Poglavlje II

(neobradjen tekst)

II

 

 

Petar nije voleo politiku, političare, političke partije i sve drugo što je sa tim u vezi. Gadili su mu se. U politici je video sva zla ovoga sveta, a bavljenje politikom je smatrao najnemoralnijim zanimanjem u istoriji čovečanstva. Ipak, to mu nije smetalo da nastavi druženje sa Markom, bivšim kolegom koji se otisnuo u političke vode. Marko je bio idealista, levičar, mada nije uvek branio levicu i prihvatao sve njihove ideje i načela. Bio je približnih godina kao i Petar, tek nešto malo stariji. Upoznali su se još za vreme studiranja, kada je Marko kao student završne godine pomogao mladjem ,,zemljaku’’, brucošu, da se snadje na fakultetu i u velikom gradu, koji lako može da proguta pridošlice iz provincije.

 

Tek što je Petar krenuo sa studiranjem, država je počela da se raspada. Socijalističko samoupravljanje, kao prelazni period ka komunističkom društvu se urušilo kao ideja i narodi su poželeli nešto drugo. Radnicima nije odgovaralo vlasništvo nad kapitalom i vlast u njihovim rukama. Nisu znali kako se to koristi. Kada je proleterijat shvatio ko su njegovi ,,predstavnici’’ i da su upravljanje prepustili politikantima, lenjivcima, poltronima, lopovima, parazitima i pokvarenjacima, pobacali su iz svojih ruku vlasništvo nad kapitalom kao vreo krompir. Prepustili su njive, rudnike i fabrike istim tim dojučerašnjim predstavnicima, da sada postanu vlasnici pa neka rade sa njima šta hoće. Nije lako biti vlasnik kapitala, a još teže je upravljati njime. Zato im valjda nije ni padalo na pamet da zadrže vlasništvo, ali da smenjuju nesposobne i pokvarene (samo)upravljače i na njihova mesta postavljaju bolje, čiji će rad pažljivije nadzirati i na čije će greške odlučnije reagovati.

 

Ili nisu smeli drugačije. Kao da zatvor nije za ljude. Uostalom, u koje zatvore bi strpali toliki proleterijat i ko bi ga strpao da su proleteri bili složni i imali prave vodje i ideje. Na kraju, iz zatvora se izadje pa idemo ispočetka. Kao Gandi, kao Mendela…

 

Kako bilo, rat je bio pred vratima, socijalne tenzije sve veće, politički pluralizam nije doneo boljitak i napredak i tako se ušlo u 1991. godinu. S njom su došle i prve velike demonstracije, takozvana ,,jogurt revolucija’’. Iako u srcu i duši levičar, Marko se aktivno uključio u demonstracije protiv onih koji su se nazivali naslednicima Saveza Komunista Jugoslavije. Petar koji je pao s Marsa u jogurt revoluciju, čas zbunjen, čas impresioniran, čas uplašen, čas razdragan i ohrabren dešavanjima na ulicama, držao se uz Marka, čije reči i ideje je pažljivo upijao. Druženje s Markom mu je razbistrilo misli, pomoglo Petrovim vlastitim idejama i razmišljanju da se probiju i rasčistilo mu stazu ka aktivizmu i animiranju drugih za studentske proteste 1992. godine. Svidelo se Marku takvo Petrovo angažovanje i to je učvrstilo njihovo prijateljstvo zauvek.

 

Nekoliko godina kasnije, Marko je u jednom razgovoru pomenuo Petru da njihov zavičaj više nije u sred Jugoslavije, već na samoj granici Srbije. Rat je trajao, zavičaj ima novi, strateški značaj, pa mu treba više ljudi u policiji i drugim organima bezbednosti. U drugim resorima je teško doći do posla, fabrike su zatvorene, nema dovoljno posla ni za sve više advokata, tako da bi jednom dobrom i sposobnom pravniku možda bilo sasvim dobro i u policiji, koja bi ga rado zaposlila.

 

Radili su zajedno nekoliko godina, a onda se Marko učlanio u stranku, napustio policiju i posvetio se politici. Skeptičan je Petar bio prema Markovoj želji da očisti lokalnu samoupravu od šljama i iskoreni korupciju, ali je ipak sa nekim blaženim zadovoljstvom i podrškom koja se svodila na potvrdno klimanje glavom, slušao Markove priče. Tinjala je negde u njemu nada da možda ipak ljudi kao Marko mogu nešto promeniti. Doneti nam normalan život.

 

Tako su nastavili druženje i nakon što su prestali da budu kolege. Vidjali su se bar jednom sedmično, kada bi uz kafu i poneko piće u omiljenoj im kafani, pored drugih zajedničkih tema raspredali o domaćoj i svetskoj politici. To raspredanje se uglavnom odnosilo na Markove monologe i Petrovu prećutnu podršku. Ipak je Petar bio policijski inspektor. Previše petljanja u politiku nije dozvoljeno. Izuzev kada je podrška partiji na vlasti i tradicionalnim dogmama u pitanju.

