Mala slikovnica ludila

ili jedna sedmica u životu prosečnog psihopate u jednom svetu koji bi da je sasvim normalan

 

Bogu hvala, ne znaš ti kako je to biti lud.

U stvri, možda i nije strašno biti lud. Već kako se postaje lud.

Užasan, jeziv osećaj dok osećaš prvo blagu groznicu. Jezu koja struji telom. Prvo lagano, a onda snažno, milioni iglica i trnaca u telu koji hoće da izbiju kroz kožu napolje. A onda poslednjim ostacima razuma shvataš da nešto tuđe, strano, postaje deo tebe, a to nisi ti. A možda baš to jesi ti, samo do tada prikriven u mračnim delovima podsvesti.

Moj dark side of the moon je krenuo da izlazi na svetlost. Evo kako je to bilo…

 

Edvard Munk Vrisak
Edvard Munk – Vrisak (1895)

 

Od uvek sam bio po malo depresivno-anksiozan tip. Gde god bio, vazda mi se činilo da ja tu ne pripadam. A onda je život u Srbiji postajao sve luđi, a ja sam ostajao isti. Nisam se prilagođavao. Sve što se meni činilo da nije normalno postajalo je opšte prihvatljivo; dakle normalno. Znači – ja nisam normalan.

normalno

 

Obično su me te moje neobjašnjive i ničim izazvane tuge i sete spopadale s jeseni. Postajale su jače, izraženije, vidljivije. Ove godine su jesen i zima prošle dobro, ali onda s početkom proleća, sasvim nenajavljeno, vratila su se snažna setna raspoloženja, često u kombinaciji sa nekontrolisanim besovima. U početku nisam video nikakav razlog za tako nešto, a onda sam ubedio sebe da je kriva kampanja za predsedničke izbore. Svo bezumlje, jad, zatucanost, nemoral i ‘’krezubost’’ srpskog naroda obrušilo mi se na glavu i valjda me to lagano ubijalo. Kulminacija je bila 02. arila. Vesti u 19:00 časova. Objavljuju da je na glasanje do 18:00 časova izašlo oko 46% glasača. Neverica, šok i prvi beg u neki svoj svet. Želja za životom bez ikakvog dodira sa drugim ljudima. Šta će mi ova polupismena bagra od naroda i šta imam ja s njom? Čast retkim izuzecima…

I živelo se nekako po toj ‘’želji’’ koliko se moglo, a onda je usledio prvi istinski snažan udar. Celog tog dana sam bio u nekakvoj groznici. Telo se ponašalo kao pod visokom temperaturom iako sam fizički bio potpuno zdrav. Bila je to verovatno reakcija na više sitnih stresova tih dana. Pred spavanje, pregledao sam nešto po internetu i sasvim slučajno naišao na sliku dečaka koji plače. Zagledao sam se u te uplakane okice i pitao se zašto plače?

A onda je usledilo nešto, što je valjda ništa i što se u materijalnom svetu nikada nije ni dogodilo, ali ipak nešto što je za mene bio jedan od najjezivijih događaja u mom životu.

Uplakani-decak02-670x447
Bruno Amadio – Dečak koji plače (1950)

 

  • Taj dečak sam ja! – pomislio sam.

Skočio sam sa stolice kao katapultiran i potrčao ka vratima, da bih izašao iz sobe pitaj boga gde? Nije vredelo, pre nego što sam se uhvatio za kvaku on me stigao, ušao u mene i bio u meni. Njegove suze su krenule niz moje lice, a groznica i jeza su dostizale maksimum izdrživosti. Hteo sam da zaurlam od metafizičkog bola, ali ipak nekako, poslednjim ostacima razuma sam sprečio (valjda) svoj prvi nervni slom.

  • Čekaj, smiri se, budi razuman. Ti bar u natprirodno ne veruješ. Ako nešto nije objašnjivo to ne znači da nije prirodno. Pusti neku muziku, neki film, skreni misli na nešto. Traži nešto glasno, preglasno, što ti mora privući pažnju i uplakani dečak će izaći iz mene. Otićiće odakle je i došao.

I tako je i bilo.

