Budući delovi ”Manifesta”… možda.

Različiti smo ljudi. Jedni su rodjeni da bi stvarali budućnost. Vizionari, fizičari, inženjeri i radnici koji svojim rukama pretvaraju njihove vizije u realnost. Stvorili su za nas savremena sredstva komunikacija bez kojih danas teško možemo da funkcionišemo, vode nas u svemir i dubine okeana, olakšavaju nam učenje i primenu stečenih znanja. Drugi su graditelji, neimari. Kakva sve čuda i gradjevine je čovek svojim rukama sagradio. Treći svojim radom obezbedjuju sirovine i sredstva za rad i prvima i drugima. Četvrti proizvode hranu. Ko je važniji od njih od postanka čovečanstva do danas? Ekolozi uz sve prethodne, rade na tome da deo sveta i prirode ostane netaknut, onakav kakav jeste. Teraju nas da čistimo za sobom, uče nas kao roditelji decu da ne zaprljamo sve oko sebe dok nešto radimo, vode računa da ne uništimo sami sebe. Medicina, školstvo, saobraćaj, umetnost i kultura, uslužne delatnosti…

Koliko samo oblasti, zanimanja i poslova u kojima svaki čovek može i treba da pronadje svoje mesto. Da ispuni svrhu svog postojanja, da olakša život sebi i drugima, da ugradi bar jedno zrno peska u stvaranje raja na Zemlji (ili na nekoj drugoj planeti) u kojem bi naši praunuci mogli da žive ako se stvarno potrudimo i ako pameti budemo imali.

E, da… Postoji još jedna grupa iz oblasti ”neprivrednih” grana koju ne pomenuh, pa i o njoj da kažem koju reč. Ne učestvuju oni u bilo čemu od prethodno navedenog, ali i to je grupa bića koja sebe takodje smatra delom ljudskog roda, u čemu je čak podržavaju i neke ”medjunarodne organizacije”.

To su bolesni. Ne mislim pri tome na bolesne od poznatih bolesti. Oni bi nesrećni hteli da budu aktivni deo čovečanstva, svrsishodni sebi i drugima, ali im podmukla bolest to ne dozvoljava. Zato im treba pomoći, ohrabriti ih, pokazati im da nisu balast, da nije problem… radićemo mi i za njih!

Mislim na bolesne od još uvek misteriozne i nedovoljno izučene bolesti mozga koja ne ometa fizičku funkcionalnost, ali uzrokuje izopačenost, sklonost ka kriminalu i korupciji umesto čestitog, svrsishodnog rada, bahatost, bezobzirnost, pohlepu i PARAZITIZAM.

Ta grupacija i njoj naklonjene organizacije, svrstavaju sebe u ljudsko društvo samo da bi se koristili nečim što se zove ”ljudska prava”. Ništa drugo što je ljudsko njih ne zanima, niti im pada na pamet da učestvuju u bilo kakvim aktivnostima primerenim ljudskom rodu za dalje unapredjenje čovečanstva i stvaranja još veće razlike u superiornosti čoveka u odnosu na ostali živi svet na planeti Zemlji.

Zato postavljam pitanje: Zašto su bezobzirne bahate kabadahije, narko dileri, razbojnici, ubice, lopovi, pljačkaši, siledžije i silovatelji, prevaranti i ostali maloumnici i društveno beskorisni paraziti (u koje, ponavljam, ne računam ozbiljno bolesne)… ovom svetu bitniji od jedne kokoške koja nosi jaja, krave koja daje mleko, psa koji pomaže slepom čoveku, bilo koje ptice koja pomaže planeti Zemlji da je ne prekriju u potpunosti insekti. Pa i od lešinara ima koristi jer su tamo gde žive nekakva vrsta ”komunalaca”, koja čisti prostor od truleži lešina i širenja zaraza.

Koja je korist od ove grupacije čovekolikih bića koja su isključivo svojom odlukom rešila da provedu život kao beskorisni, paraziti ili štetočine? Od grupacije koja bi sebe da svrsta u ljudski rod, samo na osnovu fizičke sličnosti sa čovekom a zarad ličnih interesa? Ne vidim od njih nikakve koristi za čovečanstvo. A kakva i kolika može biti štetnost od parazita, ma koje vrste bili i ma gde se na (u) organizmu nastanili, svima nam je dobro poznato.

