar vrišti jer je uplašen zato što je smrt nešto što sigurno čeka svakoga od nas, ovako ili onako. Za njega je svaka smrt užasna. Samim tim isprepadan je i samim životom i svime onim što život na planeti Zemlji sa sobom nosi. Napad panike, očaja i beznadja, savršeno nam je preneo i ostavio u nasledje svim budućim generacijama kroz svoje najčuvenije delo… i Munk je postao ”besmrtan”!

Večnu slavu doneo mu je u stvari taj njegov talenat da nam tako ubedljivo prikaže svoje strahove, paranoju, depresivnost i melanholiju koje su ga odvele u alkoholizam i druge probleme. A šta je Munk uradio kako bi pobegao od svog užasnog psihičkog stanja i mučnog života (bez obzira što razumem da mu život i dešavanja oko njega u vreme odrastanja nisu donosili mnogo razloga za radost i da je bio okružen bolešću, smrću i siromaštvom)? Šta je uradio da pomogne drugima da se istrgnu od tako mračnog života kao što je bio njegov? Zbog čega bi moj život ili bilo čiji život bio uskraćen, drugačiji, manje kvalitetan da Munk nije naslikao ”Vrisak” i preneo nam svoju muku?

E, pa počivši umetniče Munk, laka vam crna zemlja bila kada vam je život na njoj tako turoban bio, i bez i najmanje želje da vas upokojenog uvredim, smatram da vaš talenat zaslužuje poštovanje, a vaše delo istorijsko pominjanje po pripadnosti ekspresionizmu i uticaju na druge ekspresioniste, ali nekakva večna slava… ne vidim čime vi to zaslužujete. Pa evo i ja gomilanjem ovih slova ispisujem nekakav krik i vrištanje. Vapaj za pomoć jer sam se ne mogu izboriti sa onim što vidim da ne valja i da me izjeda (i mene i druge). Ali tražim način i pomoć da te krike ugušim, pa da posle zajedno slikamo ”Osmeh”, umesto da pozivam čovečanstvo na krike i vrištanje jer nas okružuju strahote i čeka nas užas, a mi protiv toga ništa ne možemo. Ma možemo! Možemo da uživamo u svakom danu naših života, pa dokle traje neka traje i možemo da umanjimo osećaj beznadja za nas i buduća pokoljenja i tako podignemo kvalitet života. Možemo ako promenimo ono što ne valja, a što ljudski um i ruka stvaraju. Posle toga ćemo lakše umoliti i prirodu i vasionu da umanje svoje užase koje te nadljudske sile stvaraju. Lakše ćemo podneti i pripremati se za ono što je neizbežno, a možda kroz neke buduće vekove naučimo i da nije neizbežno to što nam sada stvara strahove i napade panike. Bolje bi bilo da si o tome razmišljao i bar nešto pokušao, umesto što si unaokolo vrištao i na druge svoj pesimizam, strah i paniku prenosio. Zato još jednom oprosti što smatram da nikakvu večnu slavu ti ne zaslužuješ, umetniče Munk.

Dobro, možda Munk i nije najbolji primer onoga što sam hteo da kažem. Uostalom, uglavnom prozivam pisce a kao prvi primer sam uzeo slikara. Zato ću se osvrnuti i na jednog pisca. Sjajnog pisca, velikana svetske književnosti i njegovo najpoznatije delo. Mihail Bulgakov, njegov život i sudbina romana ”Majstor i Margarita”.

U pomenutom delu, Bulgakov maestralno, ponegde metaforično a ponegde direktno, otvoreno kritikuje staljinističko društvo 20-ih i 30-ih godina prošlog veka. Naravno, takvo društvo je odbilo da objavi takav roman (objavljen prvi put 26 godina posle piščeve smrti), pa je Bulgakov tražio dozvolu da emigrira. Ni to mu nije bilo dozvoljeno, dodeljeno mu je da obavlja drugorazredne poslove u Moskovskom hudožestvenom teatru i tu je dočekao svoju smrt. Imao je nepunih 49 godina kada je umro.