Danima sam posle toga razmišljao da ako mi se tako nešto ponovi – tražiću psihijatrijsku hospitalizaciju. Ja sam agnostik. Sve ima svoje objašnjenje i za sve mora da postoji dokaz. Taj događaj nije imao razumno i racionalno objašnjenje i vremenom, samo je trebalo da počne da pada u zaborav. Ja ne padam ‘’na te fore’’. Ne znam šta mi se desilo, ali natprirodno bilo nije. Bilo je prirodno i razložno, samo ja nisam mogao da mu utvrdim pravu prirodu i razloge.

I zaista, taj događaj je polako počeo da pada u zaborav. Život u što je moguće većoj izolaciji se nastavio, s tim što su napadi besova postajali sve učestaliji i počeli su se pojavljivati pri kontaktu sa skoro svakim ljudskim bićem. Uz par izuzetaka,naravno, ali ni ti izuzeci više nisu bili sigurni u mom društvu.

Pokušavao sam da vozim bicikl misleći da ću tako izmoriti to nešto u meni što me progoni i što je tako netrpeljivo prema drugim ljudima, ali nije mi išlo najbolje. Nedostajalo mi je snage. Osećao sam se staro i bespomoćmo.

starac-na-klupi

Jednog dana posle kiše, krenuo sam u vožnju kada su se oblaci već potpuno razišli, a ulice osušile. Vozio sam uz sam ivičnjak i odlučio da se provezem po sred zaostale barice. Međutim, tek što mi se prednji točak bicikla pokvasio, primetio sam da je barica u stvari voda koja se još uvek nije povukla u kanalizacioni otvor; nezaštićen, bez metalnog poklopca na njemu. Ukraden poklopac kanalizacionog šahta da bi bio prodat kao staro gvožđe na nekom otpadu sekundarnih sirovina, čiji je vlasnik neka bezobzirna lopuža koja bez trunke griže savesti otkupljuje i nadgrobne biste, a kamoli poklopce od šahta i koja zbog toga neće nikome odgovarati niti snositi posledice.

Onaj što krade je poluretardirana sirovina, običan polupismeni kreten, ali ovaj što otkupljuje je opasan. Njega treba ukloniti sa lica zemlje. On je opasnost po bezbednost ljudi, dok on sam spada u kategoriju bagre koja je samo podkategorija, mutacija ljudi, a ne pravi čovek. Nije pravo ljudsko biće u opšteprihvaćenom značenju te reči.

Naglo sam skrenuo pored te zjapeće rupe na ulici i krivudao neko vreme pokušavajući da se održim na biciklu. Mora da sam izgledao prilično smešno i trapavo, kao dete koje tek uči da vozi bicikl.

Kasnije, kada sam pričao bratu o tom događaju, povišenim tonom, kao da se to na njega odnosi (a valjda se i odnosilo jer se odnosilo na ceo svet, a i on je deo tog sveta), rekao sam:

  • Da se u tom trenutku našao blizu bilo ko i da prokomentariše bilo šta, mislim da bih krenuo da ga tučem s čim stignem!
  • Zašto bi se, pobogu svađao, a kamoli tukao sa nekim ni krivim ni dužnim zato što ti nisi video rupu na ulici? Ko ti je kriv?
  • Svi su mi krivi! Ceo svet je kriv!

Time se naš razgovor završio i povukao sam se u svoju izolaciju.

Razmišljao sam o bratovljevim pitanjima, ali nisam nalazio odgovore. Stvarno, zašto bih se svađao zbog ukradenog poklopca kanalizacionog otvora sa nekim ko sa tim nema nikakve veze?

***

A onda je došao novi dan totalnog nervnog rasula, rastrojstva i ludila. Drugi uspešno (valjda) izbegnut nervni slom koji mi je dao između ostalog, odgovore i na ta bratovljeva pitanja.

I opet je sve krenulo danom u groznici i jezom koja struji celim telom i izbija na rukama; svuda, od šaka do ramena. I opet je kulminacija došla u vreme kada se prosečan svet sprema za spavanje ili već spava. Tog dana sam promenio lekove, svoje antidepresive, i možda je taj prelazak na nešto novo bilo to što me poremetilo. Nisam siguran kako izgleda narkomanska kriza. Ne znam tačno šta oseća zavisnik o heroinu kada se ‘’skida’’, ali mi se čini da sam baš takvu nekakvu krizu osećao.

scream-29102012-625

Narkoman, narkomanija, ispovest narkomana, heroinski ovisnik

Sedeo sam na istom onom mestu u sobi za računarom, ali sam taj put gledao negde u prazno preko računara, kroz prozor, u pomrčinu. U mislima mi je bio Niče i njegova ideja ‘’natčovka’’.

