Med od maslačka

Te godine, kao da poče da se ostvaruje Otkrovenje Jovanovo i prva tri andjela su već zatrubila u trube koje im se dadoše. Kazna je počela da stiže nerazumne grešnike. Prvo je suša počela da uništava useve, a za njom krenuše i požari. Manje reke i bare su počele da presušuju, a velike su već odavno zatrovane. A na vode, kao da je pala ta zvezda kojoj beše ime Pelen pa se pojaviše brojne stomačne bolesti. ‘’Pokvaren želudac’’, mučio je bar jednu trećinu stanovništva.

Da zlo bude veće, lekova nije bilo dovoljno, a i ono malo što ih je bilo, samo najbogatiji su mogli sebi da priušte. Jedini spas je bio med od maslačka.

Gavrilo je imao sreće. Njegova majka je s proleća brala cvetove maslačka, našlo se i malo šećera, pa je skuvala taj med, koji u stvari i nije pravi med. Samo ima izgled, boju i ukus meda.

Taj tako jednostavan preparat koji je s proleća svako mogao pripremiti, u nedostatku lekova se počeo pokazivati gotovo kao čudotvoran. Užasna gorušica, kiselina koja je kidala želudac i mnoge terala da se savijaju od mukotrpnih bolova, nije zaobišla ni Gavrila i njegovu majku. Kašičica meda od maslačka svako jutro i već posle sedam dana njihovi bolovi u stomaku, dijareja i nagon ka povraćanju su postali blaži i redji. Mesec dana kasnije, njihovi stomaci su ponovo normalno funkcionisali.

Luka je bio državni službenik. Radio je u kancelariji sa Gavrilom. Iako po prirodi brbljiv, tog jutra nije progovorio ni reči. Nešto je pregledao po službenim dokumentima, ali prazan pogled jasno je govorio da ne radi ništa. Ni Gavrilo nije pokušavao da prekine tišinu, ali Gavrilo se uvek i trudio da govori samo onoliko koliko mora. I on se samo pretvarao kao da nešto radi, ali se u stvari sve vreme pitao šta se dešava sa Lukom. Navikao je da se Luka uvek nervozno meškolji na stolici, ali tog jutra je sedeo neobično mirno, gotovo nepokretno. Čak mu se i fizički izgled nekako promenio. Njegove obrve su uvek bile visoko podignute. Ponekad samo jedna, dok je druga bila spuštena, što je značilo da je ljut. Nekada su se prema korenu nosa spuštale i skupljale, gok su im se krajevi podizali visoko. Pogled mu je tada postajao vučiji, a Gavrilu je postajalo jasno da je namirisao nekakav plen.  Širom otvorene oči, sa obrvama koje prave visoke, ravnomerne lukove iznad njih, značilo je da je Luka raspoložen ili jednostavno zadovoljan.

Tog jutra, njegove obrve su bile neobično opuštene, kao i uglovi tankih usana na  suvonjavom licu, koje je izgledalo izduženije nego obično.Bradica, koju je voleo da naziva umetničkom, nije delovala uredno kao obično i sve više je podsećala na jareću.

Na njegovom stolu zazvonio je telefon.

‘’Halo sine, ti si… Kako si od jutros?…  Jel’ mnogo boli?… Nisam još, tražiću danas dalje. Naćiću negde sigurno, obećavam ti…  Jesi li popio čaj?’’

‘’Šta je sa malim?’’, ne podižući pogled sa svog stola, Gavrilo je delovao gotovo nezainteresovano dok se obraćao Luki, pre nego što je Luka i spustio slušalicu. Trudio se da izgleda hladnokrvno, ali srce u grudima mu je sve ubrzanije udaralo jer je slutio odgovor. Gavrilo je uvek bio osetljiv kada su deca i starci u pitanju.  Lukina brada je zaigrala, a oči postale vodnjikave. Trebalo mu je dvadesetak sekundi da progovori, mada mu se učinilo da je prošlo mnogo više.

‘’Boli ga stomak… mnogo… povraća’’, naprežući se da zaustavi suze, isprekidano je govorio Luka.

‘’Kolera’’?

