Nervni slom po Zaratustri

Niče je pre nervnog sloma zapisao: “Svi vrhunski ljudi su neodoljivo privučeni tome da odbace bilo kakav teret moralnosti i uokvire nove zakone, a ako već nisu stvarno ludi, nema alternative nego da sami sebe izlude ili se pretvaraju da su ludi”. 

Ja nisam Niče. Nisam čak ni dobar poznavalac njegove filozofije. Ali ne mogu se oteti utisku da potpuno razumem taj Ničeov beg ili lutanje od opšteg ka posebnom i natrag. Valjda zbog svega što sam pokušavao i zbog čega sam sebi dao pseudnim imaginarnog dečaka koji je navodno sada odrastao i koji bi ipak da pokuša da prizove ljudski rod pameti, dobroti i humanosti. Ako je Niče u nastupu nervnog sloma zaista govorio konju kojeg tuku: ‘’Ja te razumem!’’ onda sada ja kažem njemu: ‘’Ja te razumem!’’

Ljudi su samo ljudi! Suviše je malo onih koji mogu biti ‘’natčovek’’. Zanemarljivo malo u preovlađujućoj masi. Ljudima je lakše da neće ništa nego da hoće ništa. Koliko god da je Niče jasno i bez ikakvog razloga za sumnju ukazivao da ‘’Bog je mrtav’’, ljudima je mnogo jednostavnije i bezbolnije da tvrde da nije. Čovek odbija da bude ‘’natčovek’’. Izgleda da je tako čoveku lakše.

Ali šta ja znam o tome!? Ja sam ‘’natčovek’’. Baš kao što je i Niče bio. I zbog toga me strah. Čovek se ne plaši (sem Boga, čak iako je mrtav). Njega čeka zagrobni život i pravedan Bog koji će im oprostiti, čak i takav kakav je – mrtav! To ih teši i daje im nadu o kojoj ne žele čak ni da misle, već eto tako, da je imaju tu negde u potsvesti, pa da je izvuku kao iz džepa kad zatreba.

Moglo bi biti strašno i teško podnošljivo imati ideje koje će većini ako dobro porazmisle biti prihvatljive i koje bi mogle povesti ljudski rod ka nečemu boljem posle svih ovih vekovnih pošasti, a biti svestan da će te ideje biti odbačene jer čovek je čovek i nije ‘’natčovek’’ koliko god da bi i hteo ‘’natčovek’’ da bude. Jezivo. To vodi u besciljno lutanje u pokušaju da se nađe alternativa za ideju za koju ne želiš alternativu. To bi moglo da vodi u nervni slom.

A i gde bi drugo vodila ideja da ‘’natčovek’’ može biti svako, ali da čovek ne želi da bude ‘’natčovek’’. Uostalom i ne daju mu da bude ‘’natčovek’’. I onda je bolje biti samo čovek. Bezbolnije je. I lakše je tako. Put ‘’natčoveka’’ je put u nervni slom i ludilo. I bolno čekanje kraja bez mogućnosti da više išta kažeš, nepokretan, u duhovnoj tami, pomračenog uma… a bio je to um ‘’natčoveka’’!

 

Nisam se previše interesovao ni za Ničeovu filozofiju, a kamoli za samog Fridriha Ničea i njegov život. Poznavao sam nekoliko uopštenih detalja njegove filozofije i to je to, bez mnogo razmišljanja o logici i ispravnosti njegovih teza. Pogrešno protumačenih teza, shvatio sam kasnije, ali koga je bilo briga? Mene nije.

A onda, silom prilika, bio sam manje-više primoran da se pozabavim Ničeom. Njegovim delom, ali i životom. Primoran možda nije prava reč, jer mi je to istraživanje od starta pričinjavalo zadovoljstvo, ali nije svojevoljno bilo započeto. Neka nepoznata i još uvek neizučena, pa tako ljudskom umu nepojmljiva prirodna sila, zloupotrebila je moje voljeno biće kako bi me privolelo da se pozabavim Ničeom.

Kako bilo, što sam više ulazio u suštinu Ničeove teorije dualnosti apolonijskog i dionizijskog[1], to me više vuklo da istražujem o njegovom životu. Iznad svega, zanimalo me zašto je skončao tako kako je skončao?

Teško je o tome naći mnogo podataka. Kao da poslednjih 11 godina njegovog života, pošto se teško mogu i nazvati životom, više nikoga nije zanimalo. O tih poslednjih 11 Ničeovih godina više ima nagađanja nego faktografskih podataka, ali svejedno. I ta nagađanja i prepričavanja koja možda i nisu baš u potpunosti tačna, za moju znatiželju su bila dovoljna.