  • E, moj Niče – mislio sam. – Ti si verovatno imao u planu da vremenom, evolutivnim procesima svaki čovek postane ‘’natčovek’’. Do tada bi čovečanstvo trebalo da se ugleda na one pojedince koji su uspevali da postanu ‘’nadljudi’’. I tako, dok ‘’natčovek’’ ne postane svako!

Ali taj tvoj ‘’natčovek’’ može biti jedan od hiljadu ljudi i tako će biti uvek. Nema te evolucije koja će ovu funkcionalno nepismenu bagru pretvoriti u ‘’natčoveka’’, onakvog kako si ga ti zamišljao. U čoveka koji određuje svoju sudbinu i društvo oko sebe postavljajući u ravnotežu apolonijsko i dionizijsko u sebi. Izgleda da se genetsko nasleđe ne menja tako lako evolutivnim procesima i kod 99% ljudi je taj gen dominantan i neiskorenjiv. Onaj gen koji mu kaže da je uvek bolje da ‘’neću ništa nego da hoću ništa’’.

Pet naoružanih stražara vodi sto nenaoružanih ljudi na streljanje. I strelja ih. I svi su mrtvi. Umesto da ih je bar 80 preživelo tako što je pregazilo pet naoružanih stražara. Ali ko je lud da krene prvi? Pa taj je sigurno mrtav? I tako će biti za koji minut mrtav, sasvim sigurno; ali tek ako bi prvi krenuo bio bi ‘’baš-baš’’ sigurno mrtav! I to među prvima! Ovako, ko zna, možda poživi dovoljno dugo da vidi kako mu komšija umire pre nego što i sam padne mrtav. Znači i na zemlji ima još šta da se doživi.

Na sve to, ima on i svog Boga, milostivog, koji će mu za koji trenutak, čim ga ubiju, oprostiti svaki greh voljni i nevoljni i u stvari, za našeg skorašnjeg pokojnika pravi život tek tada i počinje! Dubokoumna crkvena filozofija izvučena iz najumnijih i najsvesnijih ‘’malih mozgova’’ čovečanstva ikad. I zašto bi se onda koprcao da trči pred rudu, kad može sasvim mirno i usrano da dočeka svoj metak kao kartu za put pred milostivog, svemogućeg, kojem će za koji trenutak polako i natenane izručiti svoj usrani život na istinu. I što mu je život bio usraniji (apolonijski), to će ga milostivi više pomilovati tako usranog, malo proprati kroz čistilište i poslati u konačno pravi život njegovih mučeničkih snova.

I ti bi Niče da praviš ravnotežu između apolonijskog i dionizijskog među takvim ljudima? Da si živ Niče, danas bi ti narod u Srbiji (a i kojekude) rekao: ‘’E, moj ti… Filozofiraj ti to nekom drugom’’!

Pa zar ti stvarno misliš da milon ovakvih stvarčica

Srp

može protiv pet ovakvih?

Automatska-puska-6,5-mm-grendel-(kraca-cev)

To više nema ni na filmu! Takve filmove danas nije poželjno snimati pa se i ne snimaju.

Za čovečanstvo nema nade! Život sve manje ima smisla.

Jebeno shvatanje da za čovečanstvo nema nade. Kao da iko normalan ne zna da za čovečanstvo nema nade, samo ja moram konstantno da mislim o tome. I da vrištim zbog toga! Pa čoveče, i tvoja smrt tek što nije i šta te sad zabole što za čovečanstvo nema nade!? Jebale te i sve cvetne doline ovog sveta i sva apokaliptična mesta na kugli zemaljskoj! Ti uskoro i onako nećeš biti tu. Ni među cvećem ni među vrtovima apokalipse i šta te onda briga?

