Upalite novu sveću!

Pred samo svitanje neko je upalio sveću. Nova, nekorišćena lojanica, bela i čista kao prvi sneg, kao prvi zraci  sunca čije probijanje kroz praskozorje se željno isčekuje, stajala je uspravno na sred kuće i neobično visokim, mirnim plamenom obasjavala prostoriju i ono malo ručno sklepanog pokućstva. Domaćin je žurio da raspali ognjište u kojem je ostalo još malo žara od sinoć, negde ispod pepela.

Žena se poradjala. Sa njom se poradjala i priroda i radjao se novi dan. Krici žene i njen porodjajni bol terali su od ove male usamljene kuće sve druge zvuke prirode i sav bol koji nad čovečanstvom večito lebdi. Sunce još uvek nije potpuno ni izašlo celokupnim svojim obimom nad horizontom, a jedan mali dečak se već igrao ispred kuće. Krici žene su utihnuli, a zatim i plač bebe koji se za njima čuo. Mali dečak je bacao komad drveta i cičao od radosti kada njegov pas potrči i vrati mu drvo nazad. Nestrpljivo je čekao drugog dečaka da krene u školu. Voleo je da ga ispraća dobar deo puta i usput mu postavlja bezbroj pitanja i potpitanja.

Ovaj stariji dečak, voleo je opet više vremena da provodi sa jednim mladićem, koji mu je pričao o svojim prvim ljubavima, o zanimljivostima zanata koji je učio, o ekskurzijama i svetu koji je upoznao izvan njihovog sela.

Ocu će danas oprostit što nije došao na posao. Ima pravo na slobodan dan, mada u stvari ni jedan njegov dan nije slobodan u pravom smislu. Naročito danas mama mu ne može pomoći, a treba pomusti i nahraniti krave, baciti malo žita kokoškama, izvesti ovce na pašu… Trebalo bi nešto i pripremiti da ponese sutra na posao i počasti ostale kolege, radnike kamenoloma na drugom kraju sela.

Ukućani, svi u svojim mislima i poslovima, na sveću su zaboravili. Ona je i dalje ponosno stajala i veselo plamtela kao da priziva tudju pažnju, ali svi su bili prezauzeti. Igrala se sveća sa svojim plamenom sama za sebe. Već je do pola dogorela i plamen više nije bio onako dug i uspravan, već je čas stajao mirno, a čas se naginjao na jednu pa na drugu stranu. Delovalo je na trenutke kao da će se i ugasiti, ali odmah posle toga on se uzdizao ponovo, sigurno i uspravno. Mračna je ova kuća i u sred bela dana i samo malo svetlosti kroz otškrinut prozor i vatra iz ognjišta osvetljavaju njene centralne delove. Neki od njenih uglova nikada nisu dovoljno osvetljeni, tako da sveća nije zgoreg.  Možda su je i namerno ostavili da gori, mada u maloj, siromašnoj kući nikada ih nema dovoljno i svaka sveća je dragocenost.

Prolećno sunce brzo je prevalilo pola svog puta, pa se otac plašio da neće stići da završi sve što je potrebno, a kamo li sve što je želeo. A trebalo je doneti još suvih grana iz šume i održavati ognjište. Kuća mora biti topla, mleko se vari, večeru treba spremiti…

Deda i unuk će doneti suvarke. Nije to težak posao. Samo, u šumi je već postajalo mračno, a mora se proći i pored groblja, pa se mali dečak plašio. Deda ga je ohrabrio. Objasnio mu je da to što će uskoro pasti mrak nije razlog za strah, naprotiv. Deca se u mraku malo plaše, ali brzo zaspe i posle spavaju mirnim, bezbrižnim snom u kojem nema ni gladi, ni bola ni straha. Samo slatki san i odmor  za telo koje se preko dana tako mnogo umorilo, a da gotovo to nije ni primetilo dok nije došao mrak i san koji sklapa umorne oči. Ne umaraju se ljudi samo od teškog rada. Ume i igra da umori, i veselje. Samo oni koji uludo troše svoje dane, pa nisu ni za rad ni za igru se ne umaraju, ali oni i treba da se plaše. Njima san teško dolazi jer nema njihovo telo od čega da traži odmor, pa se muče, vrte se u krevetu i plaše se mraka. Mole san da i njima dođe na oči, ali on ih namerno pušta da se muče što duže.