Izgleda da nikome nije bilo stalo da tačno, detaljno i precizno opiše i zapiše šta je Niče radio, kako se ponašao, o čemu pričao ili pisao poslednjih par dana decembra 1888. pa sve do nervnog sloma 3. januara 1889. godine. Zašto se o tim njegovim poslednjim ”životnim” danima zna tako malo? Ili se zna, ali nikome to nije posebno zanimljivo da objavljuje. Uglavnom, podaci do kojih sam došao su jako šturi. Teško je iščupati bilo gde više detalja o samom događaju nervnog sloma. Većina priča se uglavnom svodi na to da je filozof bio svedok dok je neko udarao konja na trgu Karlo Alberta u Torinu. On je navodno dotrčao do životinje, stavio joj ruke oko vrata da bi je zaštitio, a zatim kolabirao. Negde kažu i da je govorio životinji: ‘’Ja te razumem’’, pre nego što je prouzrokovao pometnju na ulicama Torina, nakon čega su mu prišla dva policajca.

Nakon toga o njemu su se brinule majka i sestra, pa je poživeo još 11 godina u duhovnoj tami, sve do 25. avgusta 1900. godine. U tom periodu je imao nekoliko moždanih udara, jedno vreme je bio nepokretan, patio od demencije, oduzela mu se moć govora i na kraju umro od još jednog moždanog udara izazvanog upalom pluća. Verovatno. Ništa iz ovog perioda izgleda nije definitivno i u potpunosti jasno i potvrđeno, sem tužnog filmskog zapisa o njegovom stanju i fizičkom izgledu pre oslobađajuće smrti.

 

Nice-last-days

 

Iako većina analitičara Ničeovih dela smatra da nervni slom nije bio vezan za njegovu filozofiju, ja se plašim da jeste. Ne zbog Ničea, on je svoj mučenički život okončao pre više od jednog veka. Plašim se zbog sebe! Ja svoj život, koji me zabrinjavajuće podseća na Ničeov još okončao nisam. A kako me samo ovako podmuklo snašlo da se pozabavim Ničeom u ovim godinama, kada sam jedva godinu stariji nego Niče u trenutku nervnog sloma i kada se osećam verovatno onako kako se Niče osećao većim delom svog života.

Niče je pre nervnog sloma zapisao: “Svi vrhunski ljudi su neodoljivo privučeni tome da odbace bilo kakav teret moralnosti i uokvire nove zakone, a ako već nisu stvarno ludi, nema alternative nego da sami sebe izlude ili se pretvaraju da su ludi”. 

Danima pre mog susreta sa Ničeom, žalio sam se svakome ko je od mene hteo da čuje tako nešto, da nije usamljenost biti sam, već biti okružen ljudima među kojima nema ni jednog koji bi te shvatio. Onda sam pritisnut tim užasnim osećanjem napisao verovatno najjadniji tekst koji sam se usudio da objavim i za sada jedini tekst koji sam objavio pa ‘’uništio’’ i u kojem sam umesto zaključka, da bih bolje od svih reči objasnio taj poseban užasavajući bol koji pritiska nekoga ko bi hteo u ovom svetu da se postavlja kao Ničeov ‘’natčovek’’, postavio scenu iz meni omiljenog ‘’filma nad filmovima’’ – Ovo malo duše:

senada se vraca - ovo malo duse

Ako izuzmemo činjenicu da su ga žene odbijale; da se sa Vagnerom kao prijateljem razišao (mada je to više ličilo na odnos oca i sina koji je Ničeu ceo život nedostajao, nego na klasično prijateljstvo) i da se sa majkom i sestrom nije baš najbolje slagao; postojao je kod Ničea i taj poseban, specifičan problem usamljenosti o kojem je pisao sestri:

‘’Počev od dečjih nogu do sada nisam našao nikoga s kim bi imao istu muku na srcu i savesti. Skoro sve moje ljudske veze nastale su iz napada osećanja usamljenosti. Overbek baš kao i Ree, Malvida baš kao i Kezelic – bio sam smešno srećan kada sam s nekim našao ili verovao da nalazim makar i trunčicu zajedničkog.’’

A zatim i u sledećem pismu:

‘’Ako izuzmem Vagnera, niko mi do sada ni hiljaditim delom strasti patnje nije izašao u susret da bih se sa njim “razumeo”, tako sam još kao dete bio sam, a i danas sam to u svojoj 44-toj godini života.’’

Međutim, možda je sem tog strašnog pakla usamljenosti postojalo još nešto. Nemam naravno nikakvih dokaza, ali ne mogu se oteti utisku da je postojao još jedan ‘’okidač’’ za Ničeov nervni slom.

