Priručnik za proteste (PDF)

Kao razočarani učesnik brojnih protesta i demonstracija, počev od martovskih 1991. do petooktobarskih 2000. godine, a povodom protesta ‘’Protiv diktature 2017’’, odlučio sam da ”sastavim” ovaj priručnik, brošuru. Ne da ga napišem – da sastavim! Preuzmi brošuru u PDF:

PRIRUČINIK ZA PROTESTE

Ukoliko je neko zainteresovan ili baš i nije, ali je u taku mogućnos’ da finansira štampanje ove brošure, rado bih mu prepustio sva autorska prava i sve što uz ta prava sleduje!

Ko zna, možda uz ”vlasništvo” nad autorskim i drugim pravima sleduje i nagrada u vidu višemesečnog odmora u miru nekog istražnog zatvora!?

Kako bilo, ko nije preuzeo PDF izdanje, evo kako to otprilike izgleda:

 

PRIRUČINIK ZA PROTESTE

 

KOJI TREBA DA PROMENE SISTEM

A NE LJUDE NA VLASTI

 

 Plagirani doktorski rad

dr Zoran Arsić

Priručna brošura

(ako imate ‘’pametan’’ telefon onda vam je baš uvek pri ruci)

koja se sprda sa tragedijom

našeg društveno-političkog života i stanja u državi,

ali i objašnjava neke ozbiljne činjenice,

predviđa budućnost i predlaže akcije kako bi ta budućnost

bila lepša.

Prvo elektronsko izdanje

Zoran Arsić

12.05.2017.

Kako i zašto nastaju politički protesti,

čemu u toku protesta treba težiti

i na koji način težnje ostvariti

Srbija je država veoma ograničenog suvereniteta pod direktnom kontrolom Nemačke koja vodi ono što je ostalo od EU, kao i pod kontrolom međunarodnih finansijskih institucija kao što su MMF, Svetska banka, zatim evropskih finansijskih institucija kao ECB, EBRD, itd, a delimično je i pod uticajem Rusije, mada je taj ruski uticaj više fingiran nego realan jer donosi SNS-u besplatne političke poene.

Dakle, Srbija je ne baš u potpunom smislu reči kolonija, ali je tu negde, vrlo blizu kolonije – a kolonije po definiciji nemaju mogućnost da slobodno i samostalno biraju sopstvenu budućnost ako se ne oslobode svojih kolonizatora. Nemam utisak da srpski narod u ovom momentu ima snage za oslobađanje od svojih kolonizatora sa ovako moralno i profesionalno insuficijentnom političkom i intelektualnom „elitom“. Takva „elita“ ne zaslužuje da u suštinskom smislu učestvuje u odlučivanju o sudbini sopstvenog naroda, baš kao što ni narod koji bira i prihvata takvu „elitu“ ne zaslužuje da sam odlučuje o sopstvenoj sudbini.

 

Ovo je napisao

jedan očigledno pametan čovek…

Samo, on ovakve stvari ne piše u knjigama,

jer knjige skoro niko više ne čita

ili bar ne čitaju oni

 kojima su ovakvi tekstovi i mudre misli namenjeni.

Zato on piše na društvenim mrežama,

pa ako hoćete da ga pronađete

i pročitate još njegovih mudrih misli,

moraćete da guslate…

ili guglate…

kako god…

S  A  D  R  Ž  A  J

Uvodna beleška autora   .   .   .   .   .   .   .   .   .   .   .   .   .   .   .   .   .   .   .   .   .   .   .   .   . 4

I – Tri najčešća pitanja (ili zahteva u protestima u Srbiji)  od kojih su dva ista, a treće se greškom našlo u ovom poglavlju  .   .   .   .   .   .   .   .    .   .   .   .   .   .   .   .    . 6

II – Idemo sada malo ozbiljnije   .   .   .   .   .   .   .   .   .   .   .   .   .   .   .   .   .   .   .   .   .   11

III – Kratka istorija naše novije propasti kroz primere i objašnjenja   .   .   .   .   .   .  15

IV – Šta je to DIREKTNA (ili neposredna) DEMOKRATIJA?    .   .   .   .   .   .   .   .   .   . 19

V – Primeri direktne ili neposredne demokratije u Švajcarskoj i Kaliforniji (SAD) . 22

VI – Kako da vam se pusti snovi i realne želje ostvare? Ili – Metode (načini) održavanja protesta i demonstracija   .   .   .   .   .   .   .   .   .   .   .   .   .   .   .   .   .  .   . 24

VII – Fusnota koja to nije – O neoliberalizmu  .   .   .   .   .  .   .   .   .   .   .   .   .   .   .   . 28

VIII – Sadržina priručnika u kratkim crtama za mrzioce predugih tekstova i još više njihovog čitanja  .   .   .   .   .   .   .   .   .   .   .  .   .   .   .   .   .   .   .   .   .   .   .   .   .   .   .  .  30

IX – Umesto zaključka   .   .   .   .   .   .   .   .   .   .   .   .   .   .   .  .   .   .   .   .   .   .   .   .   .  34

Uvodna beleška autora

Šta mislite koliko ljudi u Srbiji bi želelo da živi i radi u nekoj drugoj državi? U isto vreme, koliko ljudi koji žive i rade u nekim drugim državama bi želelo da se presele u Srbiju?

U Srbiju u kojoj ni migranti iz Sirije ne žele da se zadrže duže nego što moraju, već samo da idu iz nje što pre i što dalje…

Ako mislite da su ova pitanja besmislena, a odgovori svima uglavnom očigledni, onda znate i šta treba da radimo.

Pa šta onda čekamo, znate valjda šta treba da menjamo?

SISTEM – NARAVNO!

Kao razočarani učesnik brojnih protesta i demonstracija, počev od martovskih 1991. do petooktobarskih 2000. godine, a povodom protesta ‘’Protiv diktature 2017’’, odlučio sam da ”sastavim” ovaj priručnik. Ne da ga napišem – da sastavim! To znači da ću vam sažeti više citata iz objavljenih naučnih radova, tekstova iz časopisa i elektronskih medija, uz nešto slika koje sam pronašao na internetu, sa tek nešto malo mojih razmišljanja. Tako se u Srbiji na najlakši i najbrži način stiče zvanje ‘’Dr’’, a ujedno mi je to i najlakši i najbrži put da pojasnim neupućenima kako se to ‘’razočarava’’ u proteste, demonstracije ili ponekad i u revolucije. Naročito ako ih organizuju libertarijanci[1], ili kod nas popularno nazvani ‘’Soroševci’’. Zašto, kada  90% Srbije nema pojma šta to znači ‘’Soroševci’’? Pa valjda baš zato! I ko zarezuje šta zna i šta misli 90% Srbije, uopšte!?

Osim toga, želja mi je da ukažem i na greške koje se u toku protesta i demonstracija najčešće ispoljavaju, a uglavnom se svode na pogrešno postavljene ciljeve, loše interpretirane zahteve, blentave organizatore, još blentavije čobane, a naročito ovce u stadima i druge pojave koje uspešno ostavljaju prostor vlastima da vas jednostavno ignorišu, ili prvo izlemaju pa ignorišu, sasvim je svejedno.

Želja mi je naravno, i da onima koji protestuju, a u stvari i ne znaju zašto protestuju i šta bi hteli, objasnim kako odabrati prave zahteve za protest i što je još važnije, koje metode koristiti da bi se približili cilju, odnosno ispunjenju protestnih zahteva.

Za većinu onih koji protestuju, biće to previše teksta. Ko zna, možda izađe i na svih tridesetak strana, a kako danas malo ko voli da čita, potrudiću se na kraju da sve ovo sažmem i u nekoliko kratkih crtica koje se mogu pročitati jednim pogledom, takozvanim ”skeniranjem teksta”. Pa kako ko voli. Dakle, ako spadate u ovu grupu ‘’mrzioca’’ čitanja, odmah ‘’skrolujte’’ do kraja i pročitajte poglavlje ‘’Sadržina priručnika u kratkim crtama za mrzioce predugih tekstova i još više njihovog čitanja’’. Ali gledajte da zapamtite bar to ‘’skenirano’’ da biste bar toliko pokušali i primeniti jer u suprotnom – što ste uopšte koji moj i čitali?

Za početak, samo da razjasnim moje viđenje razlike između protesta i demonstracije, bez želje da ulazim u semantičko-etimološka značenja ili bilo kakve rasprave oko ovih reči. Jednostavno, to je moje shvatanje i za mene protesti služe da se izrazi neslaganje ili nezadovoljstvo, a demonstracije da se nešto pokaže, odnosno demonstrira kako nešto treba da izgleda ili da se uradi.

I samo još jedna napomena. Možda će vam se učiniti da je neko poglavlje ove brošure ‘’promašena tema’’ i da nema nikakve veze sa onim što su naslov i podnaslov obećavali, pa vas molim da ne sudite pre nego što pročitate ceo ovaj ‘’doktorski rad’’ do kraja. Tada će vam biti jasno otkud delovi čistog filozofiranja i teoretisanja u priručniku koji treba da sadrži objašnjenja i instrukcije za praktično delovanje.

Pa da počnemo…

I

Tri najčešća pitanja (ili zahteva u protestima u Srbiji) od kojih su dva ista, a treće se greškom našlo u ovom poglavlju

  1. Šta mislite zašto se u Srbiji već 20 godina priča o nužnosti usvajanja Zakona o poreklu imovine, ali ni jedna vlast ne želi takav zakon?
  2. Šta mislite, zašto u biračkim spiskovima imamo na stotine hiljada nepostojećih glasača, među njima i nasjstarijeg koji bi da je živ, danas imao 128 godina?
  3. Šta mislite, zašto su moji tekstovi i komentari u sredstvima javnog informisanja i u nekim grupama na društvenim mrežama nepoželjni, iako nikada ne koristim izraze koji se smatraju vulgarnim i trudim se da nikoga ne uvredim? Ups! Ovo poslednje pitanje nije iz istog seta sa prethodnim, pa ću ga sačuvati za kasnije… Ili možda ipak jeste ako bolje razmislim?

Kako bilo, vratimo se na prva dva pitanja (a mogli bi postaviti na desetine sličnih). Dakle, zašto naši političari ne pominju ta pitanja kada su na vlati, niti potenciraju previše na njima kada su u takozvanoj opoziciji (jer opozicija postoji uglavnom još samo u teoriji, dok u praksi gotovo i da ne postoji j; zato što borba za vlast ne predstavlja nužno opozit stav vladajućoj politici).

Naravno, odgovori su vam jasni i nije ih potrebno posebno obrazlagati. Zato što je Srbija banana država poput mnogih sličnih, neokolonizovanih država; i kao takva služi za izrabljivanje i pljačku njenih prirodnih resursa i stanovništva od strane bogatih i moćnih. Političari u takvim državama su u stvari samo kolonizatorske marionete, bez ličnog integriteta, koje odlično kra… pardon, odlično zarađuju na prodaji svoje časti, svoje države i svog naroda, što deluje kao primamljiv, ali je u stvari strašno stresan i frustrirajući posao. Neki od njih su se na primer javno požalili da su prinuđeni da rade i po 24 sata dnevno – pa vi vidite. Nije ni čudo onda što su često nervozni i razdražljivi, pa se iskaljuju piramidalno od vrha ka dnu, a dno, odnosno baza je na sreću još uvek dovoljno široka i jaka pa dobro podnosi taj teret koji je pritiska već od prvog stepenika pa do samog vrha.

PIRAMIDA-KAPITALIZMA

Mnogo simpatičnih izraza naš narod koristi za domaće političare, a meni je, ako uzmemo u obzir njihovo materijalno stanje i karakterne osobine većine, nekako najadekvatniji izraz – prodane duše! Kako bilo, možete pretpostaviti i sami da ne bi bilo baš zgodno pitati ih tako umorne i razdražljive odakle vam ta imovina koju posedujete vi i vaši i koliko poreza ste za vaših života i ‘’radnog staža’’ uplatili državi (pod ‘’vaši’’ se misli na ‘’njihovi’’, da ne pomisli neko na kojekakve vrste vaši, one na glavi ili one dole, biljne vaši i šta ti ja znam kakve sve vaši postoje).