Mravlja populacija se bezobzirno gazi i uništava često na najsurovije načine čak i tamo gde mravi nikome ne smetaju. Prema mušicama se primenjuje neprimerena sila, a genocid nad ovom istina dosadnom, ali nejakom vrstom traje vekovima.

Gde su onda ”Ants rights watch”, ”Flies rights watch”… i ostali posmatrači prava drugih životinjskih vrsta? Ova grupa čovekolikih bića nije korisnija od mrava i mušica, a znatno je štetnija od ovih bića. Pa odakle im onda veća prava u odnosu na manje štetna živa stvorenja? Zašto je čovečanstvu važniji vlastiti šljam i otpad, nego životi drugih, korisnijih živih bića? Zato što su i oni navodno ljudi? Pa onda neka se i ponašaju kako bi ljudi trebalo da se ponašaju i nema problema. Ljudska prava bi trebalo, kao i sve druge privilegije, titule, funkcije i zvanja, da se stiču i zaslužuju, a ne da se kupuju ili kao bogom dana rodjenjem dobijaju i nasledjuju.

Wikipedia:

Parazitizam (grč. παράσιτος = čankoliz, ulizica), tip simbiotskog odnosa između organizama različitih vrsta u kojem jedan organizam, parazit, ima koristi na štetu nositelja (domaćina). Parazit  je organizam koji se hrani na račun drugog organizma (nazvanog domaćin) u toku dužeg vremenskog perioda. Kao posledica specifičnog načina života kod parazita se javlja niz adaptacija koje se ogledaju u tome da neki organi zakržljaju ili nestanu, dok se na njihov račun razvijaju drugi. Posledice prisustva parazita po domaćina mogu varirati od malih promena u ponašanju, preko očitih patoloških promena u tkivima, do smrti u nekim slučajevima. Generalni ekološki odnosi parazita i domaćina se nazivaju parazitizam.

Društveni parazitizam je pejorativ koji opisuje skupine ljudi ili društvene klase za koje se smatra da čine štetu društvu, slično biološkom parazitizmu.

Ceo svet ovih dana prati dešavanja na Filipinima. Njihov predsednik je pozvao policiju i gradjane da privode, prijavljuju i čak sasvim slobodno ubijaju sve koji imaju posla sa drogom. Bilo da su narkomani ili narko dileri. Rezultat: Više stotina mrtvih, a više od 100.000 se samostalno prijavilo policiji ne bi li spasilo živu glavu. Medju njima i jedan gradonačelnik, nekoliko političara, njihovih sinova… koji su priznali da su umešali prste u poslove sa narkoticima. Niko od čestitih radnika i intelektualaca, odnosno istinskih ljudskih bića nije nastradao, niti snosio bilo kakve štetne posledice zbog ovih dešavanja. Naprotiv. Slobodnije se živi i radi, lakše se diše bez svih tih narkomana i njihovih snabdevača.

Pa za kakva i čija prava su upalile alarme ”svetske” organizacije za zaštitu ljudskih prava? I zašto? Mislim, u redu, da ne preterujemo baš, ali ne čujemo ih toliko da dižu svoje glasove i pozivaju na reakciju kada su milioni gladne dece u pitanju, kada su obespravljeni radnici u savremenu vrstu roblja pretvoreni, kada farmaceutska mafija diriguje i igra se zdravljem čovečanstva, kada surovi ”liberalni kapitalizam” zarad interesa kapitala odbija da proizvodi zdravu hranu… Opet pitam, zašto?

Pa narkomanija i nezdrava ishrana su opasnije i veće ubice od svih do sada poznatih bolesti! Onda ta zla moramo iskoreniti, kako-tako! A narko dileri i narkomani Filipina, imaju pred sobom sasvim jednostavno rešenje. Neka prekinu sve poslove u vezi sa drogom i nema problema. Niko ih neće ubijati niti im kršiti ljudska prava, kao što su pravo da nešto korisno rade i zasluže poštovanje umesto metka!

Nije lako, nema posla za sve… Pa je li onda rešenje da se svi nezaposleni okrenu kriminalu ili bi trebalo da pokušamo nešto drugo?