Džaba mi Niče, džaba takve misli. Počeo sam da se tresem kao prut u vatrenoj groznici. Hteo sam nekud iz svoje kože. Nešto je vuklo moj duh da izađe van tela. I to tako što je opet prvo, niotkuda, hiljadu iglica htelo iz tela da izađe napolje.

rajski vrt

apokalipsa-1381676770-17064

 

Ovaj put nisam uplašen.

Ili jesam!? Ako  nisam, zašto onda želim da vrištim? Da li da progutam još jedno desetak novih antidepresiva, možda mi za koji minut posle toga bude bolje?

jeza

Rivotril-Clonazepam-2mg

Nešto sam morao da radim, bilo šta, samo da ne sedim više nepomično.

Sišao sam u podrum među alat pokojnog oca. Našao sam neodgovarajući ključ za neodgovarajuća vrata. Kalauz tako reći.  Onda sam ga stavio u stegu, ili kako je otac govorio ‘’šavstuk’’ i počeo da ga turpijam. Hteo sam da napravim odgovarajući ključ za neodgovarajuća vrata koja kao takva ne služe ničemu. Otac me grdio, smejao mi se, podsmevao, čudio mi se otkud ja tu i šta ja to radim. Pojma nemam koliko me puta pitao – pa zar se to tako radi? Jesi li toliko smotan?

Jebiga, ja nikada nisam bio majstor kao on. Samo sam se prisećao njegovih priča kako su ga na početku učenja zanata neprestano terali da od kojekakvih komada gvožđa turpijom pravi savršene kocke malih dimenzija.

Nisam ga istinski ni video ni čuo – znači, nisam halucinirao!!! Samo je bio tu negde iza mene, tako je moj um to doživljavao, i podsmevao mi se, grdio me, pljuvao na pod kad mi ispadne turpija iz ruke ili ključ iz ‘’šavstuka’’ i sve tako nešto, ali ja nisam obraćao pažnju na njega. A i zašto bih, pa i tako sam svo njegovo obraćanje meni sam u svojoj glavi proizvodio.

Majstor Sveta iz Pirota -u-radionici
Nemam adekvatnu sliku oca, pa sam pozajmio sliku majstor Svetislava Apostolovića iz Rsovaca, objavljenu u Pirotskim vestima 20.07.2016.

 

Moj otac je bio najbolji majstor, najbolji čovek i najbolji otac na svetu. Ali i najbolji deda izgleda. Moj sin tvrdi da bi svet danas sasvim drugačije izgledao da je ‘’deda’’ još uvek živ. Ima takvih ljudi. Zapravo, bilo ih je, samo je čovečanstvo izgleda trenutno u deficitu sa takvima.

Mnogo mi nedostaje. Umro je pre sedam godina, a duhovi na žalost ne postoje. Ne razumem zašto se ljudi plaše duhova kad duhovi ne postoje i zašto bi ih se plašili čak i kada bi postojali? Ne vidim što bi to bilo tako strašno, užasno i zašto bi ih se plašili? Da postoje, moj otac bi bio dobri duh i štitio bi me od zlih duhova baš kao što je dok je bio živ, bio dobar čovek i štitio me od zlih ljudi. U čemu bi bila razlika? Samo kad bi duhovi postojali. Dakle, to bi bilo tako lepo, divno u stvari i svemu bi dalo drugi smisao i dimenziju kada bi postojali. Ali na žalost ne, duhovi ne postoje…

Uplakani-decak02-670x447

Ja sam dakle radio šta sam naumio bez obzira na njegove ‘’komentare’’, podsmevanja i prebacivanja, uporno sam turpijao i na kraju uspeo! Napravio sam odgovarajući  ključ za neodgovarajuća vrata. Kao takav nikome potreban, ali koga je briga. Uspeo sam! Ovaj ključ otključava i zaključava! Baš kao i ostali nepotrebni ali odgovarajući ključevi koje smo imali za ta neodgovarajuća vrata.

Super! Od tada razgovaram sa pokojnim ocem normalnije. Više me ne grdi i ne podsmeva mi se. Kao nekada, strog ali pravičan. Prvo grdnja i podsmeh dok ne završim posao kako treba, a onda nagrada. Bilo kakav posao, kao što su nekada bili obični školski domaći zadaci. Video je da mogu  da budem i majstor, samo kad hoću i sada je sve u redu. Zadovoljan je i ponosan na mene.

