Poglavlje II – nastavak

Nego, vratimo se daljim Petrovim neuspešnim istragama. Ako bi Petar utemeljio svoje beleške ukazivanjem na članove zakona koji su prekršeni, onda bi mu bilo rečeno da je to previše sitno i nebitno u moru ,,ozbiljnijih’’ poslova, kojima treba da se bavi. Najuvredljivije je bilo kada su mu neumorno vraćali beleške i krivične prijave na doradu, nazivajući ih prvo nerazumljivim, nedovoljno jasnim, a na kraju i nepismenim. Njemu, koji je bio pismeniji i bolji pravnik od većine sudija, tužilaca i advokata! Niko nije želeo da mu kaže direktno da je u takvim slučajevima naišao na nekoga od ,,nedodirljivih’’ i da jednostavno treba da prekine sa svojim radom na tom slučaju, ali poruka je bila jasna. Petar bi jedno vreme uporno prepravljao i dopunjavao svoje prijave, a zatim bi potišteno odustao. Bilo je besmisleno, izuzev ako ne priziva otkaz. U tom slučaju, bolje bi bilo da ga on sam da šefovima, nego da mu naprave lažnu prijavu, da ga kompromituju zbog nečega sa čime nema veze i da ga osramote pred njegovim roditeljima i decom. Sa suprugom bi se već nekako sporazumeo. Plakala bi neko vreme, ali bi shvatila. Niko ga nije poznavao kao ona. Ali njegov otac i svi njegovi preci pre oca, pred kojima je Petar takodje umeo da se postidi… Toga se najviše plašio.

 

Nemoć je užasan osećaj, kao i usamljenost ili strah od smrti. Nije se Petar dobro nosio sa tim groznim osećajem i tada bi dolazili ti njegovi suicidni momenti. U tim danima je gazio sebe, utapao stvarnost u alkoholu od čega mu je bilo još gore i postajao neki sasvim drugi čovek. Bednik!

 

Sreća, nisu takvi periodi trajali dugo. Uvek se našao neko ili nešto da Petra ponovo vrati na put, tamo gde je stao pre nego što se upustio u bitku sa ,,nedodirljivima’’.

 

Poslednji njegov slučaj u karijeri policijskog inspektora bio je baš od te vrste i to je bila kap koja je prelila čašu.

 

Poplave su te godine pustošile i bez njih opustošenu Srbiju. U stvari, čini se da u Srbiji poplava nikada i ne prestaje, jer kad je poplava, šta pliva na površini? Granje i govna! Djubre je na površini. Ono što vredi je poplavljeno. Ipak, te godine su poplave zaista bile nešto posebno. Razarajuće.

 

Kada su se vode povukle u svoja korita, trebalo je sanirati štetu koliko je moguće. Sagraditi nove mostove tamo gde su pre poplave stajali stari, očistiti rečna korita i puteve od mulja, sanirati poplavljene objekte… Posla koliko hoćeš. Idealno za gradjevinske hijene. Istina, prvo je trebalo pokrasti sve što vredi od humanitarne pomoći, a onda je na red došla i gradjevina. Svejedno, hijene su uglavnom iste. Ili, kako kaže narod u Srbiji: ,,Ko god pekao vola, uvek isti jedu’’.

 

Ljudi su opet počeli da se obraćaju Petru. Nisu to bili njegovi doušnici. Ne, običan narod koji je verovao u Petra i njegovu borbu sa vetrenjačama. Prvo su mu skrenuli pažnju da je novopečeni kadar novopečene lokalne vlasti počeo da eksploatiše šljunak iz male lokalne reke, pa skoro potoka, koja je i tako mala, gotovo nebitna i često gotovo suvog korita, redovno posle jačih kiša prkosila seljacima i odnosila im useve, obesmišljavajući njihov mukotrpan rad. Kod poslednje poplave nije bila brutalna samo prema seljacima. Došla je do centra grada. I umesto da se podignu nasipi koji će obuzdavati malog zlotvora kad povileni, našao se jedan pametniji od ostalih da mu otvori nove i još lakše puteve prema usevima i prema gradu. Novi vlastodržac je osnovao novo preduzeće, u stvari malu radnjicu registrovanu na svastikinog sina, ali sasvim dovoljnu da bi dobio posao snabdevanja šljunkom izgradnju novog mosta na susednoj, većoj reci. Ali odakle njemu šljunak? Pa sa obala i iz korita našeg malog zlotvora. Naravno, sve nelegalno i bez ikakvih dozvola. Bez evidencije o količinama eksploatisanog šljunka.

