Glabači plastičnih kašičica

Sjede ljudi.

Vrijeme stoji…

Ovo su prva i poslednja rečenica pripovetke ,,U bosanskoj kafani”, Zije Dizdarevića. Između te dve rečenice ništa se ne dešava, ali je kroz kratak savršen opis učmale atmosfere tako mnogo rečeno o kafanskom dokoličenju u bosanskoj kasabi izmedju dva svetska rata.

Davno su prošla vremena o kojima je Zijo pisao, a tako malo toga se promenilo. Samo ambijent. Izgleda da se na ovom svetu nikada ništa i ne menja. Samo ambijent.

Prodjem u podne pešačkom ulicom, prepunom ,,fensi’’ kafića, ali i onih kafana o kojima je Duško Radović pisao ovako:

  • Šta rade muškarci po kafanama?
  • Ništa ne rade.
  • A šta pričaju?
  • Ništa naročito.
  • Pa zašto onda sede po kafanama?
  • Baš zato.

Sede, piju i ćute ili sede, piju i pričaju… ništa naročito. To su posebne kafane. Boemske. Boemi su posebna vrsta ljudi. Njih ništa ne opušta kao atmosfera kafane i zato će u svoju omiljenu kafanu uvek svratiti posle završenog posla ili pre nego što krenu sa nekim radom. Lagano pijuckaju svoja pića, ponekad i čašicu više, ali retko se opijaju. Oni su svratili da ”odmore mozak”, da prelistaju novine, popričaju sa poznanicima, prokomentarišu najnovije vesti.

Bude u takvim kafanama redovno i onih koji se opijaju do besvesti, ali to nisu boemi. To su nesrećne, izgubljene duše, nesposobne da trezno podnose život.

Ovi u ,,fensi’’ kafićima su drugačiji. Oni ne piju mnogo. Spektar pobuda za odsedanje u takvim kafićima je mnogo širi nego u boemskim kafanama, ali jedna vrsta gostiju se posebno izdvaja. Sorta čovekolikih bića, koja je u stanju svo svoje vreme da provede u kafiću, najčešće bez prebijene pare u džepu. Iako su to pretežno muškarci od 20 do 40 godina, a bude i starijih, retko koji od njih ima para za više od jedne kafe. I te pare za jednu kafu nisu zaradjene već najčešće od mame i tate uzete, od kakvog prijatelja pozajmljene ili nekom prevarom stečene. Mnogi od njih i sede po ,,fensi’’ kafićima čekajući inspiraciju za novu prevaru, koja će im omogućiti još bezbrižnog sedenja i još kafa.

Dugo gustiraju tu jednu kafu, a kada ugledaju dno šoljice onda trpaju u usta plastičnu kašičicu za jednokratnu upotrebu kojom su promešali šećer. I tako, u stanju su da sede satima muljajući tu kašičicu u ustima, da je grickaju i premeštaju iz jednog ugla usana u drugi, čekajući da se nešto desi. Glabači plastičnih kašičica. Kao da im je to nekakvo zanimanje, tako izgledaju.

U sumrak se vraćam istim putem nazad. Pale se ulična svetla, ali se i ne primećuju da postoje. Izlozi blješte. Boemske kafane se prazne, ali su bašte ,,fensi’’ kafića jednako pune kao i u podne.  Uglavnom isti ljudi u istim pozama, mada su neki od njih izmenjali medjusobno mesta na kojima sede. Zdravi su to ljudi, očigledno. Ni kičme, ni trtice ih nisu zabolele.

Sledećeg dana opet prolazim istom ulicom. Deja vu!

Glabači plastičnih kašičica su izgleda neumorna vrsta.

Dvojica za jednim stolom mi privlače posebnu pažnju. Ne znam zašto. Valjda taj njihov način sedenja, koji i nije sedenje. Više neki poluležeći položaj na jadnoj stolici prinudjenoj da trpi te bezobzirne telesine koje ih kinje. Stolice oslonjene samo na zadnje nogare koje trpe sav teret, dok se prednje njišu u vazduhu, da bi glabači mogli što duže da ispruže svoje neumorne noge, a ledja da im zauzmu gotovo ležeći položaj. Ne razgovaraju medjusobno. Samo glabaju svoje kašičice i tupo odmeravaju prolaznike. Čekaju valjda nekoga o kome bi mogli nešto prokomentarisati.

Pomislih na trenutak da im pridjem i pitam:

Šta ste danas uradili za sebe da vam bude bolje nego juče? Zbog kojeg vašeg dela je danas u bilo čemu lakše ili bolje vašim najbližima? Jeste li nečim nekoga obradovali i zaslužili nečiju ljubav? Šta ste uradili za svoju državu, da bude bolja, savremenija, čistija, humanija, bogatija, ,,pravnija”? Ili ne biste ništa menjali? Zaista ste zadovoljni sobom i svime što vas okružuje? I zato opušteno i spokojno glabate svoje kašičice, doživljavajući tako vrhunac svakog zadovoljstva i ispunjenje svog bitisanja…

Ne vredi, odustao sam. Glabači ne razgovaraju. Čak i kad nešto pričaju oni ne razgovaraju.

Pitam se da li se razlikuju od onih ljudi ,,U bosanskoj kafani’’, koji i duvanski dim čine dosadnim i koji tek s vremena na vreme prozbore neko bezrazložno ,,jah’’. Ma jok, samo ambijent. Sve ostalo je uvek isto. A toliko vremena je prošlo…

Advertisements

Author: Holden Kolfild

Odrastao sam...

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s