20170605_032608

 

Dobro, ali tu nije bio kraj. Iglice iz tela su poispadale napolje, ali telo i dalje nije htelo da miruje iako je ponoć odavno prošla. Ili duh u telu. Kakve telo ima veze sa svime ovim?

Onda sam među alatom video čudnu alatku. Služi za ‘’sečenje’’. Čega? E, pa to je već stvar mašte, rekao bih. Upotrebite svoju maštu pa zamislite šta bi sve ova alatka mogla da seče ili da kosi. Ovako je izgledala sklopljena na polici:

Sklopljen srp

A ovako kad me majka zatekla sa njom u rukuma:

Otvoren srp

Pitala me šta će mi to, a ja sam joj rekao ‘’da sečem’’ i otišao prema gradu. Jadnica. Svaka majka je jadnica, a naročito ona koja živi sa sinom na antidepresivima koji je već potpuno spreman da pređe na antipsihotike.

Hteo sam da sečem sve živo, ali nisam znao odakle da krenem. Plašio sam se da će me policija zaustaviti i zabraniti da sečem dalje zato što sam isekao neke nebitne stvari. I onda bih se kajao i plakao. Jer nisam prvo isekao neke bitnije stvari. Sačuvaću moju ‘’stvar za sečenje’’ dok ne budem znao šta i kako prvo treba da isečem.

Zora se približavala, a ja sam samo hodao i hodao. Ne znam o čemu sam razmišljao ako sam uopšte o nečemu razmišljao, sve dok ponovo nisam video kanalizacioni otvor bez poklopca. Tada sam se konačno setio zašto sam ljut na ceo svet i zašto su mi svi krivi zbog ukradenog poklopca kanalizacionog šahta. Pa zato što svi znamo ko ih krade i ko ih ukradene otkupljuje! I nikom’ nšta! Niko ništa ne preduzima. Celom svetu će biti podnošljivije da neko polomi točak od bicikla, a za njim verovatno i glavu, nogu, kičmu i ko zna šta, nego da nešto preduzme protiv retardiranih lopova i ovih drugih, bagre – lopova,  lopova-lopuža koji podstiču ove lopove – retarde da kradu!

To je valjda taj novi sistem zaštite ljudskih prava, koji još uvek koristi ime stare demokratije a u stvari je maskirana demon-kradija u kojoj je više zaštićen lopov i njegov zanat, nego radnička glava, noga, kičma, a kamoli radnički točak od bicikla.

i policija se plaši zukorlića
Ovu fotografiju je objavio dnevni list ‘’Blic’’ 14.11.2016. u članku pod naslovom ‘’I policija se plaši Zukorlića’’. Da nisam lud, verovatno bih znao zašto sam ovu fotografiju postavio ovde, a ovako – ko zna, i ko će meni na reč verovati!

 

Svi znamo ko su lopovi, ali dokaza nemamo jer dokazi ne postoje! U demonkradiji lopovi su deo vlasti, i stvorili su pravni sistem u kojem policija htela – ne htela, pravi proceduralne greške. Posao policije u demonkradiji je tako ‘’naštelovan’’, da gde god mrdnu eto ti njihove proceduralne greške. Sam pokušaj da nešto kažu je već proceduralna greška. I tako se stiče utisak da je samo postojanje policije u stvari jedna velika proceduralna greška.

Dakle, šta ima sudovi da razmatraju ko je lopov i ko je šta ukrao, kad je institucija zadužena da prikuplja dokaze u stvari proceduralna greška i relikt nekih prošlih vremena!? Gubljenje vremena. I još posle moramo da skupljamo narodne pare da platimo lopovu odštetu jer smo se usudili da ih optužujemo, odnosno zavirujemo u ‘’lopovsku intimu’’ koristeći se tako sramnim sredstvom kakva je proceduralna greška! I zato je bolje i ne dirati ih. Neka lopovi žive život punim plućima, bezbedni od toga da i oni negde mogu polomiti glavu, nogu ili kičmu, jer oni bicikla ne voze.

opljačkana-policija-u-zagrebu1

Ja znam bar petoricu lopova-retarda koji se bave stvarima zbog kojih drugi mogu da nastradaju i još bar petoricu ranije opisanih bagra-lopova, ali dokaze pred sudom protiv njih  je danas praktično, dakle nemoguće izvesti. Računam da svaki pošten građanin Srbije kojeg još mozak koliko-toliko služi, takođe može nabrojati bar po petoricu od obe sorte. Ali, nije to samo naš problem, tako je u gotovo celom takozvanom ‘’civilizovanom’’ svetu.