Bakterija Vibrio cholerae je mutirala nakon što je većina ljudi postala imuna na nju. Tako to rade bakterije. Simptomi bolesti koju je izazivala su ostali isti, ali je smrtnost postala veća.

Luka je jedva uspeo da potvrdno klimne glavom, sve vreme zureći u telefonski aparat, a da Gavrila ni jednog trenutka nije ni pogledao.  Kada se malo pribrao, okrenuo se ka Gavrilu i nastavio prvo plačljivim glasom, a zatim stabilnijim i oštrijim tonom koji je na kraju postao ljutit:

‘’Ne mogu da verujem dokle smo došli. Kao da smo se vratili u Srednji vek. Kažu, nadoknadjujte mu tečnost, lekova trenutno nema, epidemija je ogromnih razmera, očekujemo novu isporuku ovih dana. Čuj, ovih dana! Ova naša komšinica, apotekarka, neće kurva da pomogne! Kune se da nema, a laže… ima negde sakriveno sigurno! A kad je njoj trebalo da se ubrza izdavanje rešenja i dozvola, onda je znala da mi se obrati!’’

Gavrilo je ćutao i sada je on gledao u telefonski aparat na svom stolu. ‘’Jeste, znala je, a i ti si znao da joj to debelo naplatiš. Kao i sve što si naplaćivao, svaku svoju uslugu, pa čak i posao za koji si već plaćen. Debelo i po mogućstvu unapred’’, razmišljao je trudeći se da sakrije nemoćni bes i prezir.

‘’Potrebna mu je, kažu, tečnost sa elektrolitima, ali vodite računa koju kupujete. Većina su obične obojene i zašećerene vodice. Uopšte ne sadrže sastav koji na bočicama piše. Pa ko im je to dozvolio, majku mu? Kako mogu?’’, nastavio je Luka, a zatim se ponovo vratio plačjlivom glasu. ‘’Prođe, kažu, sama od sebe za 7 dana, samo da se nadoknadjuje tečnost. Osim u težim slučajevima…’’, i tu je stao. Nije mogao da završi strašnu misao, niti da sakrije suzu koja se skotrljala niz lice. Dečak je očigledno bio od tih, težih slučajeva.

‘’Uostalom, šta da ti pričam, znaš ti kako je’’, promrmljao je sebi u bradu Luka.

‘’Znam’’, pomislio je Gavrilo, ‘’ali dok sam ja bolovao, tebe to nije zanimalo’’.

Prezir prema kolegi iz kancelarije i sažaljenje prema njegovom sinu su se preplitali. Gavrilo se setio paklenih muka i užasnih bolova u stomaku, koji su istog dana nastali kod njega i kod majke. Onda taj proliv i povraćanje. Odakle li je samo izlazilo toliko tečnosti iz njega? Malo je falilo pa da poumiru od dehidracije. Grčevi po celom telu i malaksalost koja ih je zakivala za krevet su posebna priča. Bilo mu je žao dečaka. Istovetne muke sigurno su mnogo strašnije kod nesrećnog deteta, nego kod zrelog čoveka.

Onda se ponovo setio Lukine reakcije, kada mu je telefonom saopštio šta mu se desilo. Luka je samo rekao: ‘’Dobro. Znači nećeš doći na posao?’’ Gavrilo ga je zamolio da pokuša da mu obezbedi lekove preko svoje poznanice, apotekarke, što je Luka i prihvatio, ali mu je sledećeg dana saopštio da ne vredi. Lekova nema! Verovatno je zaboravio da je uopšte i pita, ali ovo je bio sasvim zgodan izgovor. Situacija sa lekovima je zaista bila užasna.

Do kraja radnog vremena više ništa nisu progovorili. Kada je došao kući, Gavrilo je ispričao majci šta se desilo Lukinom sinu, a onda je pitao:

‘’Koliko imamo još meda od maslačka?’’

Majka ga je pogledala prvo iznenadjenim, a zatim zabrinutim pogledom.

‘’Još samo jedna teglica. Potrošilo se, a i ti si delio svakome ko ti se požalio na bolove u stomaku.’’

Jedno vreme su ćutali, a onda je majka pitala: ‘’Hoćeš da mu daš?’’