Danas u svetu postoji na stotine pojedinaca i kompanija koje raspolažu kapitalom od više desetina milijardi dolara. Da li ste vi svesni šta je i koliko je milijardu dolara i šta se sa tom sumom novca može sve uraditi? A gde su desetine milijardi… I šta će bilo kom pojedincu (i njegovoj porodici… ma celoj familiji) toliko? Zar ne bi mogao taj kapital malo drugačije da se raspodeli? Zar se od njega ne mogu nahraniti gladni i lečiti bolesni? Ko će da naredi plasiranje dela viškova kapitala u subvencije za proizvodnju skupih lekova kako bi i takvi lekovi postali svima pristupačni? Neće niko. Baš briga surovi ”liberalni kapitalizam” i njihove ”za ljudska prava organizacije”, za gladne i bolesne i za sve drugo osim za proizvodnju dodatnog profita. Navodna borba za ljudska prava samo je paravan za borbu za ”prava kapitala”.

Proizvodnja i trgovina narkoticima stvara ogroman profit i kapital takodje. Otud valjda i toliki alarmi, čak i kada su tako stečen kapital i profit ugroženi. Za obične, male ljude i njihova prava niko nije zainteresovan, da se ne lažemo.

Njima vlasnici kapitala serviraju narkotike, brzu i neorgansku hranu, rialiti šou programe i druga sredstva masovnog zaglupljivanja i tako stvaraju novi soj ljudi. Praznih, izmrcvarenih, zatupljenih neorobova, ali i ovu podvrstu ”čovekolikih bića”, parazita i štetočina o kojoj je ranije bilo reči.

Rešenje bi moralo biti u obrazovanju. Nisu teroristi, bombaši samoubice i drugi krvnici, sinovi šeika ili vodja militantnih i kriminalnih grupa. Ne ubijaju univerzitetski profesori, niti bogati preduzetnici iz arapskih i drugih zemalja. Ne ginu siti i zadovoljni, u ime Alaha ili neke druge vere. Ubijaju nezaposleni, gladni i neobrazovani! Rešite te probleme i rešićete problem terorizma i ratova.

Trenutni sistem i načini obrazovanja očigledno ne valjaju u većini država, što opet odgovara vlasnicima kapitala koji će deo inteligencije neophodne za upravljanje njihovim kapitalom i drugim ljudima za sebe izdvojiti, dok im za ostalu veliku većinu odgovara da budu bića što nižeg stepena obrazovanja i što manjih umnih sposobnosti. Takvi će manje biti svesni šta im se dešava i manje će se buniti protiv ”neorobovlasničkog” i ”neokolonijalističkog” sistema. Izmrcvareni, ubijene volje i shvatanja o istinskom smislu života, sve teže se pokreću na bilo kakve proteste, a kamoli na nešto više.

Sadašnji sistem obrazovanja neće se promeniti, kao ni bilo šta drugo, bilo kakvim izborima ili smenama vlasti. Filozof Aleksandar Zinovjev (1922-2006) je u jednom intervjuu još 1999. godine rekao da političke partije praktično više ne postoje. Sve više liče jedna na drugu i sve rade zarad ostvarenja istih ciljeva, po nalozima istih nalogodavaca, vlasnika krupnog kapitala.

Zbog toga ljudi sve manje izlaze i sve manje će izlaziti na izbore. Svesni ili podsvesni da u izborima nema nikakvog više rešenja, niti kvalitetnijih promena. Znači, potrebno je menjati politički sistem i način raspodele i funkcionisanja vlasti. Komunizam je možda bio najhumanija ideja, ali je ispoljio mnoge svoje mane kroz urodjene ljudske slabosti i opet, nedovoljno kvalitetnog obrazovanja. Obrazovanje u komunizmu je bilo kvalitetnije nego danas, ali se nije mnogo vodilo računa o pristupu koji bi preventivno sprečavao tu nedovoljno izučenu bolest mozga koja uzrokuje izopačenost, sklonost ka kriminalu i korupciji umesto čestitog, svrsishodnog rada, bahatost, bezobzirnost, pohlepu i parazitizam. Više se polagalo na ‘’ideološko obrazovanje’’ i to se na kraju pokazalo kao pogrešno ili nedovoljno, u svakom slučaju neefikasno.