Kroz odgovor na to prvo pitanje (Zakon o poreklu imovine) uključujem u ovaj tekst i takozvanu ‘’Opoziciju’’ koju uglavnom predvode ljudi koji su već iskusni u biznisu zvanom politika, tako da i njihovo imovno stanje, a i naporan posao koji obavljaju, ne preporučuju da ih se baš pita – jel’ a odakle vama sva ta imovina i jeste li vi platili porez? Jer, mogli bi i oni tako nervozni i umorni postati razdražljivi. Pa, da…

Aktuelna svetinja u koju se ne dira i u koju se kunu svi političari pozicije i opozicije u banana državama je pravo svojine, odnosno – privatno vlasništvo! Neprikosnovenost svojine kao zvezda vodilja svake demokratije!

Ih, ta nemojte kazti’… Nije, nego!

Pa zašto onda ovo ‘’sveto pravilo’’ važi tek kada je u pitanju njihova svojina i njihovo privatno vlasništvo ili svojina njihovih nalogodavaca. Posebno je pitanje zašto im ta svojina dok je bila u tuđem vlasništvu nije bila svetinja već je legitimno predstavljala predmet otimačine, i zašto se narodna ili državna svojina tretirala kao ničija,pa ćemo o tome nekom drugom prilikom.

Imovina u stvari zaista ne bi trebalo da bude sporno pitanje i imaju političari i tajkuni pravo da im imovina (svojina) bude svetinja i niko im u njihovu svetinju ne sme dirati – ali samo ako je legalno stečena i zaradjena, ako je plaćen adekvatan porez državi na tu imovinu i to u državi gde je imovina zaradjena a ne u nekoj državi u kojoj vlasnik živi ili je fiktivno prijavljen da živi.

Što se tiče pitanja br. 2 (biračkih spiskova), ne bi ‘’opozicija’’ ni tu baš mnogo da se petlja. Pomenu oni taj problem doduše, uglavnom dan-dva pred predizbornu tišinu i posle ništa… Nikom’ ništa. Znate kako, svaka ‘’opozicija’’ po logici stvari planira da jednom bude pozicija, i zamislite onda da zvonite na sva zvona kako treba srediti biračke spiskove, kad ono – eto te na poziciji! I šta sad? Da vratimo stare biračke spiskove jer ovi sređeni nešto… i nisu baš nešto… E, ne može brajko. Zato je i za ‘’opoziciju’’ bolje da su takvi kakvi jesu. Nikad se ne zna kad će kome baš takvi kakvi su zatrebati!

Nego, da se ipak vratimo bar na kratko i trećem pitanju – u kojem sam najmanje bitan JA. Problem je u opštem medijskom mraku, ali i zloupotrebi medija kao najopasnijeg poznatog oružja danas. Ništa ne onesposobljava narod tako masovno kao mediji.

Znate ono, prekidamo program zbog najnovijih vesti (breaking news)! Upravo se desilo nešto potpuno nevažno za vaš život i sada ćemo da vas non-stop izveštavamo o tome kako ne biste mislili na probleme koji vas pritiskaju. U istu svrhu su kreirani i Parovi, Farma, Veliki brat, Informer, Afera, Skandal, News net, Večernji šou sa ovim ili sa onim… itd, itd… Samo da vam skrenu pažnju, da vas ‘’informišu’’ o nečemu što neće promeniti ništa u vašem životu, da vas hipnotišu, da vas zabave… samo bez preterivanja i uz bar tri nivoa cenzure za utvrđivanje podobnosti vica koji treba da vas nasmeje.

Pa šta da radimo!? Realno, ne možemo da ih zabranimo, izuzev ako se ne odlučimo za ‘’staljinizam’’ kao model državnog uređenja, a to će malo teže ići sve i da nas ima poprilično koji misle da je i staljinizam bolji nego neoliberalizam[2]. Možemo da molimo, pre nego da zahtevamo, da se nadležno ministarstvo malo više angažuje na suzbijanju kiča, prostakluka i nemorala u takvim elektronskim i štampanim medijima, ali i to će teško ići. Neoliberalizam ne predviđa podizanje nivoa svesti, obrazovanja i kulture naroda, već naprotiv – poželjno je zaglupljivanje, da bi što manje ljudi mislilo svojom glavom jer – ‘’volovi jaram trpe, a ne ljudi’’.[3]

Ali, možemo da ZAHTEVAMO da ono što je NAŠE izgleda onako kako mi želimo, a ne kako nam neko drugi nameće. A naš je, samo mu ime kaže, JAVNI servis – RTS. Ostavimo onda za sada šundaće po strani i hajde da vidimo kako bi to zaista trebalo da izgleda NAŠ javni servis da bi zaista bio – na usluzi građanima. NAŠE PRAVO DA ZNAMO SVE!

Nisam kompetentan da uređujem program ni neke male, lokalne TV stanice, ali ipak…

HOĆEMO – Najmanje dve emisije nedeljno u udarnim terminima na prvom programu RTS u kojima će svaka politička opcija moći da iznese svoje stavove, shvatanja, ideje, ali i primere i argumente kojima potkrepljuju svoje teorije i poređenja (paralele) sa drugim državama, sa drugačijim političkim sistemima kako bi pokazali na primeru zašto su bolje jedne ideje i praksa od ideja i prakse koje nudi i sprovodi neko drugi! Pa recimo da u jednoj takvoj emisiji neko iznosi svoje stavove i ideje bez prava da ga iko prekida i ometa, a u drugoj da imamo primera radi, politička sučeljavanja.

A ne ovako! Ne pripada JAVNI servis samo vladajućoj partiji i njihovim poltronima, već pripada svom narodu i ljudima svih političkih uverenja!!!

Šta mislite, koliki procenat ljudi u Srbiji zna kako su organizovani i uspešno realizovani najuspešniji protesti u poslednje vreme, započeti 2009. godine na Islandu a po potrebi se i kasnije ponavljali svaki put kada neko i pomisli da uradi nešto protiv narodne volje? Zašto su ti događaji ‘’ispod radara’’ i naših i ostalih evropskih ‘’političara’’ i njihovih medijskih servisa koji bi trebalo da su JAVNI?

Zato što to nikoga ne zanima, pa se o tome ne prave emisije? Ili je to način da nas drže u najstrašnijem medijskom mraku za koji tvrde da ne postoji!?

Da li znate šta je to DIREKTNA (ili neposredna) DEMOKRATIJA za koju se narod Islanda izborio? Ne, u školi vas o tome nisu učili a na TV vam tako nešto niko ne objašnjava? Da li znate da su oni isterali iz svoje zemlje MMF (kao i Mađarska koja je isto kao i Island posle toga ”procvetala’’), pohapsili korumpirane političare, sudili bankarima koji su upropastili i državu i narod i što je još važnije – sve pohapšene i OSUDILI!

A ne kao kod nas… mnogo hapšenja, a niko osuđen zbog korupcije i zloupotreba![4]

Ne bi bilo loše da o ovim temama malo ‘’izguglate’’ i sami i pročitate kako bi shvatili da su se negde zaista i realizovali uspešni protesti i, pa da kroz te primere vidite za šta su se drugi kroz proteste borili, na koji način su se borili i šta su tražili i na kraju i dobili!

Nadam se da smo ova najčešća pitanja vezana za domaću politiku, izbore ali i aktuelne proteste (ako su nakon pisanja ovog teksta još uvek aktuelni) apsolvirali, a odgovore razjasnili ako je i bilo nekih nejasnoća u vezi sa njima.

II

Idemo sada malo ozbiljnije

Ponekad dolazi do toga da se i političari i narod zaglave u nekom vremenskom tesnacu, pa ne mogu dalje i ne znaju više šta bi jedni s drugima.To je pravo vreme za revolucije! Ali, ja sada pričam samo o protestima i demonstracijama. A ako protesti prerastu u demonstracije, a demonstracije u revoluciju, to nije moja stvar. O tome neka razmišlja neko drugi…

Politika ako je ikada i imala, danas sigurno nema nikakve veze sa humanizmom i altruizmom. Ona bi samo trebala da nužno pretpostavlja brigu za dobrobit drugih, ali toga više nema među političarima ni u naznakama. Zato ćete danas retko naći među političarima osobu koja u sebi objedinjuje čestitost, skromnost, poštenje, moralnost, obrazovanje, inteligenciju, iskrenost, altruizam i empatiju. Na žalost, ne samo da je gotovo nemoguće među političarima pronaći osobu sa svim ovim osobinama, već ćete među njima uglavnom pronaći osobe koje u jednoj ličnosti objedinjuju sve suprotne osobine prethodno navedenim, pozitivnim osobinama.

Politika je postala posao kao i svaki drugi. Uglavnom je trgovina u pitanju, iako će to većina političara da poriče. Politika je biznis i to onaj surovi, koji od prirodnih (i božijih) zakona najviše poštuje onaj čuveni ‘’zakon jačeg’’. Borbu za opstanak i nemilosrdno uništavanje slabih i nemoćnih. Neko je predator, neko je plen. Krupna riba jede sitnu ribu. Alfa mužijak ima najviše društvene slobode od svih životinja u čoporu, ali nisu vođe u onom smislu kako to smatraju ljudi. Alfe često ne izdaju naređenja već jednostavno imaju najviše slobode da izaberu gde bi da idu i šta bi da rade. Omege su na dnu. Njima pripada ono što alfa ne želi ili što im se udeli.

Zato, politikom neka se bave političari ako su to izabrali za svoje zanimanje i ako vole takav način života. Ako i nisu alfe, oni su u politici zbog puste, silne želje da postanu alfe. Nisu ušli u politiku da bi vama pomogli i da vašoj deci bude nešto lakše, a život bolji. Ne, oni su tu isključivo zbog sebe i svoje dece. Uglavnom zbog sebe, a posle i zbog njihove dece. Ko ne mari mnogo za tuđu decu, ne mari iskreno ni za svoju, nego eto, više po nagonu nego po emocijama, ali to je već neka druga tema.

Dakle, zato vi ako smatrate da ste čestit čovek, nemojte ulaziti u politiku ako niste političar. Postanete li član bilo koje političke partije, čak i neke manje grupacije, udruženja, NVO i slično, vi više niste vi, već deo jednog mehanizma. Mali, sastavni deo, jedan šafić, tako nešto. Pravo na lični stav i mišljenje ćete imati samo ako su prihvatljivi u okvirima tog čopora kojem ste se priključili. Ako ste čovek od ličnog integriteta i imate lično dostojanstvo, u takvoj grupi vam ne može biti dobro jer vam je zagarantovano da će doći trenutak kada ćete izraziti neslaganje sa većinski prihvaćenim stavom. A onda će nastati prroblemi, izuzev ako ne podvijete rep i progutate i lični stav i dostojanstvo. Sve, ali baš sve današnje stranke i manje društveno političke organizacije su organizovane tako da elita odlučuje a baza sluša.

Zamislite samo da ste čak visokopozicionirani političar poput našeg predsednika Narodne skupštine, Maje Gojković! Cela Srbija zna da nije ona odlučila da postupi protivustavno i prekine redovno zasedanje Narodne skupštine na više od mesec dana  tokom predsedničke izborne kampanje 2017. godine; bez ikakvog valjanog, pravno utemeljenog razloga; već joj je tako neko naredio. Na njenom mestu, ja bih na primer, ‘’tom’’ što izdaje naređenja odbrusio: ‘’Neću, to je protivustavno’’! Potpuno svestan da posle toga više neću biti predsednik Narodne skupštine, ali ko mene pita. Ja sam ja, a Maja je Maja i sasvim je logično što Maja ne želi da bude JA, već predsednik Narodne skupštine. Tako je izabrala i zato ćuti i sluša naređenja, a ja ovo pišem jer ja sam JA.

Znači, to je posao za poseban soj ljudi, koje ćemo ovaj put umesto da koristimo neki od simpatičnijih i zanimljivijih izraza, nazvati samo uobičajenim, dosadnim imenom – političari. Vi se mimo svojih radnih aktivnosti u okviru vašeg zanimanja ili posla koji obavljate, bavite svojim okruženjem, svojim pravima i svojim obavezama, ali i praćenjem rada političara ako tako volite i to ste (od svih drugih, lepših stvari) izabrali da vam bude hobi. Šta god vam je po volji od društveno korisnih aktivnosti, vi to radite, ali samom politikom nemojte da se bavite kao zanimanjem! Ako se smatrate ljudskim bićem…

I zato nemojte nikada ni da se borite za bilo kog političara ili bilo koju partiju. Borite se samo za sebe ili za ljude koje volite i do kojih vam je zaista stalo.