 

Više aktivnosti u druženju, Petar je ispoljavao kada mu je Marko dostavljao podatke i potkrepljivao ih dokumentima koji se odnose na korupciju, kriminal i zloupotrebe budžeta. Želeo je Marko zaista da iskoreni korupciju u svom okruženju, a za to mu je bila potrebna Petrova pomoć. Ili je možda želeo nešto drugo. Da skloni jedne da bi postavio druge. Ili sebe. Možda veće parče kolača? Ko zna. Petra to nije mnogo zanimalo i sa ambicioznom strašću je ulazio u svaku istragu koju je inicirao Marko. Dane i noći je prikupljao dokumentaciju, čitao zakone i podzakonska akta, pisao beleške i predavao ih rukovodiocima. Od slučaja do slučaja, uglavnom je nailazio na razočaranja, a njegov odnos prema poslu kojim se bavio se kretao u rasponu od ,,daću otkaz’’ do ,,neću više ni da se trudim, samo ću dolaziti na posao, ubijati vreme, primati platu i baš me briga’’.

 

Razlozi zašto Petrovi slučajevi uglavnom nisu dobijali ishod kakav je očekivao bili su različiti. Dok je bio mladji, njegove istrage su često predavane starijim, iskusnijim inspektorima na dalji rad, dok je on usmeravan na nešto drugo. Naravno, tu je uglavnom bio i kraj tih istraga. Kanije, u nekim prilikama mu je objašnjavano da to što istražuje možda nije moralno, ali nije ni ilegalno. I zaista, u mnogim slučajevima je Petar imao priliku da se uveri kako su lopuže skrojile zakone za sebe. Zakone koje ni pas s maslom ne bi progutao, ali naši narodni poslanici su ih usvajali i glasali, ko za besplatan ručak, ko za udeo u vlasništvu neke firme ili učešće u nekom odboru. Zavisno od inteligencije, obrazovanja, nivoa pohlepe i položaja. Zakon o preduzećima na primer. Oni koji su izmislili i glasao za DOO (Društvo sa ograničenom odgovornošću), mogućnost za registraciju preduzeća sa tolikim ovlašćenjima i pravima, a sa tako malo odgovornosti i bez osnivačkog kapitala, e, to su grobari srpske ekonomije. Pardon, potreban je kapital za osnivanje DOO, ali toliko nebitan da ga i dete od jednodnevnog džeparca može osnovati, a onda s njim napraviti poslovna čuda! I još čudnije i veće štete, a zatim netragom nestati, osnovati novo preduzeće, pa ispočetka. Samo ako poznajete prave ljude, ništa vam na svetu ne otvara toliko mogućnosti za tako male pare kao DOO. Pa onda funkcija i uloge nadzornog organa u gradjevinarstvu, identične u Srbiji i BiH i nigde više u svetu. Naravno, ko bi još dozvolio da projektant i nadzorni organ može biti isti čovek…

 

Ma, pustimo to. Neka je na čast narodnim poslanicima šta su sve glasali, mada, ruku na srce, mnogi od njih nisu baš najbolje shvatali o čemu se tu radi. Njima je pružena prilika da budu poslanici, a zauzvrat samo da dižu ili ne dižu ruku, u zavisnosti kako im se naredi. I to još za sjajnu platu i poslaničke privilegije koje uz to idu. Pa ko bi odbio tako fantastičnu ponudu? Njima neka je na čast što su prigrabili za sebe posao o kojem nemaju pojma i tako omogućili lopovima da kroje zakone po svojoj meri.

 

Jednog od takvih, Petar je poznavao lično. Hapsio ga je više puta zbog sitnih kradja, prevara i šibicarenja. Razgovor sa Spajićem, tim poslanikom-šibicarom, pred izbore na kojima se Spajić borio za svoj drugi mandat, Petar je kasnije prepričavao sa gadjenjem i uz obaveznu konstataciju: ,,Da nije tužno, bilo bi smešno’’.

 

,,Za koga ćeš glasati Petre?’’, sasvim ozbiljno je pitao Spajić, trudeći se da svom masnom, zadriglom licu, da intelektualni izraz. Oči hijene su mu odmagale.

,,Pa, Spajiću, stvarno ne znam još uvek. Nekako, tvoja partija mi deluje najprivlačnije, ali poznavajući tebe, ne mogu…’’

,,Grešiš Petre!’’, nije mogao Spajić da se uzdrži, a da ne uzvikne i privuče poglede drugih prolaznika ispred zgrade policije, gde je ovaj put došao nekim poslom i samostalno, za razliku od njegovih dolazaka u ovu zgradu ranijih godina. Zajampurio se i pocrveneo, ali ne od stida. Uzbudio se iz nekog razloga, a verovatno su i još jedan mastan, preobilni ručak i koja flaša vina o državnom, ili o trošku nekog Spajićevog kupca dolazili po svoje. Teško ovakvima skače krvni pritisak, ali nije ni Spajić od kamena ili drveta. ,,Ti mene poznaješ, zato tako pričaš. Ali, ne poznaješ ove druge. Oni su gori od mene!’’

,,Moguće je’’, smejao se Petar dok mu je okretao ledja i odlazio. Pratio ga je podmukao, ciničan pogled, koji je prethodno bio snishodljiv.

(Nastaviće se)

Advertisements

Author: Holden Kolfild

Odrastao sam...

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s