Školovanje mora biti obavezno do 18. godine kroz redovne škole, a zatim i kasnije kroz večernje škole i kurseve za one koji ne nastave sa edukacijom kroz visokoškolske ustanove. Obavezne, ne na bazi dobrovoljnosti, sve dok se ne savladaju sva predvidjena znanja koja se smatraju neophodnim ili poželjnim za čoveka čiji IQ nije ispod 80 i dok se ne izuči suština i smisao napisanog u svakoj školskoj lektiri. Pa ako je za to nekome potrebno da ide u večernje škole i na kurseve do 30. godine, tako će i biti. Neko i do 40., koliko je kome potrebno sve dok ne savlada svo neophodno gradivo. Uz rad, naravno. Postoje naravno i oni sa posebnim potrebama, koji nemaju mogućnosti da savladaju gradivo, ali naći će se i za njih rešenje da ne završe u grupi bića koja su samo ‘’čovekolika’’ ali suštinski nisu svrsishodni pripadnici ljudskog roda. Dodeliće im se uloga i svrha, ako ih je priroda uskratila za mogućnost da je sami biraju i pronadju. Pomoćiće im se, svakako. Rigorozne, najrigoroznije kazne za one koji bi i pored svega ponudjenog ili ‘’naredjenog’’, po ličnoj želji da se svrstaju u grupu parazita su neophodne, jer ta vrsta parazita i štetočina se može i mora iskoreniti, da bi čovečanstvo zakoračilo sledeći korak unapred.

Svako ko ima IQ od najmanje 80, pored elementarnih znanja iz prirodnih i društvenih nauka sa današnjeg stanovišta šta je to elementarno, može i mora da upozna i shvati rad Bertrand Rasela (Bertrand Russell, 1872-1970, britanski filozof, matematičar, logičar, dobitnik Nobelove nagrade za književnost) i naravno, drugih savremenih filozofa, sociologa, psihologa… kao i klasika iz ovih oblasti koji se generacijama unazad izučavaju u školama. Danas u nekim školama deca i ne moraju da čitaju lektiru ako to ne žele, ali bi bolje bilo kada bi svako MORAO da pročita ‘’Braću Karamazove’’ bar dva puta. Problem je što je većini adolescenata to teško i mučno i nikako ne mogu da shvate veći deo suštine misli koje je Dostojevski hteo da nam prenese. Nema problema, za takve odlažemo obavezu dok još malo ne sazre, pa ćemo ih propitati o detaljima poruka u ‘’Braći Karamazov’’ kada budu imali 30 godina.

Kada stekne sva ta relevantna znanja i veštine, mislite li da će mlad, zdrav, sposoban i tako obrazovan čovek sedeti po ceo dan dokon u kafiću ili igrati igrice i od jutra (koje počinje oko podne) do sutra pretraživati nešto na svom mobilnom telefonu, zuriti iščekujući nove statuse na Facebook-u, fotografisati sebe i svoju kafu da bi ih postavljali svaki dan iznova na Instagramu… Takva buduća omladina neće imati ni želje ni vremena da se upušta u konzumiranje narkotika, njihovu proizvodnju i preprodaju. Neće potezati tako lako oružje na druge kada budu dovoljno samosvesni šta ih je dovelo do stanja da bi potegli oružje, kojim instiktima ili čijim naredjenjima, kojim motivima i u koju svrhu bi se taj njihov čin mogao desiti. Da bi stekli takav nivo znanja i samosvesti da odgovore na ova pitanja, potreban je novi sistem obrazovanja. Više obavezujući, ako je tako nužno. Strožije kontrolisan od sadašnjeg sistema u kojem se može biti odličan djak i diplomirati na nekoj visokoškolskoj ustanovi i bez velikog truda i znanja.

Sadašnji politički sistemi, kao što rekoh, neće na tome poraditi. ‘’Liberalni kapitalizam’’ bezdušno grabi ka globalizaciji i stvaranju svetske vlade koja će o svemu brinuti po nalozima i interesima banaka i vlasnika krupnog kapitala. U redu, mogli bi možda i tako, u tom smeru da gradimo budućnost, ali ako imamo garancije jednakosti, humanosti i ravnopravnosti od strane takve, buduće svetske vlade. Garancije da će svakom pojedincu na planeti Zemlji biti jednako dostupni posao, hrana, isti zadovoljavajući standard svakom radniku na identičnim poslovima u bilo kom delu sveta da ih obavlja (konobar ili vodoinstalater u Siriji ili Sudanu da živi istim životnim standardom kao njegov kolega u Norveškoj). Garancije da će radna nedelja i broj radnih sati biti jednaki za sve (bez zabrane da neko radi više ukoliko tako želi, nego što je obavezan). Garancije da će radni ljudi imati dovoljno vremena da se iskažu kao ljudska bića i posvete sebi, porodici, prijateljima, svojim hobijima i rekreaciji. Garancije da će ispravnost vazduha koji udišemo, vode koju pijemo i hrane koju jedemo biti besprekorni i strogo kontrolisani. Neka nam globalizacija, Novi svetski poredak i buduća svetska vlada daju takve garancije (ne obećanja, već garancije koje se mogu kao pravni lek upotrebiti protiv neispunjavanja proklamovane budućnosti čovečanstva) i ceo svet će podržati tu ideju.