Mogu da zamislim kako se osećao tih nekoliko jadnih godina pre smrti, ali nije mi to dovoljno. Voleo bih kada bih mogao do kraja da vidim sve njegove misli i stanje u duši. Zašto je prihvatio bedni život umesto da pokuša bilo šta kako bi bar malo popravio sistem u kojem je živeo i o kojem je kritički pisao? Zašto nije pokušao da osnuje nekakvu novu, tajnu revolucionarnu organizaciju? Zar nije mogao da okupi bar još 5 ludo hrabrih istomišljenika i sa njima izvodi bilo kakve akcije, kojima bi možda ohrabrio i druge da se podignu protiv života u tamnici na koji su bili osudjeni i bez krivičnog dela. Da je pokušao, verovatno bi brzo i poginuo, ali bila bi to slavna smrt. Umesto toga, Bulgakov je odabrao da proživi još nekoliko ponižavajućih, bednih godina, životom ništa vrednijim od života jednog crva ili miša. Eh, kako je jadna prosta ljudska duša. Radije će da poživi još koji dan pa kako god taj život izgledao, zavaravajući se da će se spasenje od nekud pojaviti i bez lične akcije, nego što će junački poginuti i svojom smrću doprineti da druge ohrabri i tako bar da pokuša pokoljenjima lepšu budućnost da ostavi. A šta je sa onim biblijskim citatom koji je i Dostojevski koristio: ”Ako zrno pšenice padne na zemlju i ne umre, jedno će ostati. A ako umre, mnogo će roda iz njega niknuti.”

Ma koga briga za te fraze! Lako je biti heroj kad nije moja koža u pitanju. Uostalom, ko su ti heroji koje je istorija kroz vekove pamtila? Ne lažni heroji koji su sticali slavu i ordenje krijući se iza tudjih života. Pitam ko je zaista ginuo za ideale, za domovinu, za slobodu, za čast, za ljudska prava? Sirotinja uglavnom, koja i onako nije imala šta da izgubi, a uz to i fanatični zaludjenici – dakle, nedovoljno inteligentni, obrazovani i upitno psihički zdravi. Imate o tome primera na žalost i danas. Ko su teroristi, bombaši-samoubice? Sigurno nisu sinovi bogatih šeika i vodja kojekakvih fanatičnih organizacija koji tim nesrećnim mladim ljudima obećavaju odlazak u dženet ako polože svoje živote u besmislenoj borbi za besmislene ciljeve. Za njihove sinove je još rano za dženet, sve dok ne umru prirodnom smrću, ”brzinski dženet” se nudi samo posebnoj vrsti ”izabranih”.

Dakle, neka još mnogo niče iz tudjeg zrna. Meni je važnije da moje zrno ne umre i jedno ostane. Pa koliko traje i kako god da traje – neka traje. Kao da se ljudska sreća meri po tome ko je duži vek poživeo?

Kako bilo, Bulgakov je za sebe odabrao to što je odabrao, neka je i njemu laka crna zemlja kada mu život na njoj nije lak bio. Znam, većina bi postupila tako kako je Bulgakov postupio i isto odabrala. Bolje i mučan život, nego neizvesna sudbina i verovatna prerana smrt. Ali ja se ne obraćam većini. Ni Bulgakov nije pripadao većini ”običnih smrtnika”, pa odakle mu onda pravo da ne pokuša ništa? Da je samo znao da će svejedno umreti za par godina, možda bi i pokušao. A ”Majstor i Margarita”? Svaka čast za to remek-delo, ali znao sam šta se dešavalo u Rusiji pre sto godina i pre nego što sam ga pročitao. Simpatično je to sve sa djavolom i njegovim pratiocima i grešnim ljudskim dušama. Vrlo originalno je prikazano nešto što je još na hiljade različitih načina prikazano, ali sudbina tog dela i njegovog autora u mojim očima im ne podiže vrednost. Naprotiv, delo je moglo mnogo više da zavredjuje da je iz njega proistekla nekakva, bilo kakva akcija. Akcija koju je trebalo da pokrene autor.