Zbog čega vam sve ovo pričam? Pa, ako ste izašli na proteste ili demonstracije da bi smenili jednu vlast i na njeno mesto doveli drugu, bez korenitih izmena u sistemu upravljanja državom i načinu funkcionisanja izvršne i zakonodavne vlasti, odnosno da bi skinuli s vlasti jednu političku partiju ili koaliciju da bi njenu ulogu preuzela neka druga, onda ste vi nečiji ‘’partijski vojnik’’ ili izmanipulisana ovca, a protesti ili demonstracije čiji ste deo nikako se ne mogu nazvati narodnim. Možete vi da protestujete protiv Maje koliko hoćete, a mogu da vam ispune želju odmah i da smene Maju. I šta onda? Ništa. Na njeno mesto će doći neka druga Maja koja će raditi isto što i prethodna Maja jer vi ste tražili smenu, a niste tražili da se njen postupak proglasi zvanično protivustavnim i da se obezbedi mehanizam koji će garantovati da će se takva i druga protivustavna delovanja ubuduće najstrože kažnjavati ili još bolje, da se obezbedi mehanizam koji će garantovati da do takvih delovanja uopšte nikada više ne može ni doći!

Da li je potrebno formirati nezavisnu anketnu komisiju da bi se utvrdilo da li je Majina odluka da obustavi redovno zasedanje Narodne skupštine bez valjanog pravnog razloga zaista protivustavna i ako jeste da li je takvu odluku donela samostalno (iako svi znamo, kao što je već rečeno, ali nemamo dokaz crno na belo da nije); ko će i kako tu komisiju da formira; ili će tu istragu umesto nezavisne komisije da vode neki drugi organi i institucije; koji i kako, i ko će da nadzire rad tih organa i institucija, i da li metode i rezultate takvog rada treba objavljivati u toku same istrage kako bi javnost bila upoznata sa tokom postupka[5],

DrP
Dragoslav Pavkov, urednik portala ‘’Prevrat’’ (prevrat.com)[6]
i tako dalje i tako bliže… o tome ne bih.

Razmislite sami šta i kako bi bilo najbolje kad već ima više dobrih rešenja u opticaju, a moja namera je da ovaj tekst ne bude predug. Iz istog razloga u ovom tekstu se neću osvrtati ni na najavljenu pa otkazanu kao prvoaprilsku šalu, ostavku gradonačelnika Beograda – Sava Malog… ili kako se već zvaše… A tek o Šormazu i njegovom lažnom Norvežaninu bez mnogo škole ali sa puno ‘’stručnosti’’ kojeg je ubacio u JP ‘’Ada Ciganlija’’, ni na kraj pameti mi nije. Taman posla kada bi se bavili još i kompetencijom dojučerašnje Krkljobabićeve sekretarice, koja odjednom ‘’skače’’ na mesto direktora JP ‘’Pošta Srbije’’ i sve tako do u sitna crevca. Ne može se sve u jednom tekstu; ne može se ni štošta korisnije uraditi, a kamo li svaki pojedinac pomenuti, pobogu ljudi. Najbolje još kada bi tražili odgovor i na pitanje gde u stvari radi, od čega živi i kako sastavlja kraj s krajem neki tamo Miša Vacić… Bože sačuvaj! Pa ovaj tekst ne bi stao ni na 1.000 strana!

Imamo i mi, ali i ta nezavisna anketna komisija ili možda neki drugi organ, prečih poslova, kao što bi na primer bila detaljna istraga o navodima da se novac iz naših javnih preduzeća prebacuje u offshore kompanije na Kipru, odatle dalje u Saudijsku Arabiju, odakle se novac vraća u Srbiju kao navodna ‘’strana investicija’’ za izgradnju ‘’Beograda na vodi’’ i druge unosne poslove. Ne, nije naš (naroda u protestu) posao da vodi takvu istragu, ni da prepričava takve priče, već da zahteva da se takvi navodi pojedinih medija ispitaju i ako se pokaže da ti navodi nisu tačni (praćenjem tokova novca) da se oni koji su ih objavljivali i tako obmanjivali narod i doveli ga u stanje protesta umesto da se bave nečim drugim, najoštrije kazne. Podrazumeva se, odmah zahtevati i da se usvoji član zakona koji će na isti način tretirati i druge izvršioce takvog gnusnog dela (gnusnog – bolje mi zvuči u ovom slučaju nego krivičnog dela). Dakle, za objavljivanje lažnih vesti, odnosno vesti za koje ne postoje nedvosmisleni čvrsti dokazi da su tačne, a koje izazivaju obmanjivanje naroda i mogu izazvati reakcije kao što je narodni bunt, protesti ili čak nasilni izlivi nezadovoljstva, predvideti najstrožu moguću kaznu srazmernu stepenu društvene opasnosti koju takva lažna ili neproverena informacija (vest) može izazvati.

Na kraju krajeva, lažna vest ili informacija ne bi trebalo ni da postoje u terminološkoj upotrebi. Postoji samo vest ili informacija i nasuprot njima postoje obmana, prevara, laž, dezinformacija… koje bi kao takve trebalo da se svrstaju u nedozvoljene radnje, odnosno u kažnjiva dela.

A da li je neproverena informacija za medije? Mislim, neproverena ipak nije isto što i lažna!? Pa proveri je brajko moj, pa vidi sam da li je za javnost ili je baci u kantu ako niko u ovoj državi nije u stanju da je proveri! A u istu kantu posle (ako si mangup) baci i one za koje misliš da bi trebalo da su u stanju da provere neproverenu informaciju, a oni kažu da to nisu ili se prave ludi.

Eto, provera tih informacija o pranju i protivpravnom prisvajanju narodnog novca bi možda mogao biti jedan od zahteva nekih protesta, koji ako ne urode plodom treba da prerastu u demonstracije (pokazati – demonstrirati onima koji to ne znaju, a trte se gde im nije mesto, kako se takve informacije proveravaju i šta se sa njima radi), a protest (ili demonstracije) koji dovede do uspešne realizacije ovakvog zahteva lako će posle realizovati zahtev za smenu bilo kog pojedinca, pa zvao se on Maja, Sava, Aca ili kako god.

III

Kratka istorija naše novije propasti kroz primere i objašnjenja

Bez namere da nekoga ubeđujem da jeste (kad nije) ranije bilo sve divno i sjajno jer je to neka druga tema; ali raspadom Jugoslavije i uvođenjem višepartijskog sistema u bivše Jugoslovenske republike,  definitivno je otvorena Pandorina kutija. Vrata za najezdu ‘’političara’’ kakve i danas imamo su se širom otvorila, pa su otimačina, pljačka i grabež mogli da počnu uz blagoslov državnog rukovodstva. Šta će uslediti moglo se lako zaključiti već sa formiranjem Socijalističke partije Srbije, koja je nastala tokom jula 1990. godine iz Saveza komunista Srbije – (SKS) i Socijalističkog saveza radnog naroda Srbije – (SSRNS). Političkim manipulacijama, korišćenjem tadašnje društveno-političke situacije i dovođenjem naroda u zabludu, partija je sa stanovišta logike gledano, bespravno postala pravno-imovinski naslednik ovih društveno-političkih organizacija. Kako, zašto i s kojim pravom kada SPS nije imala nikakvu nameru da nastavi sa politikom SKS i da sačuva imovinu i interese radnog naroda; to su pitanja koja zahtevaju odgovore u nekoj posebnoj temi i nekom drugom prilikom. Nekadašnja imovina SKS i SSRNS je pripadala društvu, narodu, pa je svojom autoritarnom samovoljom i zloupotrebom mimo narodne volje skrojenih zakona, SPS postupio tada kao što su nakon toga počeli postupati tajkuni i valjda će doći vreme kada će se pitanje otuđenja društvene imovine od vlasnika (naroda, društva…) ponovo staviti na dnevni red.[7]

‘’Znaš, ono što je zanimljivo je da kada je stigao uragan zvani “KRADEMO TI I JA” tj. ‘’demokratija’’, te s njom tzv. privatizacija i liberalizacija tržišta kapitala i radne snage, glasno je prećutano da je društveni kapital (imovina – obaveze) bio proglašen imovinom bez titulara. Onda se država samoproklamovala za vlasnika i sve spizdila u bescenje.’’[8]

Na takav, sa današnjeg gledišta skandalozni način je dakle nastao SPS, jedna od prvih registrovanih partija po uvođenju višepartijskog sistema u Srbiji krajem 20. veka, pa je SPS kao lažna levičarska stranka, na neki način ‘’pionir’’ potkradanja vlastite države i njenih građana, uništavanja državne i društvene imovine, loših privatizacija, tajkunizacije i srozavanja radničkih prava.

Zaista smatram da nema potrebe da se bavimo primerima kada ih ima bezbroj, ali možemo na kratko uočiti manjkavosti svih režima u Srbiji od 1990. godine do danas, pa počnimo od vremena vladavine SPS 90-ih godina prošlog veka. Tada su otpočele prve otimačine narodne i državne imovine, svesno uništavanje i umanjivanje vrednosti privrednih društava koja su mogla i u takvim uslovima da posluju, a radi njihovog obezvređivanja zarad privatizacije od strane ‘’poznatih’’ kupaca (poslovnih i rođačko-klanskih veza lica u vrhovima državnog rukovodstva), iznošenje našeg novca (koji su nam pokrali) u inostranstvo pod izgovorom sankcija svetske zajednice prema Srbiji, grčevite borbe te vlasti da se održi na sve moguće načine (u čemu ih donekle kopira ali i prevazilazi aktuelna vlast), katastrofalna spoljna politika koja nas je dovela do novih razaranja i siromašenja usled bombardovanja NATO agresijom 1999. godine i na kraju demonstracija i ‘’mini revolucije’’ 2000. godine.

Šta smo dobili posle nasilnog svrgavanja SPS sa vlasti i čuvenog 5. oktobra? Dobili smo još veće hijene i lešinare na vlasti, koji su umesto domaćih pustili inostrane lavove da se nahrane našom imovinom, a za sebe kasnije uzimali šta iza lavova ostane. Potrajala je ta vlast i više nego što je zaslužila, a onda je narod na ‘’referendumskim’’ izborima glasao i protiv njih. Prvo je na scenu stupio Tomislav Nikolić iz SNS kada je narod na predsedničkim izborima 2012. godine glasao protiv Borisa Tadića (uglavnom, a ne ZA Nikolića ), a zatim je došlo i do parlamentarnih izbora kada je većina stranaka bivšeg DOS-a otišla u istoriju, a DS i njeni sateliti su postali minorna snaga. Vremenom, ono najgore; najveći šljam i otpad, takozvani ‘’preletači’’, prišli su uz vladajuću partiju i tako potvrdili tezu o politici kao biznisu koji nema nikakve veze sa altruizmom i humanizmom, a dobrim delom ni sa dostojanstvom i čašću, dok o nekakvim principijelnim koalicijama zasnovanim na približnim ideologijama ili bar programskim načelima ne treba ni trošiti reči. Pa više od pola naših političara ne zna ni šta je to ideologija i verovatno smatra da je to nekakav otrcani termin iz ‘’komunističke’’ prošlosti. [9]

SNS sa svojim PGM [10] kao naslednici vlasti koju je početkom ovog veka u Srbiji nosila DS uz pomoć svojih ‘’prilepaka’’ i nešto kasnije uz SPS kao najvećeg koalicionog partnera; nastavili su sa istovetnom politikom svojih prethodnika, uz dodatno pojačavanje i pooštravanje neoliberalnih principa kroz usvajanje anti-narodnih zakona kakav je danas zloglasni Zakon o radu recimo, koji spada u širu grupu JUZM[11] zakona (zloglasni zakon protiv kojeg su svi, izuzev naredbodavaca da se on donese, jer odobrava maksimalnu eksploataciju radnika i stvaranje takozvanih ‘’slobodnih robova’’, odnosno stvaranje prekarijata – radnika na određeno vreme, bez ikakve sigurnosti i zaštite, bez ikakvih prava, sa minimalnim primanjima, maksimalnim obavezama, potpuno zavisnog od poslodavca, bez istinske slobode i kao takvog, uglavnom isfrustriranog i bezvoljnog za bilo kakav otpor i borbu, ali kojem su libertarijanski cinici dali potpunu slobodu da ne mora da radi pod takvim uslovima ako neće jer – ima ko hoće).