Teško da će nam neko u skorijoj budućnosti dati takve garancije, pa do neke dalje budućnosti da vidimo šta nam je sada činiti i kako prevazići nesnosnost trenutne situacije u Srbiji i sličnim državama.

Dakle, Srbija i zemlje sa sličnim društvenim prilikama i problemima. Šta je nama potrebno? Smene pojedinaca i partija svakako više nisu rešenje. Ne znače nam ništa jer suštinski ne menjaju ništa.

Svedoci smo jačanja trenda da se na najodgovornijim mestima u državnom aparatu postavljaju nekompetentni ljudi, nikakvih stručnih kvalifikacija i sumnjivih moralno-ljudskih vrednosti. U skladu s tim, sve više je istih takvih ljudi na niže pozicioniranim, ali ipak izuzetno bitnim položajima u državnim organima i javnim preduzećima. Nije mali broj onih koji su diplome stekli na ne baš priznatim fakultetima i pod nerazjašnjenim okolnostima, a umesto struke, partija im je bila preporuka za funkciju. Koliko samo kojekakvih lažnih ‘’doktora’’ proizvodimo, da nije strašno bilo bi smešno. U razvijenim državama se tako nešto smatra nemoralnim i nemogućim, ali kod nas je to postalo ‘’normalno’’, pa niko više gotovo da i ne obraća pažnju na takve pojave. Teoretičari korupcije postavljenja po principu klansko-rodbinskih veza smatraju jednim od najtežih vidova korumpiranosti društva, koji sigurno vodi ka degradaciji i urušavanju države i njenog razvoja

Kad ste u Srbiji čuli da je ministar ili direktor podneo ostavku zbog propusta u radu sektora za koji je odgovoran? Taman posla, uvek je neko drugi kriv, ali ni taj drugi ne snosi odgovornost. Zbog takvog stanja, samo u državama poput Srbije može da se desi da se jedan šarlatan i prevarant niotkuda pojavi i postane finansijski direktor u javnom preduzeću. Na navedeno mesto je postavljen bez konkursa, na preporuku grada. Na sve to i na sve greške i štetu koju je kao nekompetentan naneo, odgovorni umesto da podnesu ostavke, brane se izjavama da nije bilo nikakvih nepravilnosti prilikom angažovanja lažnog Norvežanina, nekompetentnog ‘’stručnjaka’’, na tako odgovorno mesto. Ako nije bilo nepravilnosti onda je to još gore, nego da je samo nečije samovlašće u pitanju, jer to znači da je u Srbiji samovlašće dozvoljeno! Na kraju, nikom’ ništa. Tresla se gora, rodio se miš. Idemo dalje, o tome se više ne priča, dakle kao da se ništa nije ni dogodilo. Nikome ni dlaka s glave ne fali.

Stranačko zapošljavanje i postavljanje na rukovodeća mesta po principu rodjačko-klanskih veza je evidentno, postalo i jedini način zapošljavanja i postavljenja u državnim organima i javnom sektoru. Kako iskoreniti tu pojavu i prepustiti kompetentnima da vode državu i državne organe?

Jedan od načina je aktuelni predlog uvodjenja provere znanja za čelnike javnih preduzeća. Predmet ocenjivanja bi bilo poznavanje delatnosti preduzeća, propisa, veštine logičkog zaključivanja, organizacione sposobnosti i veštine upravljanja resursima. Proveravaće se i znanja stranih jezika kao i rada na računaru.