E, sad, meni se zbog svega toga više sviđa ‘’necivilizovani svet’’. Šta će čopor uraditi uljezu ili otpadniku, jasno je valjda svima. Međutim, i kod ljudi se mogu pronaći ‘’pozitivni’’ primeri nastali po ugledu na prirodne zakone i životinjske čopore, pa tako u slučajevima kada kakav kriminalac, lopov ili kakav drugi bahati buzdovan poželi da pokaže okolini kako njemu niko ništa ne može, narod Gvatemale (video sam da se to povremeno dešava i u Meksiku, Argentini, Ukrajini…) uzme stvar u svoje ruke, pobije govna i gotova stvar! Policija može samo da stoji sa strane i gleda ili eventualno da bude linčovana zajedno sa lopovima, kriminalcima i kojekakvom bagrom ako im padne na pamet da se meša. Gledajući  snimke takvih scena, još nisam primetio da im je palo na pamet da se mešaju kad narodna rulja krene.

tučeni do smrti
Scena prebijanja do smrti iz Buenos Airesa

A eto, mi ćemo dozvoliti da nam se svaki retard i svaka bagra posere na glavu. Čak i da se polomimo sa sve biciklom, opet ne bismo ništa preduzeli. Još ako izvučemo kakvu odštetu za svoje lomove (fizičke, za duševne lomove odšteta kao što rekosmo ide samo retardima i još pre – bagri) može se smatrati da smo imali sreće koliko smo teški što smo naleteli na kanalizacioni otvor bez poklopca jer je isti ukraden. Jer da smo teži, više bi se polomili i veću odštetu naplatili, jel’?

Svi mi to dozvoljavamo! Ceo narod, računajući i one što kao nešto pljuckaju i kenjkaju protiv toga po društvenim mrežama. Ćutimo, trpimo i dozvoljavamo. Aminujemo, takoreći. E, zato su mi svi jednako krivi i zato bih se svađao sa svima i čak i više, linčovao bih sve koji nisu preduzeli ništa da se ja ne polomim. Jebiga, mene odšteta ne zanima, treba mi zdrava kičma što je moguće duže dok sam još živ. A ako nikoga nije briga za mene i to što sam možda za dlaku izbegao ostatak života u gipsanom koritu, zašto bih onda ja imao obzira prema ikome? Jer, nisu meni krivi lopovi-retardi, lopovi-bagra i ostale lopuže, već svi mi ostali što ništa ne preduzimamo!

***

Pred samu zoru krenuo sam nazad kući jer nisam više imao nikakvu ideju šta bih radio. Čak ni o čemu bih razmišljao. Pregurao sam noć izgleda.

Vraćao sam se uskom, mračnom stazom, mimo osvetljenih puteva. Tada sam sreo tri… šta ja znam šta su. Imali su kapuljače, a preko lica ‘’fensi’’ maske kakve nose Anonimusi:

Anonimusi

Dvojica su stali sa dve strane staze, tako da je trebalo da prođem između njih, a treći se ‘’sakrio’’ iza širokog debla platana pored staze. ‘’Anonimus’’ sa moje desne strane je držao u rukama dve upaljene sveće. Onaj sa leve strane, u desnoj ruci mirno opuštenoj pored tela, držao je dugačak nož. Mesarski, dobro sam video, širok i dugačak. Treći je bio obična pičkica i krio se iza debelog platana, ali ne dovoljno debelog da ga ne vidim. Lažem da se nisam uplašio, ali sam namerno zastao kada sam se nalazio baš između ovog sa svećama i ovog sa nožem, povukao dim prethodno upaljene cigarete onako, da mi dođe do peta i bučno ga ispustio u vazduh, uvis između njih, prema nebu… do neba. I nastavio dalje. Ćutali su i stajali nepomično, a ja sam prošao dalje stazom, kao cool lik iz špageti vesterna. A isprepadao sam se! Prirodni instinkt samoodržanja, jebiga.