Muče se tako na žalost i bolesni, a često i stari i onemoćali da izmore svoje telo tokom dana. I oni mole san da im što pre dođe, a da im mrak donese spokoj svoje tišine i mira. Ali nije san baš uvek pravedan. Ko zna zašto…

A groblje? Pa tu tek nema ništa čega se treba plašiti. Na groblju je sve tako mirno i tiho. Samo grobovi koji nas sećaju na pretke naše i ništa više. Zemlja i obradjen kamen. Ispod njih, duboko u zemlji pokopani su ostaci nečega što su nekada bili naši preci. Oni su svoje dane na zemlji završili, pa na površini više nemaju šta da traže. Zato su duboko pokopani.  Mrtvi ne ustaju i te strašne priče su u stvari smešne.  Pričaju ih oni koji bi možda voleli da mrtvi ustaju, ali ne ustaju. Oni su legli da zauvek odmaraju posle nekih njihovih umornih dana. Svakom od njih je po rodjenju bilo odredjeno šta treba da obave za života. Neko te svoje poslove završi pre, neko kasnije, neko lako, a neko teško i mučno. Na kraju, svaki posao se završi i sledi odmor. Zašto bi se onda iko plašio umornih ljudi koji sada odmaraju, a sem toga i nisu više tu. Još smešnije je dakle, plašiti se obeležja koja samo na njih sećaju.

Preci su oslobodili mesto za malog dečaka i njegovu braću. Sada je na njih red da rade i stvaraju tamo gde su preci stali. Da se nauče na nasledju koje su im ostavili i da budu bolji od predaka. Da lakše odhrane svoju decu, da prošire imanje, da naprave bolju kuću, sa više prozora i svetlosti u svim njenim uglovima.

*   *  *

Poslovi su svršeni, sunce je zašlo i deda je odlučio još malo da posedi ispred kuće. Gledao je negde u pravcu groblja, blaženo i nemo. Razmišljao je o prinovi, o malom dečaku sa kojim je skupljao suvarke i o onom starijem, školarcu. Setio se i mladića punog doživljaja i oca koji je previše radio. Samo o sebi više nije razmišljao.

Sveća je dogorela do kraja. Istopila se da ništa od nje nije ostalo, pa se poslednji drhtavi plamičak ugasio u barici nastaloj od nje same. Kada je plamen nestao, barica se opet stvrdnula u belu čistu masu, sasvim malu, kao nekakva snežno bela stvrdnuta grudvica, tek da podseća na onu lojanicu koja je iako većim delom dana zaboravljena, dugo stajala uspravna i ponosna i ipak imala svoju svrhu.

Sutra će se u komšiluku roditi još jedna beba. I priroda će se opet poradjati. Majka će se odmoriti i pomagati ocu. Moći će i bez dede sutra. Drago mu je bilo što vidi da će mališani i bez njega sutra imati isto ili čak i više, kao i dok im je on pomagao. Još jednom se blaženo nasmešio čudesima života i prirode koja je sve tako udesila i koja mirnim snom nagradjuje umorne. Sklopio je oči. On je svoj odmor i miran san već odavno zaslužio.

 

 

Advertisements

Author: Holden Kolfild

Odrastao sam...

3 thoughts on “Upalite novu sveću!”