Dok sam prikupljao informacije i tražio pomoć, jedan prijatelj mi je ovako napisao:

‘’Moram priznati  da mi je ideja natčovjeka kod Nietzschea možda najdalja od svih njegovih ideja, jer kod mene ona uvijek budi dvosmislenost. S jedne strane, natčovjek, po Nietzscheu, može biti svatko tko u sebi uspijeva zadržati u ravnoteži dionizijske i apolonijske elemente, drugim riječima, tko je u sebi čovjeka prevladao, umjetnički tip, spreman dati i spreman primiti od drugih. Međutim, u isto vrijeme Nietzsche spominje i drugačiji opis natčovjeka – jake pojedince koje društvo treba slijediti, poput Napoleona, a što mi baš nikada nije leglo. Vjerojatno se radi o onoj protivnosti koja ga je možda i stajala uma o kojoj sam nedavno pisao. Drugim riječima, natčovjek je i izraz borbe Nietzscheove filozofije unutar same sebe.’’

Zašto se Niče objašnjavajući svoju teoriju ‘’natčoveka’’ kretao u tako širokom rasponu od toga da natčovek može biti svako (pod određenim uslovima, ali ipak svako) do izdvajanja pojedinaca, ‘’nadljudi’’ koje treba slediti?

Ja nisam Niče. Nisam čak ni dobar poznavalac njegove filozofije. Ali ne mogu se oteti utisku da potpuno razumem taj Ničeov beg ili lutanje od opšteg ka posebnom i natrag. Valjda zbog svega što sam pokušavao i zbog čega sam sebi dao pseudnim imaginarnog dečaka koji je navodno sada odrastao i koji bi ipak da pokuša da prizove ljudski rod pameti, dobroti i humanosti. Ako je Niče u nastupu nervnog sloma zaista govorio konju kojeg tuku: ‘’Ja te razumem!’’ onda sada ja kažem njemu: ‘’Ja te razumem!’’

Ljudi su samo ljudi! Suviše je malo onih koji mogu biti ‘’natčovek’’. Zanemarljivo malo u preovlađujućoj masi. Ljudima je lakše da neće ništa nego da hoće ništa. Koliko god da je Niče jasno i bez ikakvog razloga za sumnju ukazivao da ‘’Bog je mrtav’’, ljudima je mnogo jednostavnije i bezbolnije da tvrde da nije. Čovek odbija da bude ‘’natčovek’’. Izgleda da je tako čoveku lakše.

Ali šta ja znam o tome!? Ja sam ‘’natčovek’’. Baš kao što je i Niče bio. I zbog toga me strah. Čovek se ne plaši (sem Boga, čak iako je mrtav). Njega čeka zagrobni život i pravedan Bog koji će im oprostiti, čak i takav kakav je – mrtav! To ih teši i daje im nadu o kojoj ne žele čak ni da misle, već eto tako, da je imaju tu negde u potsvesti, pa da je izvuku kao iz džepa kad zatreba.

Moglo bi biti strašno i teško podnošljivo imati ideje koje će većini ako dobro porazmisle biti prihvatljive i koje bi mogle povesti ljudski rod ka nečemu boljem posle svih ovih vekovnih pošasti, a biti svestan da će te ideje biti odbačene jer čovek je čovek i nije ‘’natčovek’’ koliko god da bi i hteo ‘’natčovek’’ da bude. Jezivo. To vodi u besciljno lutanje u pokušaju da se nađe alternativa za ideju za koju ne želiš alternativu. To bi moglo da vodi u nervni slom.

A i gde bi drugo vodila ideja da ‘’natčovek’’ može biti svako, ali da čovek ne želi da bude ‘’natčovek’’. Uostalom i ne daju mu da bude ‘’natčovek’’. I onda je bolje biti samo čovek. Bezbolnije je. I lakše je tako. Put ‘’natčoveka’’ je put u nervni slom i ludilo. I bolno čekanje kraja bez mogućnosti da više išta kažeš, nepokretan, u duhovnoj tami, pomračenog uma… a bio je to um ‘’natčoveka’’!

 

[1] Jedan od istaknutih elemenata Ničeove filozofije je ideja apolonijske i dionizijske prirode čoveka i karakterizacija čoveka kao izraza sukobljenih moći. Već u svom prvom objavljenom delu „Rođenje tragedije iz 1872. godine, izneo je razliku između apolonijske i dionizijske prirode čoveka. Umerenost koju sa sobom nosi apolonijska strana, predstavlja sve ono što se smatra društveno prihvatljivim i dobrim, dok se dionizijska strana, mračna i strastvena – sputava.
Advertisements

Author: Holden Kolfild

Odrastao sam...