Ne čudi dakle nastavak istovetne politike od strane ‘’nove’’ vlasti, jer gledajući usko na nivou samo jedne države, Srbije u ovom slučaju, vidimo da je najveći koalicioni partner ‘’novoj’’ vlasti, gle čuda, ali opet SPS, a među ‘’savetnicima’’ i angažovanim ‘’stručnjacima’’, opet su angažovana ista, poznata lica, iako često u senci, nevidljivi, ali oni svakoj vlasti dođu nešto kao zvezde na nebu – ne moraš uvek da ih vidiš, ali znaš da su uvek tu.

Šire gledano, sve banana države i marionetska rukovodstva tih država su prinuđene da sprovode identičnu libertarijansku politiku zasnovanu na teoriji tzv. ‘’Čikaške škole’’[12] u ekonomiji i sociologiji, a takva politika, odnosno način ekonomije je kancer na telu svake od država koja nema ni promil šanse da bude imperijalistička. Međutim, korumpirane političare to nije briga. Oni za svoju decu nisu ni planirali život u Srbiji i sličnim banana državama – neokolonijama. Njihovo je da napune svoje džepove i obezbede svoje familije, tako što će prodavati svoj narod i imovinu svoje države. Eto, takvi su naši političari danas, bilo kojoj partiji da pripadaju i zato je naivno uvođenje pojma ‘’opozicije’’ u klasičnom smislu značenja te reči u aktuelnom političkom životu Srbije i sličnih banana država.

Narodni izraz ‘’sjaši Kurta da uzjaši Murta’’, na žalost oslikava na najbolji način suštinu izbora i eventualne smene vlasti u Srbiji. Suština društveno-političkog života se promeniti neće što narod uglavnom konačno i shvata i otud sve manja izlaznost na izbore ili se glasa pretežno za aktuelnu vlast kakav god bila, jer – u čemu je razlika i kako će se moj život promeniti ako umesto SNS pobedi DS, ili SPS ili bilo ko od aktuelne ponude stranaka i ‘’vođa’’? Nikako! Samo mi nije jasno zašto nam je toliko dugo trebalo da shvatimo ono što je (navodno) Mark Tven davno rekao: ‘’Da izbori zaista nešto bitno menjaju, ne bi nam ih dozvolili’’!

Mark Tven

Pa šta je onda narodu činiti? Narodu koji živi u slaboj, maloj državi sa nerazvijenim demokratskim institucijama?

Pa da participiraju u vlasti, bukvalno svi, sav narod i tako vrše kontrolu političara i njihovih aktivnosti, ali i da učestvuju u donošenju najvažnijih državnih odluka i kreiranju i usvajanju zakona. Dakle neposredno učešće naroda u vlasti, a ne preko ‘’posrednika’’, i neposredno preuzimanje odgovornosti za funkcionisanje države, ali i za sopstveni položaj.

Kako?

Pa sistemom NEPOSREDNE DEMOKRATIJE.

IV

Šta je to DIREKTNA (ili neposredna) DEMOKRATIJA?

Direktna ili neposredna demokratija je oblik vladavine, gde svi ljudi zajedno odlučuju o svim stvarima od javnog značaja.

Interesantan tagline sam video na sajtu ‘’Uticaj’’ (www.uticaj.rs), koji glasi: Ako mi ne utičemo na politiku, politika će uticati na nas.

Nemojte ovo mešati sa mojim prethodnim stavom da se ne treba baviti politikom ukoliko niste izabrali politiku kao zanimanje i biznis kojim ćete se baviti. Ne, ovo je nešto sasvim drugo. Prethodnim stavom sam mislio da ne treba da budete član partije ili druge političke organizacije kao i da ne ulazite u nešto što nije vaše ‘’prirodno okruženje’’, jer je boravak van svog prirodnog okruženja za svaku jedinku bolan, a često i poguban.

Ovaj novi stav koji sam pozajmio sa sajta ‘’Uticaj’’ ukazuje na neophodnost da svi zreli, razumni ljudi vrše uticaj na kreiranje politike, jer će u suprotnom političari (a ne politika) uticati na vaše živote i to na najgori mogući način, tako što će pokušati da vam oduzmu sve što imate sem vaših golih života, ako uopšte i njih uspete da sačuvate na kraju kada ostanete bez ičega. A na kreiranje politike možete uticati samo ukoliko se izborite za DIREKTNU DEMOKRATIJU kao oblik vladavine u državi u kojoj živite. Sve drugo je laž, privid, iluzija da građani putem izbora navodno utiču na kreiranje državne politike i društvenih odnosa, tako što delegiraju određenu političku partiju ili partije i pojedince-političare, koji će kreirati politiku u ima građana. Ne bih želeo nikoga da uvredim, daleko bilo da nekoga nazovem maloumnim ako je uveren da se narodna ‘’volja’’ može materijalizovati i iskazati izborima; ali ako zaista mislite da su izbori vrhunac demokratije, onda sa vašim shvatanjem razvoja društvenih odnosa zaista nešto nije u redu i trebalo bi da potražite nekoga ko je kompetentniji od mene da vam pojasni šta to sa vašim ‘’mišljenjem’’ i životnim stavom nije u redu.

Da bez direktne, neposredne demokratije ne postoji uređeno društvo koje će doneti život u potpunoj slobodi svim članovima zajednice i da pojedinci koji čine elite, utiču na živote ostalih građana jednog društva (1% određuje živote ostalim 99% kako se to poslednjih godina popularno kaže) i da je to tako i u robovlasništvu, i u feudalizmu, u svim fazama kapitalizma, pa i u socijalizmu (komunizam još nikada nigde nije nastupio, pa su se neke države pogrešno nazivale komunističkim), pokazaću vam kroz nekoliko jednostavnih primera.

Direktna ili neposredna demokratija se prvi put pojavljuje još u demokratskim gradovima-državama stare  Grčke, ali je važila samo za slobodne ljude, dok robovi i nisu tretirani kao ljudi u punom značenju te reči (pravo glasa nisu imale ni žene, ali molim feministkinje da mi oproste što takva vrsta diskriminacije ovaj put nije tema)[13]. U robovlasničkom sistemu, onaj koji najviše ‘’poteže’’ i najnapornije radi, dakle rob, bio je tretiran identično kao i danas onaj koji najviše ‘’poteže’’ dok radi – dakle, konj. Mogao bih roba porediti i sa nekim drugim domaćim životinjama, ali konj i to onaj koji je namenjen za rad na zemljoradničkom imanju, za izvlačenje drveta iz šume na nepristupačnim terenima i sličnim najtežim poslovima, čini mi se kao najadekvatnije poređenje. Rob, kao i seljakov konj danas, je kupovan ili odgajan da radi. Bio je vlasništvo robovlasnika (a konj seljaka) što znači da nije imao slobodu, ali je za svoj rad od vlasnika dobijao smeštaj, besplatnu hranu i besplatno lečenje jer u suprotnom ne bi mogao da radi. Takve ‘’privilegije’’ radnici u savremenim banana državama nemaju (a pod radnicima podrazumevamo sve zaposlene koji nisu vlasnici sredstava za rad). Nemaju ih jer je kapitalizam stvorio, a ovaj aktuelni, najšire rasprostranjeni, najsuroviji oblik gospodarstva koji je do sada postojao – neoliberalni oblik kapitalizma – usavršio takozvanu rezervnu armiju rada[14].

Na ovu temu pročitao sam odličan članak na portalu ‘’Crvena kritika’’. Evo odlomka:

Drugim rečima, u interesu kapitaliste jeste da se radnik nalazi u očajnoj materijalnoj situaciji, u kojoj se prihvata za bilo koju slamku spasa. Budući da nadnica ipak ima donju granicu (koja može varirati, ali uvek postoji), ispod koje se radniku ne isplati da za nju radi jer sa njome ne može da preživi, kapitalista tu granicu probija produžavanjem radnog vremena bez povišenja nadnice. Da bi radnik pristao na ovakve uslove, da ne bi bio u mogućnosti da pređe kod drugog kapitaliste, potrebno je da uvek postoji dovoljan broj nezaposlenih radnika koji konstantno prete da ga zamene na radnom mestu – potrebno je da postoji rezervna radna armija.

Blagostanje i prosperitet kapitaliste, preduzetnika, dakle, direktno je uslovljeno stagnacijom ili čak pogoršanjem materijalnog stanja radnika. Štaviše, postojanje društva u kojem je svako preduzetnik je i teorijski nezamislivo jer je osnovni preduslov toga da neko bude dovoljno uspešan da bude privatni poslodavac situacija u kojoj je mnogo više ljudi dovoljno neuspešno i dovoljno očajno da budu njegovi radnici. Industrijski kapaciteti koje je kapitalizam razvio ne koriste se, dakle, za uspostavljanje opšteg blagostanja, već upravo suprotno – opšte bede.

Naziv ovog članka je ‘’Zašto revolucija’’, pa kako je tema kompatibilna sa ovim mojim ‘’doktorskim radom’’, preporučujem da ga potražite i pročitate u celosti.[15]

Jednako dobar članak pod nazivom ‘’Zašto vladajućima nije u interesu puna zaposlenost’’, objavila je Laura Klarić na portalu forum.tm[16]

Na osnovu ovog poređenja nekadašnjeg roba, tovarnog konja i savremenog radnika, stiče se utisak da bi se neki radnici danas rado odrekli svoje ‘’ slobode’’, samo da im neko obezbedi životno uslovan smeštaj, dobru hranu da bi mogli da rade i besplatno lečenje. Takve uslove, libertarijanci za slobodne robove današnjice ne predviđeju, niti im pada na pamet. Robovlasnik je imao pravo da ubije svog roba, reći će neko. Da, pa i seljak svog konja. Mogao je i da ga proda, da ga tuče… Da, da, sve kao i seljak sa konjem. Ali to se nije dešavalo po pravilu već je stvar pojedinaca i dešava se od slučaja do slučaja. Robovlasniku i seljaku je u interesu da njegov radnik, rob ili konj, svejedno, bude zadovoljan, zdrav i jak, jer će tako bolje da radi. Ako je robovlasnik, ili seljak mentalno poremećena osoba pa tuče ili čak ubija i to bez razloga i povoda, to je onda do njega kao pojedinca, a ne do sistema u kojem su živeli ili žive.

Radničko samoupravljanje (neposredna demokratija) u bivšoj Jugoslaviji je bio možda najbolji politički sistem ikada, ali takođe sistem pun mana. Ne samo zbog sistema kao sistema, već više zbog pojedinaca u njemu. Pojedinaca koji bi i metalni kliker pokvarili, a kamo li jedan sistem. Uglavnom pojedinaca na vlasti ili takozvanih ‘’elita’’, koji ako su i danas još živi i aktivni, sigurno su u nekom jatu ‘’preletačevića’’. To su oni koji se ‘’laktaju’’ u svakom sistemu i kao što reče jedan od mojih bivših šefova, ‘’ljudi koji vide svoju guzicu u svakoj fotelji’’, a u stvari ne vrede ni pet para i čovečanstvo bi danas bilo mnogo zdravije, da se takvi nisu ni rađali. Kad već ostatak čovečanstva nije znao kako da ih sputa i kako da stvori sistem koji im neće dozvoliti da dominiraju. I ne znam šta bih više rekao, a moram. Samo da ne ispadnem ‘’staljinista’’, a opet da ne izbrišem ovo ‘’čovečanstvo bi danas bilo mnogo zdravije, da se takvi nisu ni rađali’’.