Odličan predlog i trebalo bi ga primeniti i prilikom svakog zapošljavanja i postavljenja, a ne samo kada su čelnici javnih preduzeća u pitanju. Zna se koja znanja su za svako radno mesto potrebna, pa neka onaj koji konkuriše za odredjeno mesto dokaže da takva znanja i ima.

Skeptični kažu ovako: ‘’Opet će se naći način da se progura kandidat po volji vlasti, tako da sumnjam da će neki vrhunski stručnjak iz energetike pobediti partijskog kadra za EPS.’’

Rešenje bi možda moglo biti javno intervjuisanje i provera znanja pred nadležnom komisijom, za zaposlenje ili postavljenje. Javno u smislu da se utvrdi obaveza da u prostorijama u kojima se vrše intervjui i provere znanja, instaliraju kamere i da se video (i tonski) zapisi sa ovakvih ‘’ispita’’ objavljuju na zvaničnim sajtovima preduzeća. Ili da se oformi jedan zvaničan, državni sajt na kojem će se objavljivati takvi zapisi kamera. Pa neka svako dobije mogućnost da se uveri kakvog kolegu ili rukovodioca dobija, ko je i zbog čega odbijen i ko nam vodi najodgovornije resore u državi.

U širem smislu, potrebno je promeniti čitav politički sistem i tako ukloniti sve manjkavosti postojećeg.

Jednu zanimljivu ideju dala je Asocijacija ‘’Restruktura’’. Oni smatraju da se sva najznačajnija pitanja moraju rešavati referendumom (glasovima 2/3 gradjana sa pravom glasa), što nazivaju ‘’Opštom skupštinom’’, kao najvišim organom vlasti. Najznačajniji organ vlasti bi u stvari bila ‘’Skupština eksperata’’, koju bi činili dokazani, najeminentniji stručnjaci iz različitih oblasti. Ova Asocijacija još uvek nema konkretnijeg objašnjenja na koji način bi se birali ‘’najeminentniji’’, ali po predvidjenim funkcijama ovog aparata, može se zaključiti da se radi o jednoj vrsti predsedničkog sistema, u kojem bi umesto pojedinca, tu predsedničku funkciju vršila ova ‘’Skupština eksperata’’. Vlada, državna i lokalne, imale bi i dalje izvršnu vlast, ali bi bile podredjene ‘’Skupštini eksperata’’, koja u svakom trenutku može smeniti Vladu ukoliko proceni da ne radi kako treba.

Zanimljivo, izvodljivo i privlačno. Pošto Asocijacija ‘’Restruktura’’ nije konkretnije objasnila na koji način bi se birala ‘’Skupština eksperata’’ i koliko članova bi brojala, onda ću se odvažiti da iznesem neka svoja razmišljanja. Dakle, dalji tekst je isključivo moje lično vidjenje koje samo nalazi polazište u idejama Asocijacije ‘’Restruktura’’.

Prvo bi trebalo odrediti oblasti iz kojih se biraju eksperti. To je najlakši deo posla i to su oblasti kojima se bave aktuelna ministarstva. Stalni saziv takve skupštine bi po meni trebalo da čine po 3 eksperta iz svake predvidjene oblasti. Pored stalnog saziva, ‘’Skupština eksperata’’ bi trebalo da ima i povremeni saziv, različit po sastavu i brojnosti, u zavisnosti od problematike i dnevnog reda, odnosno pitanja koja skupština razmatra na odredjenom zasedanju.

Kako odrediti koja bi to 3 stručnjaka bila najpodobnija za odredjenu oblast da bi baš oni bili u stalnom sazivu ‘’Skupštine eksperata’’?

Nikako! Tačnije, nemoguće je odrediti 3 najkompetentnija i zato bih to rešio na sledeći način. Trebalo bi pozvati sve koji se smatraju stručnjacima u odredjenoj oblasti da samoinicijativno i po sistemu dobrovoljnosti konkurišu za mesta u stalnom sazivu ‘’Skupštine eksperata’’. Po unapred utvrdjenim kriterijumima (objavljeni naučni radovi, ugled i ‘’poznatost’’ u odredjenoj oblasti, uspešnost preduzeća ili institucija na čijem čelu je kandidat…), izvršila bi se selekcija svih zaista kompetentnih. Šta ako u odredjenoj oblasti, gradjevinarstvu na primer, imamo 50 stručnjaka koji bi želeli da budu članovi ‘’Skupštine eksperata’’ i svi zadovoljavaju kriterijume? U tom slučaju, u stalni saziv bi ušla trojica najstarijih,sa mandatom od godinu dana, a zatim bi ih menjali sledeći po starinstvu. Oni koji trenutno nisu u stalnom sazivu, postali bi deo povremenog saziva i pozivani u rad skupštine kada su na dnevnom redu pitanja za koja su stručni. U tom periodu, članovi povremenog saziva bi imali jednake ingerencije, ovlašćenja, obaveze i privilegije kao i članovi stalnog saziva. Ovakva skupština ne bi morala da ima oročen mandat, već bi mogla da se periodično dopunjava novim članovima i da funkcioniše na principu upravljanja najvećim svetskim privrednim sistemima.