 

II

I dalje vam nije jasno o čemu ja to i zašto? Pa nije ovo više svet u kojem su živeli Munk i Bulgakov! Evo onda, da pokušam ovako, savremenije…

Napiše pisac priču o čoveku bez časti, poganog morala, sramnog karaktera, evidentno neobrazovanom, a ipak sa nekakvom diplomom na sumnjiv i nedovoljno jasan način stečenom (svakako ne vrednim radom i učenjem). O čoveku koji se poltronstvom i ulizivanjem, spletkama i podmićivanjem, probija u same vrhove društva pa postaje manje ili više javna ličnost. Tada već mnoge oči gledaju u njega i njegova nesposobnost, neznanje, pokvarenost i izopačene karakterne osobine se više ne mogu prikrivati. Sve postaje javno. Okruženje počinje da ga prezire, jednima se gadi, drugi ga mrze, treći ga se plaše, ali to treće je jedino što njega zanima. On nema čega da se stidi jer on za stid i sram i ne zna. Uživa u privilegijama koje je za sebe na takav način, ”vrednim radom i sposobnošću” stekao i baš ga briga šta o tome misle i kako žive ”nesposobni”. Onda se pojavljuju drugi ”vredni i sposobni” i neki koji samo misle da su sposobni i pokušavaju da zauzmu njegovo mesto. Hoće njegov kolač. Medjutim, naš anti-junak je već stari i iskusni spletkaroš. Gradi svoju igru i uklanja ovu bednu konkurenciju i protivnike. Na kraju stoji na ogromnoj terasi svog stana, sa skupom cigarom u jednoj i čašom viskija u drugoj ruci. Gleda ulice svog grada i ljude koji gamižu tim ulicama. Satanski osmeh mu igra na uglu usana…

Pisac talentovan, priča lepo oblikovana i ukomponovana, tema uvek aktuelna i zanimljiva za čitaoce i delo postaje popularno, široko prisutno u javnosti. Igrom slučaja, priča dospeva u ruke mladog čoveka, koji tek što je odustao od fakulteta. Privučen prisustvom priče u medijima i najavom da će po njoj biti snimljen film, dokon i smoren nakon još jednog prelaska poslednjeg nivoa nove kompjuterske igrice, reši on nekako, ne znajući u tom trenutku ni šta bi drugo radio, da pročita priču. Pitka priča, sve više ga uvlači i raspaljuje mu maštu, pa on do tada ne zainteresovan mnogo za životne stvari u svom okruženju, ne prepoznaje da bi se priča mogla odnositi baš na njegovog oca, čijim životom i radom je pisac baš mogao i biti inspirisan. Ne, za njega je njegov otac zaista bio vredan i sposoban i kao takav sasvim zasluženo je stekao to što je stekao. Na kraju krajeva, pa niko mu nikada nije rekao da je njegov otac prljava, pokvarena lopuža, spletkaroš, poltron, snishodljiva gnjida koja prodaje dušu i ”vjeru za večeru”. Pa njemu je njegov otac pružio sve što je poželeo. Nije ga mnogo vidjao, ali nije mu mnogo ni bio potreban u fizičkom smislu. Za sve drugo što mu je trebalo otac je bio tu. Otud valjda i sva ta dokonost i sve teža mogućnost da se razonodi potpuno i na pravi način. Ima tu i majčine zasluge, jer ona nikada nije dozvoljavala da se njen mezimac nepotrebno umara ili prlja, da se nervira ili daleko bilo zbog nečega brine. Sve je bilo savršeno (samo dosadno) i zato mu nije bilo jasno zašto majka tako često plače kada misli da je niko ne vidi. Ali smaralo ga je da previše razmišlja o tome. Zadovoljio se očevim odgovorom kada ga je jednom pitao o majci: ”Žene ko’ žene, kod njih je to normalna pojava. Sve im daš i opet uvek nezadovoljne, videćeš i sam jednog dana…”