5 thoughts on “Nervni slom po Zaratustri”

  1. Nadovezao bih se na tvog prijatelja @Holdene 🙂 u ovom izvrsnom postu o našemu Učitelju: možda je Nadčovjek samo i upravo onaj čovjek koji je prevladao čovjeka u sebi, odnosno te silne igre moći koje ga izazivaju i sile od pamtivijeka… Nešto slično u komentaru na zadnji post napisao sam i na svom blogu u odgovoru @Retkoj Zverci… Dakle, Natčovjek ne bi bio ‘najjači’ čovjek koji upravlja ljudima kako ga je možda zamišljao Hitler, nego čovjek koji umije da se svladava odnosno uravnotežuje apolonske i dionizijske elemente u sebi… Po ovome, mislim da nema u tome ništa loše ako stremimo tome cilju, da postanemo ‘Nadljudi’, niti ništa umišljeno, bahato i arogantno. Nadčovjek, doista, može svatko postati, ako je svladao svoju ljudsku prirodu u sebi…
    O razlozima njegovog ludila i ja sam nedavno pisao na svom blogu (https://pustopoljina.net/2017/04/18/ne-moramo-se-vise-brinuti-o-meni-nego-o-stvarima-radi-kojih-sam-tu/), uzeli smo čak isti video ‘Last Footage’ za odjavu posta što samo dokazuje da smo učenici istog Učitelja 🙂 i doista, postoji dvojba da Nietzsche odista nije bio razapet između ta dva shvaćanja Nadčovjeka… A relativno mnogo informacija o njegovim zadnjim umnim danima našao sam u knjizi Novice Milića ‘Slučaj Niče’…

    Liked by 2 people

  2. Hvala ti na komentaru Magičar. Nemam mnogo ”online-prijatelja” (izuzev neke gomile na Facebook od kojih za većinu ne znam ni ko su ni zašto su tu) niti pratioca na blogu, tako da mislim da ako ne svi, onda većina sigurno će prepoznati koga sam se usudio nazvati ”prijateljem koji mi je pisao” 😀

    Nekom greškom sam propustio taj tvoj post i odmah ću ga pročitati, a ovaj moj rad sa sinom oko Ničea poslednjih dana mi je pobudio veća interesovanja, kao što sam i u postu napisao, pa mislim da ću ga malo detaljnije proučavati u narednom periodu.

    Retku zverku moram i ja pomenuti, jer mi je ona osoba od posebnog značaja za sav moj rad na blogovima i da nije nje možda bi taj rad pre par meseci bio i definitivno okončan i zato me živo zanima hoće li reći koju na ovako nešto od mene ili će me samo kratko i jasno izgrditi 😀 Onako, u njenom stilu, da pocrvenim ali i poželim da joj objasnim neke stvari, kako bi ona rekla… ”u tri oka” 😀

    Liked by 1 person

  3. Pozdrav @Holdene matori i @Magičare. Pa šta ste vi to sve ispisali pa skoro da ne ostavljate prostora za diskusiju. 😉 Elem, čini mi se da se možda tamo kod tebe na blogu @Magičare može i da nastavi dobra diskusija, pa pozivam drsko i neskromno u tvoj virtuelni dom @Holdena da se priključi. 🙂 I eto možda nama broja 2. 🙂 Dve paralelne diskusije.

    Vidim da fino tancujemo po broju dva, baš kao i Niče. Po toj večitoj razapetosti. Simboličkoj u stvari. Bog je nama nespoznatljiv. Ili ga zovite imenom koje vama paše. Iskreno, mislim da čovek ne može da postane Natčovek. Nije mu to dato. Odnosno oduzeto mu je izgnanstvom iz raja. Zbog Ega. Ne impliciram da Ego ne treba da postoji, itekako je potreban i zapravo on jača s nekom sortom duhovnom rasta i zato je glad sve izraženija. Ali čime se hranimo? Čime se pojimo? Čoveku je čak napor da bude milostiv i nežan, lakše mu je da bude grub jer to ne iziskuje napor. A izbor je, je li, čak i tako nešto naizgled jednostavno. Zato @Kolfilde, ne, zaista neću da glumim kamiondžiju i da obaramo ruke. 🙂 Želim da ti kažem da mi se veoma dopada početak tvog prepoznavanja sa Ničeom, mada osećam koliko je to sve bolno.

    P. S. Ničea je, čini mi se, srokala i kriza srednjih godina, a rekla bih, gle neslučajnosti da smo i svi mi tu baš u tom trenutku srednjih godina sada.

    Liked by 1 person

  4. Jednom se među grupom mojih kolega, svi negde tu od 40 do 45 banki, vodila polemika o krizi srednjih kodina. Kada sam zinuo 🙂 bukvalno, zinuo u pokušaju da se uključim, jedan me prekinuo rečima: ”Ti da ćutiš, tebe drma kriza srednjih godina još od tvoje dvadeset druge, ma čim si izašao iz puberteta ti si upao u krizu srednjih godina” 😀

    tako da @Retka zverko… biće da si me ”provalila”. Ti nas svo troje stavljaš ”u isti koš” po godinama, ali kod mene definitivno mogu da tvrdim – biće da je to 😀

    Liked by 1 person

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s