Voljeni smo onoliko koliko mislimo da smo voljeni

Koliko čovek zavisi sam od sebe, a koliko od drugih?

Čovek je društveno biće i bez drugih ljudskih bića teško da može da funkcioniše. Neophodna nam je komunikacija i interakcija. Kada se osetimo usamljenim, više i ne biramo društvo. Tad nam postaju dovoljno dobri i oni čije društvo bismo u drugim okolnostima radije izbegli. Ljubav, pažnja, saznanje da neko ima interesovanja za naša osećanja, želje i potrebe, potrebni su nam kao vazduh i kao voda.

U nedostatku nekoga ko će nas istinski razumeti i sa kime možemo razmeniti reči, misli i osećanja, postajemo usamljeni ”stepski vukovi”. U čoporu je ipak mnogo lakše i sigurnije. Usamljenici su, čak i kada tvrde da im je sasvim dobro da budu sami, uglavnom depresivni, alkoholičari ili tabletomani. Malo je radosti u njihovim životima svakako, jer radost nije potpuna ako se nema s kime podeliti.

Savremene tehnologije i komunikacije nude delimično rešenje svima. Čovek je danas u prilici da bira čopor kojem će se prikloniti i prilagoditi. Veštiji čak i da prilagodjavaju čopor sebi. Medjutim, na kraju dana, kada ugasi računar, čovek ponovo shvata da je usamljen i da nešto tu fali.

Pa šta nam je onda činiti? Lako je. Potražiti malo razumevanja, ljubavi i prijateljstva medju ljudima koji nas okružuju. Da bi nešto dobio, nešto moraš i dati. Samo malo truda, ne treba mnogo, malo pažnje i sluha za tudja osećanja, želje i potrebe i uzvratiće vam se istom merom.  Koliko ćemo zauzvrat biti voljeni? Pa voljeni smo onoliko koliko mislimo da smo voljeni, ni manje ni više.

Ako vas neko obasipa poklonima i pažnjom, da li to znači da vas taj neko bezuslovno voli? Ili možda samo želi da vam se dodvori iz nekog razloga? Kako vi o tome mislite i kako se u odnosu na tu pažnju osećate, tako i jeste.

Poštovani smo onoliko koliko mislimo da nas poštuju, odnosno koliko sami sebe poštujemo. Depresivni onoliko koliko dozvolimo sebi da budemo depresivni. Voljeni, koliko mislimo da smo voljeni…

Dakle, drugi su nam bitni i neophodni, ali na kraju, uglavnom sve od nas samih zavisi.

Advertisements

Author: Holden Kolfild

Odrastao sam...

5 thoughts on “Voljeni smo onoliko koliko mislimo da smo voljeni”

  1. Čovek traži i prepoznaje one slične sebi. Definitivno je bolje biti sam nego u lošem (ili neodgovarajućem) društvu. Međutim, to nije uvek jednostavno hendlovati. Bilo ko, bilo kad, bilo kako daje samo privid da čovek nije usamljen. At the end of the day, to stvara isti takav osećaj nepripadanja kao i kad se pritisne off na računaru. Vidiš, s kim se ne napajaš, s tim se definitivno prazniš. A ne ume svako da ulije dobar sadržaj u ispražnjena mesta. Nije nužno da odletiš u poroke ako nisi mnogo okružen ljudima. Uostalom, pajtosi za poroke mogu da budu i dobar alibi istima. Ono što jeste je da je sve stvar percepcije. Da, od svakog od nas zavisi kakav setap imamo u glavama i u skladu sa tim doživljavamo i sebe i druge.

    Pozdravljam te i želim ti smislen boravak u ovoj virtuelnoj dimenziji (blogovanje).

    Liked by 1 person

      1. O ovoj temi može mnogo, mnogo da se piše. Lepo si napisao što si napisao. Hvala ti za pohvale za dopunu, ali realno moglo je i studioznije. Natukla sam ono što mi se u tom trenutku vrzmalo po glavi. I, pls, bez persiranja. 🙂

        Liked by 1 person

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s