 

Pored toga što se šljunak eksploatisao nelegalno, a njegova eksploatacija ugrožavala rečni tok i ekosistem i što se povećavala mogućnost od poplava, taj šljunak je povrh svega bio toliko lošeg kvaliteta, prepun mulja i zemlje, da se nije mogao koristiti u gradjevinarstvu. Graditelj mosta je uz odgovarajuću ,,papirologiju’’, prihvatio da gradi i sa takvim šljunkom, maskirajući njegovu manjkavost većim količinama cementa, što nije bio problem jer materijal se plaća iz budžeta. Na analizu u nadležne institute, ovi ,,neimari’’ su slali uzorke ispravnog šljunka i betona i posao je cvetao. Na prijave gradjana, lokalne inspekcijske službe su teška srca, ali ipak izlazile da pogledaju nelegalno ,,nalazište šljunka’’. Samo da pogledaju i konstatuju da su pogledali. Teška srca, jer su znali šta ih čeka. Po povratku u kancelariju, sačekao ih je novi vlastodržac i otvoreno pitao da li bi želeli da ostanu bez posla koji trenutno rade. Niko mu nije odgovorio. Onda im je počupao miševe iz računara i odneo ih sa sobom, dajući im tako nekakav znak. Svima je bilo jasno kakav.

 

Niko o tome nije smeo ni da priča neko vreme, dok se jedan od poniženih inspektora nije požalio Petru.

 

,,Imamo ga!’’, uskliknuo je kao dete Petar. Trebalo mu je ovako nešto kako bi se adrenalin u njegovom telu ponovo pokrenuo. ,,Sve je jasno, ne može se izvući ovaj put. Znaš li ti da sam ja njega ranije ganjao zbog krijumčarenja, a onda je djubre ušlo u politiku, snabdelo se vezama i izmigoljilo mi. Nećeš ovaj put! Bude li me opet neko sprečavao da zaustavim tu kabadahiju i njegovo samovlašće, da očistim ovaj Divlji zapad… Ma, nema šanse. Ovo što radi je toliko bahato da neće nikome ni pasti na pamet da stane iza njega. Gotov je! Ili sam ja gotov i odoh zauvek iz ovog besmislenog posla koji radim…’’

 

Poslednje reči Petar nije izgovorio. Samo su mu prošle kroz glavu i na trenutak mu smanjile nivo adrenalina. Zaista, izgledalo je kao da Petar može da dovede ovakve istrage do kraja isključivo ukoliko je neko počeo da smeta nekome jačem od sebe, pa je Petru tada odobravana egzekucija nad žrtvenim jagnjetom.

 

Entuzijazam mu je vratio sagovornik, ushićen Petrovim rečima. Brzo su počeli da razradjuju strategiju napada na zlotvora. Petar je iznosio šta mu je sve potrebno za prijavu, sagovornik obećavao pomoć. Onda se pročulo da je Petar krenuo u odsudnu bitku protiv lokalnog tiranina koji je mnogima postao nesnosan, pa su dodatne informacije, podaci i dokumenta koja okrivljuju bar saradnike, ako ne ,,moćnika’’ lično, počeli da pristižu. Kompletirao je sve što mu je potrebno. Pregovori sa šefovima mogli su da počnu.

 

Jaka argumentacija, čvrsti dokazi i šefovi nisu imali kud. Oni niži su mu ukazivali na probleme na koje će naići zbog uticajnih veza lokalnog moćnika, a nešto viši su ga ohrabrivali da nastavi sa radom. Samo da još pripremi ovo, obezbedi ono, spoji sva nedela u jednu prijavu, ili ipak da idu za početak samo na lakše dokaziva dela, pa će posle proširiti istragu i na krupnija… I tako je vreme prolazilo, lokalni moćnik je obavešten šta mu se priprema, prekinuo je (bar privremeno) sa nelegalnom eksploatacijom šljunka, sredio dokumentaciju tamo gde bi moglo da bude problema i polako čistio za sobom svoje prljave tragove. Sve dok Petrov dalji rad prema njemu nije postao besmislen.

 

Nazad u kafanu.

 

,,Dupli vinjak. U stvari, donesi dva dupla odmah. Za mene oba, šta me gledaš? ‘Ajde…’’

 

Namera da napusti posao postala je definitivna, samo još nije znao šta i kako dalje. Bez njegove plate porodica ne može funkcionisati. Da proguta još jednom sve zbog dece? Ma deca će preživeti, malo manje će imati ali biće njima dobro. Snaćiće se. Da se ubije i ostavi im penziju? Valjda će nešto dobijati posle njegove smrti? Život je i onako besmislen. Ne raditi ništa kreativno, ne doprinositi ničemu, besmisleno se pokoravati i povijati, ne biti svoj. To nije bilo u Petrovoj prirodi i takvi osećaji su kod njega stvarali tešku duševnu, ali i fizičku bol od nečega što ga je stezalo u grudima. S druge strane, nije želeo da svoju decu ostavi bez oca. Bolje i bez para nego bez oca. A najgore je da ostanu i bez para i bez oca. Hiljadu misli se u njemu preplitalo i lomilo ga čas na jednu, čas na drugu stranu.

Advertisements

Author: Holden Kolfild

Odrastao sam...

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s