  1. Evo, krenulo te, @Holdene! “Sunce još uvek nije potpuno ni izašlo celokupnim svojim obimom nad horizontom, a jedan mali dečak se već igrao ispred kuće.” Ovakvih rečenica u kojima “Sunce još uvek nije potpuno izašlo” imam i ja u svom romanu… to nas valjda pomalo progoni, da nismo još razvili sve svoje snage, a ja sam previše sklon filozofiji i simbolizmima, pa mi se to sviđa. Lijepo si to opisao, u početku spominješ mladost, a na kraju starost… koja prepušta mjesto mladosti… barem bi tako trebalo biti… Ali ne znam je li znaš onu Andrićevu – “Niko nas ne vuče ka grobu, nego nas s leđa guraju…” To bi valjda vrijedilo za ovo vrijeme, ali tvoje, u romanu ili crtici, nije takvo… ili mi se to samo čini… Možda se radi o sjećanju na djetinjstvo i s njim je uvijek lijepo početi.

    Like

    1. @Magičar, to što si sklon filozofiji i simbolizmu, pomoglo je tebi da ispravno shvatiš ”sunce koje još uvek nije potpuno izašlo”, a pomoglo je i meni da znam da je simbolika koju sam hteo da prenesem ispravno shvaćena 🙂

      Pre nego što objasnim još neke detalje ove kratke priče, pomenuo bih kako je ona nastala. Vozio sam majku, ženu od blizu 70 godina, u sumrak pored groblja na periferiji. Pogledala je visok betonski zid i prokomentarisala da je dobro što su ga takvog ozidali oko groblja i tako zaklonili pogled na grobove jer ih se ona uvek plašila. Dalje je nastavila kako se dugo posle očeve smrti pokrivala pred spavanje kao uplašeno dete preko glave. Ja se već desetinama godina u nazad nisam pokrivao preko glave, ali strah (gotovo paničan) od smrti, pa valjda samim tim i zaziranje od groblja su trajali do nedavno. Slagao bih da kažem da sam taj strah iskorenio, ali sam uspeo da ga sklonim negde u zapećak jer samo smeta i sprečava me da uradim nešto korisnije u životu. Mora se prihvatiti neminovno, a dok to neminovno ne dodje, besmisleno je trošiti previše vremena na razmišljanje koje nam samo donosi strah i očaj.

      Otac mi je umro pre 6 godina dok sam bio na letovanju. Javili su mi to oko 18 časova, brzo sam se spakovao i vozio nazad kući celu noć. Šokantan poziv i vest o jednoj iznenadnoj, neočekivanoj, preranoj smti (sada mu zavidim, mislim da nije stigao ni da se uplaši, požalio se na bolove u stomaku, a onda je aorta samo eksplodirala i sve je bilo gotovo praktično istog trenutka), mučna, preduga vožnja, mnogo vremena za razmišljanje, za sećanja, tuga… Došao sam u 6 ujutru i zatekao majku i njegove sestre pored tela u otvorenom sanduku. Naricale su kako je lep i kako izgleda kao da spava. Nisam se rasplakao kako sam očekivao, naprotiv, jer to što su one kroz jecaje izgovarale nije bilo tačno! ”To” u sanduku je samo još ličilo na moga oca. Lice je već počelo da modri, a zbog opuštanja mišića i kože delovalo je šire nego što je bilo lice mog oca. Mrtvačko žutilo jasno je govorilo da u tom telu više nema nikoga. Da postoji biblijski raj, moj otac bi sigurno bio u njemu, ali na žalost – ne postoji. On više nije nigde, čak ni tamo na tom groblju, pod onim kamenom besmisleno velikim, već samo u svojim delima koja su iza njega ostala.

      Tog dana se promenilo moje mišljenje i vidjenje vere, boga, smrti. Imao sam skoro 40 godina, a kao da sam do tog dana bio dete, zaštićeno i zaklonjeno brižnim roditeljima. Sada sam ja najstariji muški potomak u familiji. Sledeća smrt, ako priroda bude pravedna i humana, je moja!

