Pol Gogen (1848-1903) – Odakle dolazimo? Šta smo? Gde idemo?

‘’Životu mogu da se raduju samo deca, životinje i urođenici’’, razmišljao je čuveni slikar Gogen, dok je boravio na Tahitiu, u danima posle neuspešnog samoubistva, nakon što mu je voljena kćerka umrla, izmoren fizičkom i duhovnom boli.

Svi ostali koji razmišljaju ‘’ko smo, šta smo, kuda idemo’’, nemaju ni teoretske šanse da budu srećni.

Preuzeto sa portala: ARTNIT, objavljeno 02.01.2013.

Ono što i danas nastavlja da zbunjuje i privlači jeste način na koji je Gogen slikanjem postavljao moralna i filozofska pitanja. Ko smo, gde idemo? Čovek ni posle više od jednog veka nije bliži odgovoru.

Slika Odakle dolazimo? Šta smo? Gde idemo? nije samo najkolosalnije ulje na platnu koje je Pol Gogen ikada naslikao, već je i slika koja objašnjava njegovu celu slikarsku i filozofsku doktrinu i rezimira njegovo celokupno umetničko stvaralaštvo. Slika se danas nalazi u Muzeju lepih umetnosti u Bostonu.

Ko smo-odakle smo-kuda idemo

 

Slikanju ovog remek-dela predhodio je niz dramatičnih i tragičnih događaja u životu Pola Gogena. Pojavljuju se finansijski problemi, a njegovo zdravlje se pogoršava. U proleće 1891. godine dobija i najgoru vest, vest o smrti kćerke Arline u 21. godini. On iracionalno okrivljuje svoju ženu za njenu smrt i razvodi se. U ovom periodu Gogen definitivno raskida i sa bilo kakvom verom. U pismu koje je napisao to potvrđuje: “Moja kćerka je mrtva. Sada mi ne treba Bog.”

Deprimiran, pateći zbog smrti svoje kćerke, 1897. godine Gogen započinje epsku misiju stvaranja svog umetničkog testamenta, sliku Odakle dolazimo? Šta smo? Gde idemo?. Radio je velikom brzinom i završio je za mesec dana. Tvrdio je da je radio direktno na platnu bez prethodnih crteža. Kada je počinjao da slika nije mislio o njenom nazivu, ali kada je završio sliku nije imao dilemu kako da je nazove. Ovom slikom on pokušava da otkrije misteriju rađanja, života i smrti.

Kompozicija slike je neobična. Slika je podeljena na tri dela – krug zdesna na levo, i veliki ovalni u centru. Slika ne sugeriše odgovore, ali i nema odgovora, ovde su samo tri fundamentalna pitanja koja su vizuelno postavljena.

U desnom uglu slike je beba, simbol života i nevinosti, koju okružuju tri Tahićanke. Tri žene sa detetom simbolišu početak života (Odakle dolazimo?). U centru sllke Gogen razmišlja o tome šta smo. Ovde su prikazane dve žene koje razgovaraju o sudbini – tako ih Gogen opisuje. Tu je i čovek koji izgleda zbunjeno i pomalo agresivno. U središtu je mladić koji pruža ruke da ubere plod saznanja i postavlja pitanje značenja postojanja (Ko smo mi?). Na ovom delu slike se samo oseća ljudska nevinost i prirodna želja da se živi. Dete jede voće ne primečujući prusustvo idola u daljini – znak čovekove potrebe za duhovnošću. Tu su i žene, jedna je misteriozno umotana, a tu su i životinje sa kojima delimo svet: koza, mačka, mačići. U poslednjem delu slike prikazuje se pitanje – Gde idemo?. Mlada žena leži, a starica pored nje koja se približava smrti simbolizuje kraj života. Starica izgleda pomirljivo i rezignirano. Na njenim nogama je čudna bela ptica koja predstavlja uzaludnost reči. Njeno bledilo i seda kosa govore mnogo i poruka je naglašena prisustvom ptice.

Na slici je prikazan raj tropske lepote: sunčani Tahiti, sloboda i boja zbog koje je Gogen napustio sve da bi je našao. Mala reka protiče kroz šume i ispred je deo sjajno plavog mora sa maglovitim planinama na ostrvu.