Toliko o tome. Smor, dosada, ko će još razmišljati i o majčinim ”bubicama”. Ima on prečih misli. Kako se to u stvari kvalitetno troši vreme? Otkud on zna kad je otac uvek bio tu da se pobrine o svemu i plati sve što je potrebno. I ono što se kupuje i ono što ne bi trebalo da je na prodaju. Ma sve se kupuje…

Pročitavši priču do kraja, on se ozbiljno zamislio i počeo gotovo filozofski promišljati o poretku stvari u svetu i o medjuljudskim odnosima. Po prvi put u životu razmišljao je na tu temu. Bilo je reči o tome nešto malo i u školi, ali profesori nisu uspeli da ga zainteresuju da makar i pokuša da se zamisli o etici, pravim i lažnim vrednostima, o ljudskim osobinama kao što su licemerje, sujeta, arogancija i prepotentnost, o postojanju staleža, o odnosima koje ljudi medjusobno ostvaruju… Za njega je postojao samo jedan stalež jer je od siromaštva bio zaklonjen i zaštićen, pa mu ono nije bilo u vidokrugu čak ni kada mu je bilo pred očima. Razliku izmedju moralnog i nemoralnog nije baš najbolje shvatao, a kvalitet odnosa sa drugim ljudima je za njega bila previše komplikovana, pa samim tim i nebitna tema da bi o njoj razmišljao.

Sada kao da su mu sve pošasti i najgore mane ljudskog roda odjednom izašle na videlo. Shvatio je koliko nepravde i patnje ima na svetu. Ovaj pisac je zaista dobar, pravi umetnik. Uspeo je da ga natera da shvati ko su to poltroni, licemeri, izrabljivači tudjih života i rada i uspeo je da ga natera da ih zamrzi. Čak je uspeo na trenutak da ga navede na pomisao da bi se protiv takvih trebalo boriti. Javno ih prozivati, ukazivati na njih, žigosati ih na neki način. Ma treba ih istrebiti, iskoreniti, sve koji su se drznuli da iako bezvredni, pokušaju da budu iznad većine, privilegovani. Zar da ti ništavni ljudi budu iznad njegovog oca koji po ceo dan marljivo i vredno radi za dobrobit drugih?

Proveo je jedno vreme kao u bunilu. Zurio je negde u prazno i razmišljao kako bi se to trebalo boriti protiv kaste ”nedodirljivih”, kada ih je i sam pisac tako nazvao. Rekao je da oni mogu šta hoće, zauzimaju mesta učenih ljudi kupljenim diplomama, ili čak i bez diploma, dok njihovi mentori ne osećaju potrebu da bilo kome objašnjavaju otkud taj polupismeni ološ na tako visokom položaju. Potkradaju državni budžet, pa i tudju privatnu imovinu ako im se prohte, a opet ne postoji ”zainteresovana strana” koja bi imala mogućnost da ih u tome spreči. Povezani su pripadnici te kaste, štite jedni druge, a policiju i sudije potkupljuju. Niko se ne usudjuje ili ne želi da ih kontroliše. Ko im se suprotstavi može da očekuje samo stradanje, ništa bolje od toga. Pa kako onda? Pisac to nije objasnio, nije ništa predložio, samo je konstatovao u kakvom svetu živimo. Znači, to je tako kako jeste i druge nam nema.

Zazvonio je telefon. Mladić iz susedstva, jedan od retkih sa kojim je naš čitalac priče provodio neko vreme, više on-line nego neposrednim druženjem, obavestio ga je da je izašao novi film, snimljen po njihovoj omiljenoj kompjuterskoj igrici. Treći deo. Super! To je prava stvar koja će mu ubiti dosadu bar na nekoliko sati. Možda ispuni i čitav dan. Priča o moralu i lažnim vrednostima već je iza njega. U roku od pet dana neće mu više ostati ni u podsvesti. Uzalud ti trud pišče.

Advertisements

Author: Holden Kolfild

Odrastao sam...

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s