Gavrilo se blago nasmešio. I majka se nasmešila. Poznavala je odlično svog sina i njegovo meko srce. Znala je da je Gavrilo već odlučio, ali ipak je rekla: ‘’Kako hoćeš sine, ali do proleća maslačka više nema.’’

‘’Znam, ali to je dete. A i taj med… to je u stvari lek. Kako da ne daš lek nekome kome je potreban?’’

‘’Isti si kao i tvoj pokojni otac. I on bi sve drugima dao. Zato i nismo stekli ništa posebno u životu, a mogli smo… Sećaš li se koliko je samo radio za tog tvog Luku, a nikada mu ništa nije naplatio, samo zbog toga što je tvoj kolega.’’

Sećao se Gavrilo, naravno. Luka se zaposlio par godina posle Gavrila. Brzo posle toga se i oženio i stekao porodicu. Jedno vreme su živeli kao podstanari, a onda je Luka kupio stan. U svemu je bio drugačiji od Gavrila, koji se nikada nije ženio.

Ono što je Gavrilo kao dete voleo više nije postojalo. Hranu su uglavnom zamenili preparati, a ono što je ostalo od nekadašnje hrane nije imalo ukus kao nekada, niti je bilo dostupno svima. Priroda je sve više menjala oblik i boje. Obradivo zemljište je uništeno i jedva da je još po negde, daleko od gradova ostalo malo plodne zemlje. Zato je odlučio da ostane s majkom koja je još uvek uspevala da uzme od prirode nešto što se moglo pripremiti kao hrana iz Gavrilovog detinjstva. Nije želeo da napusti obronke jedne od poslednjih zelenih oaza i nije mu bilo teško da odatle putuje po dva sata do kancelarije u gradu. Ljudi u gradu su ulicama hodali prekrivenih usta i noseva da ne bi udisali čestice zagadjivača. Statistika, ako joj je verovati, govorila je da godišnje u svetu umre 10 miliona ljudi zbog zagadjenog vazduha.

Porodice sa dvoje i više dece su bile retke. Deca su zaboravila da se igraju. Uglavnom su bila usamljena i kasnije izrastala u sebične i samožive ljude. Gavrilo je odbijao da učestvuje u reprodukciji takve vrste.

Plata koju je primao je bila bedna, ali dok mu je bilo majke njemu nije trebalo ni toliko. Gavrilova zadovoljstva i potrebe uglavnom se nisu kupovala novcem. Kako bilo, opet je kraj meseca uvek dočekivao bez prebijene pare u džepu.

I Lukina plata je bila bedna, ali on je ipak uspeo da kupi stan, što je za većinu drugih, čak i sa većim primanjima postalo nezamislivo. Međutim, Luka je izgleda umeo sa ljudima. I sa novcem, još i bolje. Nakon što je kupio stan, zamolio je Gavrila za veliku uslugu. Gavrilov otac je bio stolar i to odličan. Usluga je trebalo da se sastoji u tome da Gavrilo zamoli oca da napravi kuhinjske elemente za Lukin novi stan. Luka bi platio materijal, ali za rad nije imao novca. Istrošio se. Platio bi kasnije, dok se malo finansijski oporavi.

I tako je i bilo, a zatim je tu bilo još puno posla za starog majstora. Mnogo nameštaja od drveta je potrebno za prazan stan. Kada mu je rečeno da uopšte ne mora ni da plati za rad, pa zaboga, on je Gavrilov kolega, Lukini zahtevi su se nastavili i ko zna koliko bi to sve trajalo da stari majstor nije iznenada umro. Jedan od poslednjih primeraka izumiruće vrste je napustio svet, ali malo ko je shvatao i veće planetarne probleme nego što je izumiranje jedne vrste. Luka se kasnije izvinio Gavrilu jer nije mogao prisustvovati sahrani. Imao je neodložnih poslova.

Mnogobrojne slike iz poznaničkog života sa Lukom, smenjivale su se u Gavrilovim mislima jedna za drugom.

‘’Dete je u pitanju’’, više puta je Gavrilo do kraja dana ponavljao sam sebi, kao da je imao potrebu da se dodatno ubedi da čini pravu stvar.