      Ne bih želeo da me sahranjuju i podižu nad mojim telom koje više nije ništa, kamenje kao spomenik. To telo nakon smrti neće služiti više ničemu, niti će ikada ikome više biti potrebno. A ti silni grobovi i spomenici zauzimaju prostor na zemlji koji bi se za nešto korisnije mogao iskoristiti. Spalite to nepotrebno telo, a pepeo prospite sa vrha planine u mom zavičaju, neka ga vetar raznese, možda te čestice praha učine neko zrno zemlje plodnijim, pa eto neke koristi, veće valjda nego postati hrana za crve…

      A do tada, moram napraviti još nešto. Ne želim da iza mene ostane samo kuća koju sam sagradio i sinovi koje sam izrodio. Ako napišem barem taj jedan roman koji već godinama nosim u sebi – neću umreti nikada! Pa sve i da taj roman pročita samo nekoliko ljudi i da ne bude vredan preporuke, ostaće ipak negde zabeležen, a ideju iz romana prihvati li samo jedan čovek – vredelo je. Posle toga, smrt neće biti više tako strašna i lakše će biti prihvatiti neminovno.

      Nekada sam, zbog straha od sopstvene smrti, bio malo zainteresovan šta će se dešavati sa svetom kroz 300 ili 3.000 godina. Sada, više brinem o tome da li će naši potomci ikada izgraditi društvo po meri čoveka, da li će stići na vreme da pronadju novu planetu za život i da li će uspeti do nje da stignu, nego što me brine moj neizbežan materijalni kraj. Život mora da se nastavi dalje i mora da bude bolji, jer život – vredi! Sve lepote življenja koje sam ja doživeo, želeo bih da osete i drugi i da ih osećaju naši potomci, generacijama, u večnost. To bih hteo da prenesem svima…

      To sam hteo da prenesem i svojoj majci, ali nisam znao kako pa sam napisao ovu priču.

      E, sad još ukratko o samoj priči. Šta bi ona trebalo da predstavlja? Delimično isto što i Gogenova slika ”Odakle dolazimo? Šta smo? Gde idemo?”. Misterija radjanja, života i smrti. Ako je on to želeo da prenese kroz jednu sliku (i uspeo – svaka čast!), zašto ja to ne bih pokušao kroz jednu kratku priču. Ništa pretenciozno, obična priča napisana za moju majku, koja je možda nikada neće ni pročitati…

      Pitali su me prvi koji su pročitali priču, odakle sad taj dečak koji ide u školu, ko je on i ko je tek onaj mladić sa kojim školarac voli da se druži?

      Mogu biti bilo ko. Brat tek rodjene bebe, komšija… a može biti da je novorodjenče, mali dečak koji se igra u ranu zoru, školarac, mladić, otac, deda… sve jedan te isti lik kroz vreme.

      Neka shvati kako ko hoće i kako mu odgovara. Bitnije od toga mi je da se shvati da je život ciklus koji se neprestano obnavlja, da treba da nadjemo svoje mesto i svrhu u tom ciklusu, a kada svrhu ispunimo, da treba mirno, spokojno i bez straha da legnemo, odmaramo i pustimo druge da svoju svrhu ispunjavaju…

      Liked by 1 person

      1. U komentaru, čini mi se napisao si još jednu priču… 🙂 I ja sam pisao o smrti svoga oca, ali u u toj priči nisam spomenuo njen najvažniji detalj, da sam tu noć kad je doživio moždani udar od kojeg se više nikad nije oporavio, iz grada kao silom nošen došao u kući malo iza ponoći, otvorio vrata roditeljske sobe i provjerio je li sve u redu. Tada je još bilo, ali sam nakon pola sata već zvao hitnu… U neku ruku, osjetio sam da prema tim stvarima imamo sličan odnos, iako ja dopuštam upliv religioznog, jer je religiozno samo jedna od moći našega duha… pa makar i u placebo obliku… 🙂

        Liked by 1 person

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s