Mislio sam da izvode nekakav ritual, ne kao Anonimusi, već kao klasični debili, a onda sam kasnije čuo da ne izvode oni ništa, nego eto tako… Dokoni klinci, ne znajući kako bi pametnije utrošili vreme svojih usranih života, na takav način namerno plaše ljude. Znači, čekaju te kasne prolaznike, koji se usuđuju da se kreću tim mračnim stazama u te sitne sate samo da bi ih isprepadali. Ne povređuju nikoga, samo uživaju u izazivanju straha. Budale.

Jeste da su u mom slučaju donekle i uspeli. Uplašili su me bar malo. A opet, pojma ti klinci nisu imali kakav ja ‘’alat’’ sa sobom nosim i da sam bar malo želeo da krenu prema meni nadajući se da je baš jedan od njih onaj kojeg treba da ‘’sečem’’.

Otvoren srp

Znači, stvarno sam ih video. A jedno vreme sam čak mislio da ih nisam ni video i da su i oni bili samo proizvod mog poremećenog uma. Kao što ni oca nisam ni video ni čuo. Samo mi je ‘’drobio nešto’’ onako negde iza leđa, a u stvari obraćao mi se samo iz moje glave. Ali sa njim bar sad normalno razgovaram. A sa ovim nesrećnim ‘’anonimusima’’ nemam više nikakvog kontakta. A tako bih hteo. Možda ih narednih dana potražim da malo ja njih isprepadam. Pa kom opanci, kom obojci.

Ti debilasti klinci bez roditeljskog staranja (sve i da imaju roditelje, jer očigledno zabole i njih za roditelje i roditelje za njih u te sitne sate) su me podsetili na nekog lika kojeg sam kao dete od 7-8, a ko će ga znati danas, možda i svih 10 godina video u šumi. Taj je ovako izgledao (moram nacrtati, tad nisam imao mobilni telefon da ga slikam):

Ja video

Ja sam se sa ostalom decom iz mog komšiluka dok smo bili klinci, baš dosta igrao u šumi. Mislim, zašto i ne bi, oko nas je bilo šume više nego bilo čega drugog, a tu nam je bilo i najzinimljivije. Imali smo 1001 mogućnost za igru u šumi. Jednom smo se kretali našom uobičajenom stazom, kad smo videli da na sred staze stoji ova prikaza!

Crni prekrivač, prebačen preko ko zna čega. Na prekrivaču su bili samo prorezi za oči, a ispod njih su možda bile i oči, ali ja ih nisam video. Imao je možda i desnu ruku, ali se ne sećam ni nju da sam video. Ono što je interesantno je da je štap u levoj ruci, koji je bio visine te ‘’prikaze’’ otprilike, bio sastavni deo tog tela i plašta, nekako stopljen sa rukom i ostatkom ‘’tela’’, baš kao da su iz jednog komada. Mi smo, naravno, zavrištali i razbežali se kud koji, uglavnom svaki prema izlasku iz šume a onda svako prema svojoj kući otprilike. Bio je to dan, a za njim i noć najveće jeze u našim životima. Sledećeg dana su nam razotkrili tajnu da je to bio naš komšija, vlasnik šume, kojem se možda nije sviđalo da mu tako vršljamo po ‘’posedu’’ ili je samo hteo da se našali. Ko će ga znati. A kako je uspeo tako da izgleda, to mi niko ni do danas, 40 godina kasnije nije objasnio. Samo sam odrastajući čuo da su ‘’u strahu velike oči’’.

Eto, tako je sve to bilo.

Valjda.

A možda i nije. Ko će ga znati kad je sva ova priča ispričana po sećanju mozga koji se ne smatra baš normalnim.