Sledećeg jutra, Gavrilo je zatekao Luku sa laktovima na stolu i licem medju šakama. Plakao je.

‘’Šta se dešava?’’, zabrinuto je pitao Gavrilo.

Luka mu nije odgovorio. Počeo je glasno da rida.

‘’Probaj sa ovim, meni je pomoglo’’, reče Gavrilo dok je spuštao teglicu meda od maslačka ispred Luke. Njegovom sinu više nije potreban med, nego čudo, pomislio je Luka nakon što je kratko pogledao šta to Gavrilo spušta na sto, a zatim je ponovo prekrio oči šakama.

Sedam dana kasnije, Gavrilo je sedeo na svom radnom mestu, dok je Luka ushićeno hodao po kancelariji. Osmeh mu nije silazio s lica i sve vreme je gestikulirao rukama, jer izgleda da samim rečima nije mogao da izrazi svoje ushićenje.

‘’Neverovatno! Ne-ve-ro-vatno! Pa kakvo je to čudo? Prvog dana ništa, jedva da je imao snage da proguta malo tog tvog meda. Drugog dana isto, ali bar za promenu nije bilo ni gore nego prethodnog dana. A onda, malo po malo i vidiš ti čudo… Eno ga ustao, oporavlja se. Još je slab, ali najgore je prošlo. Za koji dan biće kao nov…’’, glasno se smejao Luka, kao da je upravo rekao nešto najduhovitije u svom životu. ‘’Moja žena hoće da ti se zahvali. Doći će zajedno sa malim, samo da on još malo ojača. Da ti se i on zahvali.’’

Gavrilu nije bilo stalo do zahvaljivanja, pa se na trenutak čak i isključio iz razgovora, prestavši da sluša šta mu Luka priča. Dečak će biti dobro! Gavrilova majka je čudo! Jedna od poslednjih živih primeraka vrste koja izumire. Ponosan je bio Gavrilo na svoju majku, pa mu valjda zbog toga nije bilo teško da se mimo svog običaja raspriča i odgovara kasnije na mnogobrojna Lukina pitanja o medu od maslačka.

A onda je život nastavio da teče svojim uobičajenim tokom. Zima je dobrim delom, više nego ljudi, suzbila koleru i na nju se polako zaboravljalo. I tada se, niotkuda, opet vratila Gavrilu. Bilo je još gore nego prvi put. Sve ga je bolelo, spolja i iznutra, a on je bio gotovo nepokretan od iscrpljenosti nastale konstantnom dehidracijom. Razmišljao je često u tim trenucima o medu od maslačka i dečaku kojem je dao poslednju teglicu. Mozak više nije mogao da funkcioniše dovoljno dobro da bi razaznao da li je trebalo da zadrži ili pokloni poslednju teglicu spasonosnog čuda prirode i njegove majke. U stvari, Gavrilo o tome nije ni razmišljao. Samo se pitao zašto ljudi uništavaju i zatiru takva čuda kao što je priroda… i njegova majka. Žal za načinom života kakav je imao u detinjstvu, koji je već od mladićkih dana počeo da nosi u sebi, pojačan bolešću i razmišljanjem o prolaznosti svega na ovom svetu, naveo je Gavrila da poželi samo da se njegove paklene muke što pre završe i da se pridruži ocu na nekoj novoj zelenoj oazi. Ali stiglo je proleće…

Dvadeset godina od tog proleća je brzo prošlo. Gavrilo ih je uglavnom bezbrižno i spokojno proveo, živeći kao usamljenik i osobenjak, ali to je bio njegov izbor i bio je zadovoljan. Samo ga je majčina smrt u tom periodu snažno zabolela i ništa više. Nedostajala mu je, kao i otac pre toga. I mada mu je bilo svejedno, mogao je Gavrilo još dvadeset takvih godina da proživi, ali bolesti od kojih se nakon tog davnog proleća skrivao i branio svojom zelenom oazom, nekako su ponovo uspele da ga pronalaze.