Kako bilo, sve i ako od vas osam koji ste izdržali da čitate ovaj ‘’doktorat’’ do ovog mog ‘’staljinističkog’’ ispada, sada odustane polovina, opet ostaje do kraja vas četvoro, što znači da se vredi pomučiti još malo! I zato – ‘ajmo dalje…

V

Primeri direktne ili neposredne demokratije u Švajcarskoj i Kaliforniji (SAD)

Još pre 150 godina mnogi seljaci, zanatlije i radnici u švajcarskim kantonima Bazel-provincija i Cirihu smatrali su da su njihovi interesi oštećeni na kantonalnom nivou i u saveznom parlamentu, u telima koja spadaju u najstarije čisto predstavničke institucije evropske demokratije. Liberalni pobednici iz 1848. su u tadašnjoj Švajcarskoj imali druge prioritete. Izgradnja saobraćajnih puteva, pre svega železnice, sa mostovima i tunelima, bila je tada veliki motor privrednog rasta i zahtevala sav postojeći kapital. Mnogi „obični ljudi“ morali su da spuštaju cene svojih proizvoda zbog jeftinije konkurencije, dok su im, sa druge strane, rasli troškovi proizvodnje, dok liberalni predstavnici te brige nisu preuzimali na sebe. U skladu sa „narodnim pravima“, ljudi su zahtevali pravo na inicijativu i referendum kako bi pri važnim ustavnim i zakonskim reformama mogli da imaju „poslednju reč“. Želeli su da od svog „prividnog suvereniteta“, kako se moglo čuti u njihovim proglasima, načine pravi „narodni suverenitet“. Tako je Švajcarska preko pravih demokratskih revolucija u pojedinim važnim industrijskim kantonima došla do ustavnih reformi na saveznom nivou, koje su fakultativnim zakonskim referendumom 1874. i narodnom inicijativom za reviziju ustava 1891, stvorile „neposrednu demokratiju“ koja od tada tako presudno utiče na švajcarsku politiku.

Ova švajcarska primena ideja iz revolucionarne Francuske 1791. je, pre više od 100 godina, imala ogroman uticaj, protežući se sve do zapadne obale SAD. Njujorški novinar John W. Sullivan je 1889. doputovao u Cirih i na osnovu istraživanja sprovedenog sa ciriškim pionirima neposredne demokratije i svojih zapažanja o brojnim inicijativama i referendumima, sastavio neveliku knjigu za koju se kaže da se osamdesetih godina 19. veka u Oregonu i Kaliforniji, među tamošnjim seljacima, zanatlijama i radnicima, prodavala bolje od Biblije. Oni su se takođe bunili, iz sličnih razloga kao 30 godina ranije njihove ciriške kolege, protiv potcenjivanja svojih interesa u federalnim parlamentima koje su u to doba „kupili“ vlasnici železnice u Salemu i Sakramentu. Godine 1904. Oregon, a 1911. i Kalifornija, proširili su svoje ustave unevši u njih participativna prava neposredne demokratije građana, a ubrzo i odgovarajuća prava građanki.

Od tada, uprkos svim razlikama i kritici koje se stalno i iznova pojavljuju i u Švajcarskoj i na zapadnoameričkoj obali, niko se ne usuđuje na potpuno poricanje neposredne demokratije. Njene prednosti su jasne: distanca između građanstva i političke klase drastično je manja nego drugde, identifikacija i zadovoljstvo građana i građanki državom je veća, predstavnička demokratija je reprezentativnija, politički sistemi otvoreniji, prijemčiviji za podsticaje odozdo i spolja, politička kultura komunikativnija, manje se može naređivati, mora se više diskutovati, slušati i uveravati, raznovrsno društvo se može bolje integrisati, svi moraju više da uče, da uvažavaju različita stanovišta – to su zahtevi koje savremeni, isto tako dobro obrazovani građani i građanke više nego ikada pre postavljaju politici.

U Kaliforniji referendumi dospevaju na glasanje u parlament za svega nekoliko meseci kampanje. Tamo javnim mnjenjem vladaju televizijski spotovi u trajanju od 30 sekundi, a referendumi se održavaju u sklopu redovnih izbora, uglavnom svakih 12 ili 18 meseci. Gomilanje mnogih referenduma u toku jednog izbornog dana za posledicu ima skromnu javnu debatu u pojedinačnim slučajevima. Tako se dogodilo da su se u Kaliforniji mehanizama neposredne demokratije dokopale finansijski jake interesne grupe, kolonizovale je i oslabile i time donekle blokirale rad parlamenta.

U Švajcarskoj je to bolje osmišljeno: tu se referendumi daleko više oslanjaju na institucionalnu saradnju, trajanje i diskusiju – i samo prikupljanje potpisa može trajati 18 meseci. Vlada i parlament odvajaju vreme za podrobne debate i pokušavaju da svojim kontrapredlozima izađu u susret reformistima. Procesi pregovaranja su često i za same inicijatore i inicijatorke toliko ubedljivi, da u jednom od tri slučaja referendumsko pitanje ne stiže do plebiscitarnog izjašnjavanja, već biva rešeno tokom debate.

Slabost ovog takozvanog helvetskog dizajna neposredne demokratije leži u dve oblasti. Sa jedne strane, savezni ustav parlamentu dozvoljava da poništi narodnu inicijativu koja se kosi sa obligatornim međunarodnim pravom. Tu međutim, prema švajcarskom shvatanju prava, ne spada sadržaj Evropske konvencije o ljudskim pravima. Ovo je u proteklih 10 godina dovelo do šest referenduma o pitanjima suprotnim shvatanju fundamentalnih ljudskih prava, od kojih je čak četiri usvojila narodna i kantonalna većina. U slučaju odluke protiv izgradnje minareta, to znači da će osoba kojoj se švajcarskim ustavom zabranjuje da podigne minaret, na Evropskom sudu za ljudska prava po svoj prilici dobiti spor – jer član švajcarskog ustava koji se odnosi na zabranu izgradnje minareta povređuje Evropsku konvenciju o ljudskim pravima. To bi za posledicu imalo to da se ne bi mogla sprovesti volja većine sa pravom glasa, što bi opet narušilo verodostojnost neposredne demokratije, što ne može biti ni u čijem interesu. Isto tako, za reformom vapi odsustvo transparentnosti izvora novčanih sredstava investiranih u kampanje koje pozivaju na glasanje – aspekt koji je u Kaliforniji dobro regulisan – kao i nepostojeći mehanizmi ravnoteže koji bi omogućili pravično argumentovano nadmetanje, što je pretpostavka za prihvatanje rezultata referenduma od strane koja je izgubila.[17]

VI

Kako da vam se pusti snovi i realne želje ostvare?

Ili – Metode (načini) održavanja protesta i demonstracija

Moje viđenje o tome kada, kako i zašto (treba da) nastaju politički protesti i čemu u toku protesta treba težiti, valjda sam kroz ovaj svoj plagirani ‘’doktorat’’ uspeo da vam približim. Ostaje još samo ono najteže! Kako i na koji način protestne zahteve (težnje) i krajni cilj ostvariti?

Pa predlažem:

  • ‘’Okupirati’’ medije, pre svega Javni servis – RTS. Imamo pravo jer ta medijska kuća pripada nama, narodu i zato mora da emituje program kakav mi, običan narod zahtevamo, a ne ono što ‘’elite’’ (fuj bre, postaću ozbiljno gadljiv na ovu reč) i vlastodršci žele i što njima odgovara. Na sve moguće načine, ali u zakonskim okvirima, smarati ih (novinare, urednike, direktore) i daviti ko’ zmija žabu, otežavati im rad; praviti buku u vreme ‘’Dnevnika’’ (sećate li se vi matori kako smo to radili 2000. godine?), demonstrirati masovni prezir prema svim zaposlenima u toj medijskoj kući, da se bar 70% njih koji znaju za stid, obraz i čast ‘’razbole’’ i prestanu dolaziti na posao, sve dok Javni servis ne postane – naše pravo da znamo sve! Moramo ih naterati da informišu građane Srbije o stvarima koje su zaista za građane bitne u informativnom, ali i edukativnom smislu i od kojih nam životi i budućnost zavise, a ne da nam opterećuju misli onim stvarima koje su vlastima bitne i kojima nam svesno skreću pažnju sa realnih problema.
  • Ovakve tekstove kao što je ovaj moj ‘’doktorat’’ i to mnogo jednostavnije, jasnije, sažetije i bolje napisane možemo pronaći širom www, pa ih treba masovno i kontinuirano štampati i ubacivati u sve poštanske sandučiće, sve dok ne postanemo dosadniji od Formalno idealnih, Tehnomanijaka i PobedePobede! Sa RTS neće ići lako i on će kao i uvek biti poslednji bastion vlastodržaca u borbi protiv svog naroda, ali treba biti uporan i istrajan, a u međuvremenu treba koristiti sve alternativne metode da svaka ‘’prosvetiteljska reč’’, informacija i edukativni sadržaji dospeju do svakog građanina Srbije, od onog koji razmišlja na Brankovom mostu dal’ da skoči ili još ne, preko polupismenog čobanina na vrhu Stare planine, do onog koji ne zna da je polupismeni čobanin ili se samo vešto pretvara da to nije pri vrhovima Kopaonika. Dakle, svi koji imaju mogućnost da nabave malo kopir papira i imaju pristup štampaču, mogu da postanu uticajniji od RTS, a već je rečeno koliko moćno oružje su danas mediji.
  • ‘’Usmeno predanje’’ je bar u nas Srba u tradiciji i održalo se neprirodno dugo. Jel’ treba da objašnjavam ovu ‘’crticu’’?
  • Upornost,upornost, upornost, upornost, upornost… i opet, upornost, upornost… sve dok 99% stanovništva (a toliki je procenat građana kojima treba promena sistema, samo što većina to ne zna) ne bude upoznato sa protestima i svim protestnim zahtevima i konačno, krajnjim ciljevima. Onda ako treba ‘’vučenje za rukav’’, sve dok ulice ne postanu prepune ljudi u protestu u svakom mestu, a kamoli svakom gradu u Srbiji.
  • U kasnijim fazama protesta bi se mogli organizovati štrajkovi, masovna obustava plaćanja komunalnih usluga i porskih obaveza, uz formiranje ‘’narodnih jedinica’’ za zaštitu naroda od ‘’privatne nenarodne inkvizicije’’ (Živi zid, tako su to nazvali neki, je li?), ali zašto sada pisati o tome, kada su to i tako kasnije faze do kojih možda nikada neće ni doći. Ako bude potrebe – lako ćemo! Pisaćemo i o tome.

Kao veoma bitno za ovo poglavlje, pre njegovog ‘’zatvaranja’’, a u cilju razjašnjavanja čemu u toku protesta treba težiti i kako se ponašati, prenosim u celosti članak ‘’Protestni bonton za početnike’’, objavljen na sajtu prevrat.com[18] od strane nepoznatog autora, nepoznatog datuma, uz objašnjenje da je preuzet sa nekog drugog sajta od takođe nepoznatog autora, gde je objavljen takođe nepoznatog datuma. Možda sam mogao pronaći i nešto bolje i koristiti izvora kojem se mogu bar zahvaliti, ali kako je ovaj moj ‘’doktorski rad’’ ipak samo priručna brošura, poslužiće i ovo. Dakle, citiram:

Zdravo,

Ako želiš da izađeš na proteste, i da svojim prisustvom daš podršku protestu, potrebno je da znaš nekoliko činjenica pre toga. Pre polaska na protest, pripremi se kao da postoji realna šansa da ćeš biti priveden.

Protesti generalno nisu sigurne lokacije, ma šta organizator rekao, rizik od policijske brutalnosti ili hapšenja uvek postoje. Planiranje i priprema može biti razlika između uzimanja izjave i urgentnog centra. To ne znači da treba da ostaneš kući već da samo pravilnom pripremom možeš povećati šanse da dođe do promene koju želiš.
Ovo uputstvo je napisano sa željom da se zaštite svi oni koji žele da izraze svoje mišljenje bez straha od eventualne odmazde režimskog aparata.