Vlada i skupštine nižih nivoa nadležnosti (regionalne, lokalne) bi se birale kao i do sada izborima, s tim što bi za kandidaturu bilo potrebno opet dokazivati podobnost po odredjenim kriterijumima, umesto smešnog prikupljanja nekakvih potpisa koji se kao što znamo, kupuju, falsifikuju, iznudjuju…

Ovo je samo okvir za nekakav zamišljeni, novi politički sistem i njegove pojedine segmente. Novi način upravljanja. Naravno da postoji još mnogo detalja koje treba razjasniti i pravno uobličiti, ali recimo da je ovo samo potencijalna ideja načina na koji se možemo osloboditi od nekompetentnih partijskih kadrova u organima vlasti, koji su trenutno dominantan oblik upravljanja u Srbiji i sličnim državama.

Ovakva i slične ideje, opet će naići na oštre osude od strane takozvanih ‘’medjunarodnih organizacija’’ koje su u stvari samo orudje u rukama bankara i krupnog kapitala, koje će se pozivati na istrošene fraze kao što su demokratija i ljudska prava. Mogućnost da sve države u svetu budu stabilne, funkcionalne i medjusobno ravnopravne se kosi sa njihovim interesima neokolonijalizma i pljačke tudjih resursa.

Zato će ti dušebrižnici uključiti sve svoje alarme i orudja (medije pre svega, a onda i ostalo ako je potrebno), čim jedan narod pokuša da ukloni bilo koji malignitet sa svog tela da bi njegovi gradjani bili obrazovaniji, umniji, samosvesniji, bogatiji, solidarniji, humaniji… Takvi narodi (gradjani), ne divljaju po stadionima i ulicama, ne sede dokoni po ceo dan u kafićima, ne koriste droge za bekstvo iz besmisla svojih života, ne pristaju da budu robovi na savremen način, ni da im životi postanu suštinski besmisleni. Kada bi se takvo društveno uredjenje i nivo razvoja svesti čoveka stvorili, savremeni ‘’liberalni kapitalizam’’ sa svojim aktuelnim metodama i oblicima eksploatacije ne bi više mogli da funkcionišu. Zato će se istinski vladari aktuelnog svetskog poretka boriti svim sredstvima da očuvaju status quo i da očuvaju navodne vrednosti koje su zarad svojih sebičnih interesa stvorili i proklamovali.

Medjutim, danas sve više mladih ne podržava kapitalizam. U Sjedinjenim Američkim Državama, taj procenat već iznosi preko 50% kod populacije od 18 do 29 godina. Nije problem u privatnom ili društvenom i državnom vlasništvu, već u nehumanom odnosu savremenog kapitalizma prema svojim podanicima, prema običnom, malom čoveku i u lažnim vrednostima, koje radi svog opstanka savremeni kapitalizam propagira. Sve više je nove, napredne inteligencije i samosvesnih gradjana koji smatraju da svet treba da postane humanije mesto za život. Hvala na internetu i njegovoj sve većoj dostupnosti. Sve nove ideje se sada lakše i brže šire, pa će najbolje ideje dobiti i najviše pristalica. Istinska suverena volja većine, sa čovekom koji u potpunosti vlada svojim integritetom, a što valjda i jeste vrhunac demokratije, konačno ima šansu.

“Oni koji mirnu revoluciju čine nemogućom, napraviće nasilnu revoluciju neizbežnom” (Dž. F. Kenedi, govor diplomatama iz Latinske Amerike u Beloj kući, 13. marta 1962. godine)

 

 

 

Advertisements

Author: Holden Kolfild

Odrastao sam...

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s