Kada dodju sudnji dani, mesto na kojem se mogu pronaći spas i uteha više ne postoje. Baš kao u Otkrivenju Jovanovom.  Iz nekog razloga, prerano za njegove godine počeo je da dobija prve simptome demencije, koja je brzo napredovala. S kraja zime, navukao je i pneumoniju. Da li je bilo lekova za sve ili se ništa nije promenilo u poslednjih 20 godina, Gavrilo to više nije znao. Nije mogao da se seti ni koga bi nazvao da javi da je bolestan. Proleće je opet stizalo, ali med od maslačka ili možda ovaj put od neke druge biljke, više nije imao ko da napravi.

Gavrilo je ležao na krevetu obliven hladnim znojem, dok mu je snažna upala razdirućim bolovima cepala pluća. Drhtao je u groznici i mučio se sa sve učestalijim napadima kašlja koji su povećavali bol desetostruko. Kroz misli su mu prolazile desetine lica, ali nije mogao da ih prepozna. Ko su ovi ljudi? Mutnim, nejasnim pogledom gledao je stvari u svojoj sobi. Ni njih nije mogao da prepozna. Zar su to njegove stvari? Ko je odlučio da sav nameštaj u njegovoj sobi bude beo, kad to i nije Gavrilova najomiljenija boja?

Onda su se otvorila vrata, kroz koja je sasvim neočekivano i pitaj boga od koga pozvan prošao mladi doktor, u belom mantilu sa crnom tobicom od veštačke kože u ruci. Njega je prepoznao. Lukin sin!

‘’Hajde, čika Gavrilo… Šta si se izvalio na tom krevetu? Upala pluća, jaka stvar… Šta je to za tebe! Doneo sam ti lekove, hajde da popiješ.’’

Gomila vazduha koju je iznanadno i snažno udahnuo svom preostalom snagom, kada se prenuo iz ovog sna, ponovo je vratila paklene bolove u grudima koji tek što su bili malo uminuli. San. I bolje je tako. Gavrilo se nečemu blaženo nasmešio i ponovo sklopio oči da ih nikada više ne otvori.

Sahrana je obavljena tek 10 dana kasnije, jer je toliko trebalo službenicima koji vrše naplatu javnih potraživanja da pronađu umrlog Gavrila.

Imao je dovoljno zaostavštine da ga pristojno sahrane, ali poslednjem ispraćaju su prisustvovali samo ukopnici. Pored njih je stajao još i jedan mlad čovek, da sa poštovanjem i zahvalnim pogledom isprati Gavrilove ostatke i plemenitu dušu na neko novo i bolje mesto. Neće on zaboraviti nikada kakvih paklenih muka ga je spasao pokojni čika Gavrilo, sa samo jednom teglicom meda od maslačka. Nije ta teglica samo biblijska glavica luka* uz pomoć koje je zla i sebična žena pokušala da se spase iz paklenog jezera. Med od maslačka je nešto mnogo jače i čvršće.

———————————————-

* “ … Jedna zla i opaka žena je umrla i nije za sobom ostavila nijedno dobro delo. Đavoli je se dočepaju i bace je u jezero. Njen anđeo čuvar stoji i misli: Kada bih barem mogao da se setim nekog njenog dobrog dela pa da kažem Bogu! I seti se on i kaže Bogu: ona je jednom, kaže, u bašti iščupala glavicu luka i dala je nekoj prosjakinji. A Bog mu odgovori: uzmi sad, tu istu glavicu luka i dobaci je njoj u jezero, neka se uhvati za nju i drži, pa ako je izvučeš iz jezera nek ide u raj, a ako luk pukne, neka ostane tamo gde jeste. Otrči anđeo do žene, pruži joj luk i kaže: Hvataj ženo i drži se dobro. I počne je oprezno izvlačiti, i samo što je nije izvukao, ali su se drugi grešnici u jezeru, kad su videli kako je on izvlači, uhvatili za nju ne bi li se i oni izvukli. A pošto je žena bila opaka i zla, počela je da se rita i da viče: Mene vuče, a ne vas, ovo je moj luk, a ne vaš. Tek što je ona to izgovorila, luk pukne i prekine se. A žena opet padne u jezero i gori u njemu i dan-danas. A anđeo zaplače i ode…”.

 F.M. Dostojevski: „Braća Karamazovi”

Advertisements

Author: Holden Kolfild

Odrastao sam...

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s