Zlatno pravilo:
Nemoj reagovati na provokacije drugih, ignoriši i udalji se! Pre polaska na protest, pripremi se:

1) Prebaci svoj telefon u Airplane mod – Komunikaciju sa prijateljima obavi pre odlaska na protest. – Mobilni operateri mogu kreirati listing kretanja svih mobilnih uređaja na lokaciji protesta – Službe mogu aktivirati tkz. stingray uređaje koji mogu presresti tvoje pozive, poruke kao i sav internet saobraćaj sa tvog telefona. Presretanjem poziva, poruka i podataka sa tvojeg telefona mogu tebe i tvoje prijatelje povezati u grupu, (što tvom izražavanju protesta daje sasvim drugu, mnogo ozbiljniju dimenziju – prim.drp).
– Tvoj telefon konstantno pokušava da se nakači na poznate WiFi mreže, ove informacije se mogu lako logovati, i na taj način može se otkriti tvoje kretanje kao i lokacija gde živiš – Ukoliko imaš potrebu da komuniciraš sa prijateljima na protestu, možeš koristiti FireChat, mobilni podesi prema potrebama ove aplikacije.

2) Zaključaj svoj telefon PIN kodom sa 8 ili više kodova – Ukoliko koristiš samo otisak svog prsta, možeš biti forsiran da isti otključaš i bez tvog odobrenja. Srbija nije pravna država, pravila ne važe.

3) Koristi enkriptovane poruke za komunikaciju – Nemoj koristiti SMS poruke jer one se mogu lako presresti, koristi aplikacije kao što je Signal ili WhatsApp
– Ukoliko koristiš Signal podesi da poruke isteknu posle kraćeg vremena, time se poruke brišu sa oba uređaja po isteku istog. Imaj na umu da osoba sa kojom kominiciraš, može da napravi sliku ekrana i time sačuva poruku kao sliku iako se poruke automatski brišu.

4) Proveri šta nosiš sa sobom – Nemoj nositi ništa što ne želiš da izgubiš
– Nemoj nositi ništa što može biti upotrebljeno kao bilo koja vrsta oružja
– Ponesi svoju ličnu kartu ili drugi identifikacioni dokument, u slučaju da budeš priveden
– Ponesi flašicu vode – Ponesi neku čokoladicu ili generalno bilo šta slatko
– Nemoj konzumirati alkohol
– Nemoj nositi sa sobom autolak sprej
– Dokumenta, novac, ključeve nosi u džepu ne u rancu ili torbi, može se desiti da istu u haosu izgubiš
– U rancu ponesi rezervnu majcu ili duksericu drugačije boje od one koju nosiš na protestu
– Ukoliko misliš da može doći do bilo kakvih sukoba, ponesi zavoj, flastere i neku vrstu prve pomoći.

5) Obrati pažnju kako se oblačiš
– Bez upadljive obuće i odeće, ista može olakšati tvoju identifikaciju, pokušaj da ne nosiš jarke boje, ili fluorescentne, sjajne i slične oznake.
– Nemoj nositi nakit
– Sinteticki materijali iako ne upijaju lako suzavac i sličnu hemiju, mogu se lako zapaliti, ako ih nosiš, obrati pažnju da ne prilaziš otvorenom plamenu
– Nemoj nositi kontaktna sočiva ili bilo koju vrstu šminke na bazi ulja. U kontaktu sa hemijskim agentima ovo može da ti oteža situaciju drastično.
– Koji god tvoj izbor da bude, odeća koju nosiš treba da ti omogući lako kretanje
– Ukoliko imaš tetovaže ili bilo kakve druge unikatne markere, iste obavezno prekri sa odećom
– Nemoj nositi fantomke, to nose ovi što ruše Savamalu 😉
– U rancu ponesi jednobojnu maramu kojom možeš prekriti lice – Udobna obuća se podrazumeva – Kačket ili kapa

6) Kontakti za svaki slučaj
– Pre odlaska na protest obavezno reci svojim najbližim (koji nisu na protestu) gde i sa kim ideš, njihov kontakt telefon zapiši na svojoj ruci.

7) Ne razgovaraj sa organima javnog reda
– Nisi u obavezi da bilo šta kažeš, ili da daješ izjave. Drži jezik za zubima.
– Traži da pozoveš svoje roditelje ili advokata

8) Nikad ne idi sam
– Kretanje na protestu uvek u grupi, nikad se ne izdvajaj, prilikom dolaska ili odlaska na protest uvek idi u grupi ili barem sa prijateljem. Za vreme Slobe dešavalo se da neki od aktivista budu odvajani posle protesta u marice

9) Koristi kameru na svom telefonu
– Budi siguran da policija snima ceo protest sa više kamera, uzvrati im istom merom! U svim većim gradovima u Srbiji centralni trgovi su pokriveni sa kamerama iz svih uglova, pored toga mobilne kamere se postavljaju na određenim lokacijama tokom protesta
– Snimi svaki događaj u kojima su uključeni organi reda, njih snimaj tako da se vide detalji lica, bilo kakvog identifikacionog obeležija, isto važi i za vozila koja koriste – Ukoliko snimaš druge aktiviste, nemoj snimati njihova lica – Ukoliko snimiš neki događaj brutalnosti, napravi kopije snimka, podeli ih prijateljima i posavetuj se sa prijateljima kako da taj materijal objaviš na Internetu, u određenim situacijama, tvoj video može biti obrisan od strane režima, nikad nemoj koristiti samo jedan medijum za objavu.
– Pre objave razmisli da li je potrebno da ukineš ton sa snimka, isti pažljivo preslušaj
– Ukoliko slučajno uhvatiš lica drugih aktivista možeš koristiti program ObscuraCam da bi ih zamaskirao. Originalni snimak potom obriši.
– Kada pravite fotografije i/ili video materijal, vaš telefon može snimiti i GPS koordinate lokacije gde je sniman materijal. Isključite tu mogućnost ili obrišite te podatke iz materijala

10) Internet i društvene mreže
– Sve što radite na Internetu preko vašeg provajdera se beleži, vodite računa šta, kako i gde objavljujete. Možete koristiti Tor, ali obavezno pročitajte kako da isti pravilno koristite.
– Materijal koji jednom objavite na Internetu ostaje na Internetu, često je isti veoma teško obrisati ili izmeniti, a logovi o tome uvek postoje. Vaša IP adresa vaš može identifikovati.
– Ukoliko ste u mogućnosti koristite VPN za pristup Internetu kako sa vašeg računara, tako i sa vašeg mobilnog telefona. Tekst je objavljen na adresi 
www.sigurno.org

VII

Fusnota koja to nije – O neoliberalizmu

Neoliberalizam je pokret u ekonomiji zasnovan na neoklasičnoj ekonomskoj teoriji. Neoliberalizam traži prebacivanje kontrole ekonomije od države na privatni sektor s uverenjem da će to dovesti do efikasnije države i poboljšano ekonomskog zdravlja. Smatra se da internacionalne osnove neoliberalizma čini Washingtonski konsenzus koji je prihvaćen i promovisan od Svetske banke i MMF-a. Washingtonski konsenzus je ime za deset neoliberalnih ekonomskih predloga, smernica koje su predložene 1989. godine i koje su SAD, Kanada, Latinska Amerika i evropske države provodile zadnjih gotovo 30 godina. Dvadeset i pet godina provođenja ovog neoliberalnog sistema na području SAD je dovelo do velikih društvenih i imovinskih promena. Na njegovom početku 1 % najbogatijih je zarađivao 12 % svih isplaćenih plata i kontrolisalo 33 % ekonomije. Danas taj isti 1 % najbogatijih zarađuje gotovo 25 % svih isplaćenih plata i kontroliše 40 % ekonomije SAD.

Lista 10 neoliberalnih ekonomskih predloga Washingtonskog konsenzusa  (Williamson, John (1990) “What Washington Means by Policy Reform” in John Williamson, ed. Latin American Adjustment: How Much Has Happened? (Washington, DC: Institute for International Economics):

1) Budžetska disciplina.

2) Usmeravanje državne potrošnje od podrške ekonomskim granama prema širokoj bazi mera za ekonomski rast i podršku siromašnom stanovništvu.

3) Poreska reforma čiji cilj je snižavanje poreza.

4) Kreditne stope usmerene kako bi podržavale ekonomiju.

5) Kompetitivni devizni kurs.

6) Trgovačka liberalizacija, to jest ukidanje ili veliko smanjivanje poreza i carina na uvoz.

7) Liberalizacija stranih investicija.

8) Privatizacija državnih kompanija i usluga.

9) Deregulacija, to jest ukidanje raznih zakona i drugih mera koje ograničavaju tržišnu utakmicu.

10) Zakonska zaštita vlasničkih prava.

Nekada se u liberalnom kapitalizmu znalo da je potrebno porodični biznis razvijati i graditi generacijama da bi se zaradio prvi milion. Jer, milion je ogromna suma, do milion je teško i izbrojati a kamo li zaraditi i jako je malo tako dobro plaćenih poslova da vam mogu obezbediti da zaradite milion za jedan radni vek. A onda je neko smislio izraz ‘’sledeće godine u ovo vreme bićemo milioneri’’ i tako je kapitalizam dobio svoje novo, neoliberalno lice. Prethodna shvatanja su ukinuta kao pogrešna jer zahtevaju previše vremena, pa je ‘’američki san’’ postao još lepši i lakše ostvarljiv kada nam je njihova teorija takozvane ‘’Čikaške škole’’ u ekonomiji i sociologiji, objasnila da je sasvim normalno da neko zaradi milion dolara ili evra, sve da par meseci ranije nije imao ni prebijenu paru u džepu. Lepota od života – samo ko ume i ko je ‘’sposoban’’. A ta sposobnost je čudo! Ako je imate, ništa vam drugo pod milim bogom ne treba, pa da zaradite i vi svoj prvi milion! I uopšte mi onda nije jasnu čemu sva ta tmurna lica svuda oko nas kada je život nikad lakši i lepši!

Ko ne veruje, izvolte upoznati se sa čikaškom školom i začetnicima libertarijanštine, odnosno radovima Miltona Fridmana.

Mozda je najpoznatiji primer primene neoliberalnog kapitalizma, odnosno  teorije ‘’Čikaške škole’’ u praksi i upropaštavanja jedne države, primer Čilea iz 1973, nakon što je nasilno, uz pomoć vlade SAD i CIA, sa vlasti svrgnut demokratski izabran predsednik Salvador Aljende (http://pescanik.net/cikaska-skola-u-srbiji/). Neposredno po uspostavljanju nove fašističko – marionetske diktature u ovoj zemlji, Pinoče (kao novi lider nakon vojnog udara) bio je od strane SAD prepoznat kao saveznik, iako je samo u prvoj godini mandata likvidirao oko 11.000 ljudi. Tada vodeći ekonomista takozvane ‘Čikaške skole’ iliti ‘Chicago boys’, Milton Fridman, proglasio je Čile ‘ekonomskim čudom’. Uz ‘pomoć’ Fridmana i njegovih čikaških kolega, Čile je potpuno liberalizovao svoju ekonomiju, denacionalizovao javna preduzeća (među prvima Telekom) i time postao zamorče za eksperiment uspostave neoliberalne ekonomije. Samo nekoliko godina kasnije, ovo će postati dominantan ekonomski model. Ipak, Fridmanova ocena o Čileu kao ‘ekonomskom čudu’ nije u skladu sa podacima koje iz tog vremena imamo. Inicijalni efekat ove ekonomske ‘shock therapy’ bio je pad prozvodnje za 15 % do 1975, dok su nadnice snižene za jednu trećinu u odnosu na period pre 1970, a nezaposlenost je dostigla 20 %. BDP je do 1982. godisnje rastao 1.5%, što je bilo znatno manje od rasta iz 1960-ih kada je godišnji rast iznosio 2.3 odsto. Rast od svega 1.5 posto bio je značajno manji i od prosečnog rasta na nivou cele Južne Amerike od 4.3 %. Tokom 1980-ih, ukupan rast ovog ‘ekonomskog neoliberalnog čuda’ iznosio je 8 %, dok je na nivou kontinenta iznosio 40 odsto. Tokom depresije između 1980 i 1982, čileanski BDP opao je za 12.9 %, dok je ta cifra na nivou celog kontinenta iznosila svega 4.3 %.