Kako bilo, još čuvam svoj alat za ‘’sečenje’’ i još razmišljam šta bi bilo najbolje prvo poseći…

  • ruku koja drži močugu i tako telo koje je već bilo bez desne ruke, ostaviti i bez leve ali i bez močuge;
  • ruke ‘’anonimusa’’ koji drži sveće, ili ruku onog drugog koja drži nož;
  • platan ispred ‘’anonimusa’’ koji se krije, kako bih ga isterao na čistac i pitao ga: ‘’A šta sad?’’; Ali šteta ni krivog ni dužnog platana…
  • ruke pet čuvara sa automatskim puškama koji vode sto nenaoružanih na streljanje;
  • sliku dečaka koji plače?

Pojma nemam. Sklopio sam svoj alat za sečenje i čekam sledeću ludu noć pa ćemo videti.

Bogu hvala, ne znaš ti kako je to biti lud. A oko tebe sve normalno…

 

 

 

 

 

 

Advertisements

Author: Holden Kolfild

Odrastao sam...

6 thoughts on “Mala slikovnica ludila”

  1. @Retka zverko… rekao sam ti već da mi se sviđa kako biraš muziku, pesme… za tvoje postove, a i inače. A eto, ja to slabo… čak ni za svoju slikovnicu nisam umeo prave slike da proberem, već sve nekako na prvu, što mi padne pod ruku. I zato ti hvala neizmerno na pomoći, na dodatku koji je falio ovom mom članku. Ja se ne bih setio nikada da ubacim za kraj Rundeka i ”Apokalipso”.

    Liked by 1 person

  2. Evo ovako. Igrom slucaja bas sam danas imala ” slikovnicu ludila” ili razmisljala na tu temu. Sigurno da ne mogu razumeti kako je tebi niti kroz sta prolazis ali opet sa druge strane verujem da razgovori ili pisanje, citanje, mogu puno vise pomoci od bilo kakvih medikamenata. Ponavljam da ne znam u kakvoj si situaciji iako sam sa potpunom paznjom citala svako tvoje slovo i prolazila kroz sopstvene uzase ali nisam nijednom posegla za lekovima vec sam se borila sa strahovima terala ih da mi pokazu dokle ce tako.
    Za razliku od tebe meni su proleca uvek bila najgora.
    Veeovatno ti nista nece znaciti ovaj moj komenta, zao mi je, meni je puno znacilo tvoj tekst. Hvala ti!

    Liked by 1 person

    1. Ne znam koliko je ”pametno” odgovarati u svitanje, nakon neprespavane noći, kada ne znam ni da li sam te baš najbolje razumeo, ali hajde, ko će čekati neki bolji trenutak 🙂 Dakle kod mene to ide ovako: depresija, besovi, strahovi, vedro raspoloženje, pa ‘ajmo ispočetka… Ko će tu naći prave medikamente za takav koktel promena raspoloženja, naročito kada ciklus može da se obrne i za par sati.

      Nadam se da tvoja ”slikovnica” nije bila ni blizu tako jeziva kao moja, ali ako hoćeš da mi ”otvoriš dušu” i ako misliš da možda možemo pomoći jedno drugom kakvim pametnim, korisnim savetom, javi se na romanonlineblog@gmail.com

      Meni recimo, kad padnem u blato, pojavi se od nekud ova @Retka zverka, pruži ruku i izvuče me. Kakvi medikamenti, doktori i bakrači, od njih nikakve koristi kad su najpotrebniji. Zato ti ostavljam mejl kao pruženu ruku. Ja bar znam kako ”slikovnica ludila” može da izgleda…

      Liked by 1 person

      1. I ovog puta kao i svakog prethodnog mi je ” zakon privlacenja” pokazao kako se dpgadjaji kao ovaj desavaju sa razlogom. Svojim mislima sam privukla tvoju pricu i procitala je, nakon toga je komentarisala, to je ono o cemu sam ceo dan razmisljala.
        Kod mene ne postoji sled. Uvek ili gotovo uvek je prisutno dobro raspolozenje samo se odjednom s vremena na vreme pojave strahovi, glupi i banalni, nepotrebni i to je jedini problem. Nije kao kod tebe ali je neprijatno imati strahove, posebno strahove od necega sto te je ranije opustalo i smirivalo.
        Jos uvek nisam pala u blato uvek sam tu negde blizu njega, samo ga vidim i osetim ali ne padam.
        Hvala ti na pruzenoj ruci, to je bas lepo od tebe 😊

        Liked by 1 person

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s