VIII

Sadržina priručnika u kratkim crtama za mrzioce predugih tekstova i još više njihovog čitanja

  • Kada shvatite da se nepravde nakupilo previše oko vas; da vam je muka i da ste sve više nervozni, ljuti ili samo depresivni zbog sve te nepravde; da vas neko j…(nepristojna reč) u zdrav mozak; da je oko vas poplava i po površini plivaju samo smeće i izmet, dok su prave vrednosti na dnu – tada je vreme da se odlučite za protest (polako s tu revoluciju Čitaocoviću, prvo se počinje od protesta)!
  • Pozovite ‘’svoje najbliže’’ da vam se pridruže u protestu jer – zajedno ste jači! Ako vam kažu da nemaju kad jer bi mogli da propuste najnovije objave i komentare na Flejsibuksu, da je na ulici pohladno a kanda će i kiša ili jednostavno da vi i niste baš normalni kad vam svašta pada na pamet, a vi onda izađite na ulicu sami; osmislite svoj način protesta i protestujte! Budi svoj – čak i kad si gladan. Imaj svoje JA, nemoj biti MaJa, ni Sisa, ni Slina, ni Smrad, ni Sero… Dobro, dosta bre! Izvinjavam se, trokiram na S, ali jasno ti je valjda šta sam hteo reći.
  • Nemojte nikada da se borite (protestujete, demonstrirate, trčite u revoluciju) za bilo kog političara ili bilo koju partiju. Borite se samo za sebe ili za ljude koje volite i do kojih vam je zaista stalo. Nećemo ni jednu POLITIČKU PARTIJU, ni jedno STRANAČKO OBELEŽJE na protestima!!!
  • Hoćemo slobodu medija! Mediji su danas najopasnije i najrazornije oružje koje utiče direktno na svest naroda, koji pod tim uticajem, lažima i prevarama biva doveden u stanje dobrovoljnog pristanka na kolonizovanje i neo-robovski položaj. RTS kao javni servis mora služiti javnosti, odnosno narodu, a ne političkim elitama i establišmentu. Iz tih razloga, neophodno je da javni servis oslobodi prostor za emitovanje emisija sledećih sadržaja: a) Društvene alternative – emisija koja bi se bavila alternativom aktuelnom neoliberalnom poretku; b)Rešavanje problema građana koji misle da su im iz određenog razloga narušena ljudska prava i slobode – iznošenje problema i rasprava o istim između različitih relevantnih faktora – u ovu grupu spada i detaljno informisanje o svim protestima u državi, zahtevima ljudi u protestu i odgovorima vlasti na njihov protest, odnosno zahteve (što trenutno nema šanse da vidimo u udarnim informativnim emisijama, a trebalo bi); c) Sučeljavanja – emisija sa različitim viđenjima za rešavanje najznačajnijih političkih, ekonomskih i socijalnih problema.
  • Hoćemo ukidanje termina – Nije moralno ali je legalno! Ako nešto nije moralno, onda mora biti sankcionisano kao i nelegalno, jer molim vas lepo – u kojoj to normalnoj državi je širenje nemorala dozvoljeno? Privrednog nemorala, u poslovanju… ne bre ovog… što vi mislite. Ih, breee… Dakle, ili ukidajmo izraz ili menjajmo naziv države u SNR Srbija (Slobodno Nemoralna Republika Srbija).
  • Hoćemo NEPOSREDNU DEMOKRATIJU (izguglaj tačno značenje); hoćemo da se narod na referendumu izjašnjava o svim najbitnijim stvarima (kao što su ulazak u EU i NATO; zatim da se nakon usvajanja najvažnijih zakona, pre njihovog stupanja na snagu o njima narod izjasni na referendumu itd, itd). Pročitaj šta su radili Islandjani (narod) i kako su uveli red u svoju državu! Ako to dobijemo – dobili smo sve! Ako nam ne daju neposrednu demokratiju – onda imamo legitimno pravo da rušimo SISTEM kako kome padne na pamet i kako ko može! S punim pravom jer oni da ne daju NEPOSREDNU DEMOKRATIJU – NEMAJU PRAVO!!! Da bi dobili neposrednu demokratiju, prethodno hoćemo (moralo bi) da peticije ponovo dobiju pravnu snagu, a da se do referenduma dolazi na jednostavniji i brži način. Zahtev za referendum ne sme biti nemoguća misija. Narod mora da se pita o svim ključnim pitanjima vezanim za njegovu sudbinu, a ne da mu se preko medija serviraju jedne priče, a iza leđa rade druge stvari o kojima se ćuti i onda lopuže da nas dovode u bezizlazne situacije pravdajući se navodnim legitimitetom koji im je narod na izborima dao. Dovođenje naroda u zabludu mora biti strogo kažnjivo!

Nastavak za one koji misle da bi posle ‘’skeniranja’’ ipak možda mogli pročitati još nešto malo…

  • Hoćemo danonoćni, neprekidni PROTEST do ispunjenja elementarnih uslova za život i elementarnih uslova za normalno funkcionisanje pravne države. Nikakve političare i stranke nećemo na putu kojim je narod koji ima svest krenuo u PROTEST jer na tom mirnom putu POLITIKANTI mogu biti samo PREGAŽENI i uništeni ako izazovu STAMPEDO!!! SVI DO JEDNOG, KOJE GOD BOJE BILI!!! NE STAJTE PRED NAROD U PROTESTU – NI KAO VOĐE, NI KAO PREPREKA. ILI ĆETE BITI PREGAŽENI!!!
  • Nećemo da nas vode nesposobni, lažni doktori i ‘’vazduplohovi’’, poltroni, režimske ulizice, strani plaćenici i prodavci udvoričke demokratije. ‘’Ukinimo’’ ih tako što ćemo zahtevati JAVNU proveru znanja i predviđenih sposobnosti za svako rukovodeće mesto u državnom aparatu i javnom sektoru, radi iskorenjivanja nepotizma i korupcije!
  • Hoćemo fer i poštene parlamentarne i predsedničke izbore, u kojima će svako morati da kaže odakle mu svaki dinar koji je potrošio u kampanji! Da pokaže sve račune koliko je šta koštalo i da objasni odakle mu!?
  • Hoćemo da se zabrani korišćenje Javnih preduzeća, njihove imovine i radne snage u svrhe političke kampanje i da se takve stvari, kao što smo imali primera radi, zloupotrebu autobusa gradskog saobraćaja za ‘’besplatni, dobrovoljni’’ prevoz ‘’sendvič ljubitelja’’ na miting milog im vođe – strogo kažnjavaju!
  • Da se zabrani rad u toku predizborne kampanje (a posle – videćemo) medija koji šire nemoral, objavljuju neistine i obmanjuju narod što je i po USTAVU zabranjeno. Dakle, INFORMER ne bi smeo čak ni da POSTOJI, a možda čak ni PINK i HAPPY televizija… i slični mediji. Ako možemo da zatvorimo Narodnu skupštinu i obustavimo redovno zasedanje, možemo privremeno da živimo i bez ovakvih medija dok traje predizborna kampanja! Samo JAVNI servis dok ne formiramo pristojnu državu, pa do tada i od tada, kom opanci TOM i DŽERI.
  • Svako ko ne može da dokaže istinitost podataka koje je izneo preko medija u javnost da snosi odgovornost!
  • Notari za prikupljanje potpisa da se blagovremeno obezbede svim kandidatima ravnopravno, a kandidatima koji nemaju dokaze da su uopšte i skupljali potpise da se zabrani kandidatura!
  • Nakon parlamentarnih izbora koji bi bili raspisani i održani po ‘’protestnim’’ uslovima, po hitnom postupku doneti Zakon o poreklu imovine; novi Zakon o radu umesto ovog koji dozvoljava robovlasništvo nad našim radnicima i novi Zakon o izborima poslanika za narodnu skupštinu[19].
  • Dovesti i platiti nezavisnu revizorsku kuću (kada već para za rasipanje očigledno imamo) da ispita sve privatizacije od 1990. na ovamo.
  • Nakon parlamentarnih izbora (ili uz same izbore) hoćemo i hitno raspisivanje referenduma o nastavku pregovora Srbije za ulazak u EU. Ako ovaj narod ne želi u EU, a naročito ne vidi sebe u NATO paktu i ako se vlast oslanja na rusko oružje, a hoće u NATO pakt, onda ovde očigledno nešto nije kako treba ili bar nije kao što na prvi pogled izgleda. Dajte da to razjasnimo pa da se okrenemo ozbiljnijim problemima, umesto što mlatimo praznu slamu i nastavljamo sa beskonačnom rasprodajom časti i dostojanstva.
  • Hoćemo rigoroznu kontrolu i javnu dostupnost podataka o svim prihodima i trošenjima budžetskih sredstava na svim nivoima. Zahtevajmo ukidanje prihoda većih od tri minimalna lična dohodka za učešće u Upravnim odborima i zahtevajmo zabranu da isto lice (čak i najbliži srodnici) obavlja političku funkciju i učešće u Upravnim odborima (sukob interesa). Zahtevajmo ukidanje ličnih dohodaka većih od tri ‘’minimalca’’ za sve političke funkcije i postavljenja i za sva javna preduzeća koja posluju sa gubitkom, odnosno neprofitabilno. Pa ako političar i preduzetnik smatraju da neko može da živi sa 22.600 dinara ličnog dohotka, onda mogu i oni tri puta bolje da žive sa maksimalnih 67.800 dinara mesečno (tri puta više – malo li je?).
  • Iskorenimo prekarijat i radnu snagu na lizing ili ih svedimo na minimalnu, nužnu meru, tako što ćemo naterati poslodavce da za isti rad više plaćaju i veće dažbine državi izdvajaju za privremeno zaposlene radnike od radnika u stalnom radnom odnosu na istom radnom mestu. Poslodavci, razumite nas – taj povećan iznos za takve radnike nam je neophodan za otvaranje novih radnih mesta. Hvala na razumevanju!
  • Nakon donošenja navedenog seta prioritetnih zakona i ispunjavanja prethodno navedenih protestnih zahteva, raspisati izbore za Ustavotvornu skupštinu koja bi usvojila novi Ustav Srbije zasnovan na proncipima iskazanim narodnom voljom, a ne voljom kolonizatora. Pa, s tim u vezi:
  • Hoćemo besplatnu i svima dostupnu brigu o predškolskoj deci. Para za bacanje bar imamo, videli smo to u predizbornim kampanjama, pa onda – utrošimo ih na opšte korisne stvari!
  • Hoćemo besplatno obrazovanje. Besplatno i obavezno! Svi mentalno sposobni građani moraju u potpunosti savladati utvrđeni minimum nastavnog programa koji se mora zasnivati na pripremanju dece i omladine za usvajanje univerzalnih vrednosti i moralnih normi na osnovu kojih će nastavljati da grade svet humanosti, zajedništva, pravde, jednakosti, bratske ljubavi. Ako je i pored mentalnog zdravlja nekome ipak neophodno više vremena da savlada predviđen minimum gradiva – mora ga savladati makar se školovao i do 35 godine, ali pod posebnim uslovima, uz rad. Stečeno znanje se mora proveravati javno – diploma nije dokaz znanja! Nećemo svet glupih koji grade libertarijanci jer im glupi poslušnici trebaju! Hoćemo novi svet obrazovanih, produhovljenih, samosvesnih ljudi!
  • Hoćemo besplatno zdravstvo. Ili neka nas oni koji traže da za njih glasamo prihvate kao kućne ljubimce ili kao stoku, kako god, ali neka nam oni plaćaju kvalitetno lečenje koje je sve manje dostupno običnom, malom čoveku! Preispitati tokove novca prikupljanog SMS porukama i na druge načine radi lečenja bolesnih, kojima je njihova država odbijala da plati lečenje, dok za bahanalije političara, njihove vile, kule i gradove imamo… je li!?
  • I za sam kraj…

 

  • A da ipak bar pokušate da pročitate celu brošuru i pojašnjenja za svaku ovu crticu, ili bar one koje vam se čine najbitnijim ili najzanimljivijim, svejedno?

 

IX

Umesto zaključka

‘’Ovaj narod se nikad neće opametiti.  Nije im bilo dosta ni 1996-1997 kad su podržali koaliciju “Zajedno”, ni 2000. kad su podržali DOS. I sada će podržati neku novu “demokratsku koaliciju” koja samo treba da zameni ovaj omraženi režim. A čim se to desi, da nas opet uzjaše Kurta umesto Murte, počeće priče kako su ih opet izneverili političari. Kako ih je opet neko već sutradan prevario.Ne želim da učestvujem u tom rijaliti šou programu. Ne želim da stalno slušam priče ili mi ili oni!!!
Kad se bude protestvovalo protiv sistema onda ću doći i ja da protestvujem!’’[20]

Ne verujte onima koji traže samo smene!!! Takvi samo hoće da preuzmu mesta sadašnjima na vlasti i da posle rade isto što i ovi sada. Pokazalo se to mnogo puta do sada i zato je ovaj čika koga sam citirao razočaran i ne veruje više nikome!!!

Ubedite ga da su vaši zahtevi pravi, suštinski, sistemski, da tražite korenite promene sistema a ne samo lica koja će nas lagati. Kurta ili Murta, koga je briga!!?? Tražite NEPOSREDNU DEMOKRATIJU (ali prvo naučite šta je to)!

Pa će vam se onda pridružiti i ovaj čika i ja i još 3 miliona ljudi koji nisu izlazili na predsedničke izbore 2017. jer su razočarani, jer znaju da izbori kakve smo imali ne menjaju ništa ko god pobedio.

PROMENIMO SISTEM – A NE LIKOVE NA VLASTI! KURTA ILI MURTA, SA OVAKVIM SISTEMOM I ZAKONIMA – SVEJEDNO JE!!!

 

I za sam kraj, zašto sam u podnaslovu stavio ‘’plagirani doktorski rad’’?

Ima li nekoga da je pročitao ceo ovaj tekst do kraja a da mu to zaista nije jasno? Ako ima, javite se bez ustručavanja, neće mi biti teško da vam objasnim.

Naravno da je i te kako potrebno pozabaviti se svim lažnim diplomama, postavljenjima nekompetentnih ljudi na ključna mesta u državnom aparatu i javnom sektoru, proverama svih ‘’doktorata’’ i nivoa znanja direktora pre svega najvećih, ali i manjih javnih preduzeća; bolestima pravosnažno osuđenih koji zbog težine oboljenja ne mogu da se leče u zatvorskim bolnicama, ali mogu da prebijaju ljude na ulici i prave nerede na stadionima; o pravdi i pravu koji zbog korupcije i kriminalizacije društva nisu isti za sve, o zakonima koji su za neke suspendovani a za neke i nisu; o svim mafijaškim tenderima i javnim nabavkama, o farmaceutskoj i drugim mafijama, o svemu onome što ‘’nije moralno ali je legalno’’ i svim drugim problemima koji našoj državi daju privezak ‘’banana’’.  Ali to su problemi koji se mogu i moraju rešavati postepeno (što ne znači i sporo, u nedogled) kada obavimo najprioritetnije poslove – nateramo ih da ispune naše zahteve koji će PROMENITI SISTEM!!!

Ako vam neko kaže da su zahtevi i obrazloženja navedeni u ovom tekstu ‘’naivni i nemogući’’, onda znate ko je taj i zašto vam to priča! Sve je ovo realno, sve smo mi ovo već uglavnom i imali pa naivno dozvolili da nam oduzmu, pa zašto onda ne bismo imali uređenu državu opet? Samo zato što nam to ne daju? Eeeee… pa ako je tako i ako smo spremni da živimo onako kako nam daju, a ne kako mi smatramo da treba, onda ništa! Džaba smo krečili!

Ja toliko, a vi kako ‘oćeš!

 

Eto, ako je sve jasno, a sve opet i da nije, da mi ipak zapevamo jednu, pa da vidimo šta ćemo!? Kako je ovaj tekst pisan oko 1. Maja, predlažem:

Padaj silo i nepravdo,
Narod ti je sudit zvan.
Bjež’te od nas noćne tmine,
Svanuo je i naš dan.

Pravo naše ugrabljeno,
Amo natrag dajte nam!
Ne date li, ne molimo,
Uzet će ga narod sam.

Gradove smo vam podigli,
Kule, turne gradili.
Oduvijek smo roblje bili,
I za vas smo radili.

Nevolja će biti vela,
Po palaci tvrdimi,
Kad vidite da sa sela
s mašklinima gremo mi.

Nastati će novo doba,
Matija Ivaniću.
Ustati ćeš ti iz groba,
S tobom u boj poći ću!

Zastava će nova viti,
Iznad naših glava tad.
Radnik, seljak jedno biti,
Isti im je trud i rad!
[21]

DOSTA

I još neke sličice koje sam pokupio sa društvenih mreža, a koje su mi tako simpatične da sam ih morao podeliti i sa vama koji ne koristite Facebook, Twitter ili šta ti ja znam…

Najnovije vesti

Bolje usamljeni vuk nego ovca

Zoran Arsić

12.05.2017.

Fusnote:

[1] Dok većina libertarijanaca sebe vidi kao naslednike klasične tradicije liberalizma ili kao jednu od njegovih današnjih grana, libertarijanizam ne treba mešati sa liberalizmom kako se on danas razume u većini konteksta.

[2] O neoliberalizmu će biti ispisano, tj. od kojekuda kopirano celo jedno poglavlje koje se može smatrati fusnotom kojoj je u stvari mesto ovde, ali zbog dužine teksta, ići će kao poglavlje, odnosno fusnota koja to nije.

[3] Citat iz pesme ”Mi znamo sudbu”, Aleksa Šantić.

[4] http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2013&mm=03&dd=24&nav_id=698255

http://www.znakovi-vremena.net/island.htm

http://mojustav.rs/zasto-islandska-revolucija-prolazi-ispod-radara-evropskih-politicara/

http://www.novaenergija.net/kako-je-island-dobio-novi-ustav-putem-interneta/

[5] Ustav Republike Srbije

Član 51 Pravo na obaveštenost

Svako ima pravo da istinito, potpuno i blagovremeno bude obaveštavan o pitanjima od javnog značaja i sredstva

javnog obaveštavanja su dužna da to pravo poštuju. Svako ima pravo na pristup podacima koji su u posedu

državnih organa i organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, u skladu sa zakonom.

[6] Dragoslav Pavkov i moja malenkost smo pristalice ideološki ”suprotstavljenih tabora”, ali mi to ne predstavlja smetnju da ga smatram jednim od malobrojnih ljudi sa kojima sam imao sreću da razgovaram. On je moj lični dokaz da se kod razumnih i dobronamernih ljudi, uprkos antagonističkim ideologijama, može pronaći bar jedan zajednički imenitelj na osnovu kog se može sarađivati. Tamo gde nema zajedničkog imenitelja, kao i u svakoj borbi, pa tako i u klasnoj, pucamo i dalje jedan na drugog, ali argumentima. Taj rat traje još uvek i ako bi dovoljno poživeli, verovatno bi trajao duže od legendarnog Crnogorsko-Japanskog rata.

[7] Citat iz članka ”SPS – Tužan, ali očekivan kraj nekada velike partije’’ koji sam napisao za sajt http://www.narodni-front.org.rs i koji je objavljen na ovom sajtu 26. marta 2017. godine.

[8] Jedan od komentara na moj članak ‘’Pravedna raspodela – mit ili negde to i može?’’ – https://normalanzivotblog.wordpress.com/2017/04/13/pravedna-raspodela-mit-ili-negde-to-i-moze/

[9] Znate ono kada jedna prostitutka predloži drugoj da se učlane u vladajuću stranku, a ova joj kaže: ‘’Nemoj molim te, mene je dovoljno sramota i ovo što radim.’’

[10] Ja sa ovim nemam ništa i pojma nemam šta su to ‘’podguzne muve’’.

[11] Drugi naziv za vređanje inteligencije, skraćenica čiju prvu reč ne mogu da napišem jer spada u vulgarne a ko zna, možda neko dete pročita ovo, tako da sami morate pogađati šta znači J ispred ”u zdrav mozak” (JUZM).

[12] O ”Čikaškoj školi” će biti više reči u poglavlju o neoliberalizmu.

[13] Obećavam da ću se pravima žena pozabaviti neki drugi put u nekom drugom tekstu. Hvala na razumevanju.

[14] Marx objašnjava da svako povećanje potražnje na tržištu roba povećava potražnju za radom, što uzrokuje rast nadnica. Međutim, poduzetnici tada preraspodjeljuju kapital u strojeve i otpuštaju radnike koji postaju “rezervna armija rada” koja je nužna za rast kapitalističke ekonomije i zaposlena je samo u vrhuncima prosperiteta. Dakle
tehnološka nezaposlenost garantira mogućnost eksploatacije i onemogućava rast plaća. Međutim, teoriju o rezervnoj armiji nije razvio Marx, već je 1807. godine John Weyland (u djelu A short inquiry into policy, humanity and past effects of the poor lows, prema Garraty 1978, str. 105) braneći zakon o pomoći siromašnima od Malthusove kritike ustvrdio da je potrebno uzdržavati višak radne snage jer je on nužnost za rast privrede.

[15] Link ka članku ”Zašto revolucija” na portalu ”Crvena kritika”: http://crvenakritika.org/politika/396-zasto-revolucija

[16] http://www.forum.tm/vijesti/zasto-vladajucima-nije-u-interesu-puna-zaposlenost-1126

[17] Frankfurter Allgemeine Zeitung, štampano izdanje, 02.12.2010. Prevela sa nemačkog Hana Ćopić. Objavio: Peščanik.net, 05.01.2011.

[18] Izvor: https://prevrat.com/2017/04/05/protestni-bonton-za-pocetnike/

[19] O načinu izbora narodnih poslanika i donošenju odgovarajućeg zakona koji bi bio po narodnoj volji, treba sprovesti javnu raspravu. Meni lično se sviđa kako to pitanje tretira u svom programu pokret Narodni front:

IZBORNI SISTEM

Mešoviti izborni sistem i uspostavljanje odgovornosti u politički proces :

-svaka opština (i gradska opština) po pravilu bira po jednog poslanika po dvokružnom, većinskom sistemu (glasanje za ličnost, a ne za stranačku listu) – time se dobija oko 200 poslanika,

– po proporcionalnom sistemu bira se 50 poslanika sa prirodnim cenzusom (nešto ispod 2%),

– mandati poslanika izabranih po većinskom sistemu pripadaju poslaniku, a po proporcionalnom nosiocima lista,

– svaka lista ili kandidat, pre izbora, objavljuje elaborat o svojoj programskoj platformi tokom sledećeg mandata koji je obavezujući,

– neutemeljena izborna obećanja i neopravdano odstupanje od programskog elaborata se krivično-pravno tretira kao teška prevara, odgovorni snose krivičnu, materijalnu i političku odgovornost,

– zabranjuje se politički marketing (reklame, posteri i plaćeni termini) kao vid detajkunizacije političkog procesa,

– izbori za lokalnu samoupravu sprovode se većinskim sistemom po mesnim zajednicama,

– nacionalne zajednice imaju garantovani broj poslanika (pozitivna diskriminacija), a svaki pripadnik može da glasa ili za manjinsku listu ili republičku.

– uvođenje instituta opoziva poslanika (uz uslov da se za glasanje za opoziv odazove 35% upisanih birača),

– poslanik u svojoj izbornoj jedinici ima kancelariju radi neposrednog kontakta sa izbornom bazom.

Republičku izbornu komisiju sačinjavaju nestranačke ličnosti koje bira parlament dvotrećinskom većinom, velika ovlašćenja u pripremi i sprovođenju izbornog procesa, naročito kontrole biračkih spiskova, stranačkog predstavljanja javnosti, kao i javne komunikacije i medija.

[20] Milan Borić, čovek kojeg na žalost nisam dovoljno dobro upoznao, ali smo jedno vreme zajedno činili deo Sekretarijata pokreta Narodni front.

[21] Hrvatska narodna revolucionarna pesma. Pronađite i poslušajte na Youtube bar dve verzije. To će vam dati snagu, adrenalin će proključati, ali ostanite razumni i bez trčanja, polako, promišljeno izađite na ulicu.

Advertisements

Author: Holden Kolfild

Odrastao sam...

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s