Plavi idol u pozadini slike očigledno predstavlja ono što po Gogenu postoji unutar slike. O tome je on rekao: ” Verujem da slika ne samo da prevazilazi sve moje prethodne, nego i da nikada neću naslikati ništa bolje – i da je čak volim.” Nakon završetka ove slike bio je uveren da će ostatak njegovog života biti neuspešan. Pokušao je da izvrši samoubistvo, ali bezuspešno.

Pol Gogen je odbijao da objašnjava značenje svog velikog platna. Govorio bi: “Naslov je tu da postavlja pitanja – a ako biste jedno umetničko delo previše objašnjavali, ono bi izgubilo svoju poeziju. ” Ono što i danas nastavlja da zbunjuje i privlači jeste način na koji je Gogen slikanjem postavljao moralna i filozofska pitanja. Ko smo, gde idemo? Čovek ni posle više od jednog veka nije bliži odgovoru.

žuti isus
Žuti Hrist (1889.)

Rano ujutru 8. maja 1903. godine izvršio je samoubistvo. Do kraja života ostao je nesrećan i nepriznat.

Van Gog (1853 – 1890): velika misterija umetnikovog ludila

Preuzeto sa portala ”Kultiviši se”, članak objavljen 16.05.2017.

Nikada nije bilo genija koji nije bio i pomalo lud, reče Aristotel. Danas jedan od najcenjenijih umetnika i vlasnik najprepoznatljivijeg slikarskog stila, Vinsent Van Gog, u svoje vreme više je nosio epitet lud, nego što je njegova genijalnost bila prepoznata.

U prilog tome išla je i činjenica da Van Gog jeste patio od nekolicine duševnih bolesti, premda njegovo „ludilo“, i pored brojnih teorija i analiza, još uvek nije u potpunosti razjašnjeno.

Radio je i do 20 sati dnevno, za života stvorio preko 800 slika, od kojih je uspeo da proda samo jednu jedinu. Ona ista dela koja su smatrana bezvrednim dok ih je Van Gog slikao, danas krase zidove najprestižnijih galerija, a njihova se vrednost opisuje milionima dolara.

Slikao sam svim srcem i dušom, a um izgubio negde u međuvremenu“, rekao je jednom.

Uistinu, Van Gogove slike odišu neobičnim nemirom, čak i kada su na njima najidiličniji pejzaži. Ukoliko posmatranje njegovih zvezdanih neba, žitnih polja, irisa, suncokreta ili vatrenih zalazaka sunca uspeva da u vama probudi neobična i jaka osećanja, možda možete naslutiti i emotivno i duševno stanje ovog umetnika.

van gog bez uveta

 

Incident sa uhom

Poznato je da je Van Gog u jednom od naleta svog ludila odsekao sopstveno uho i poklonio ga prostitutki iz obližnjeg bordela.

Bio je to događaj koji je shvaćen kao kulminacija njegovog ludila, i još jedna stavka u danas opšteprihvaćenoj biografiji ovog umetnika.

Ono što je manje poznato jeste priča koja je prethodila pomenutom događaju.
Naime, tokom nekoliko nedelja boravka u gradu Arlu, Van Gog je delio dom sa još jednim slikarskim velikanom – Polom Gogenom. Njihov odnos, međutim, nije se mogao nazvati prijateljskim. Česte svađe dovele su do toga da jedne noći Van Gog posegne za nožem i odseče svoje uho, ili je to učinio Gogen tokom njihove rasprave, prema drugoj teoriji. Continue reading “Van Gog (1853 – 1890): velika misterija umetnikovog ludila”

Savršen trenutak

 

ili mali prilog enciklopediji hedonizma…

Prosto je neverovatno kako ljudi protraće svoj život dok dlanom o dlan, samo zato jer doživljavaju život kao večnost. Jadni, mali život, kraći od milisekunde u beskraju vremena. Skroz pogrešno. Ali postoji jedan trik uz pomoć kojeg se možemo približiti osećaju večnosti. Samo je potrebno svaki pojedinačni trenutak prihvatati kao večnost, kao zaustavljen događaj u vremenu i prostoru. Živeti kao da je svaki trenutak večnost pre i posle kojeg ništa ne postoji, a ne kao da je čitav život, odnosno zbir svih naših trenutaka večnost. Kad već i nije. Život nije ni smešnih hiljadu godina u beskraju vremena, a kamoli večnost.

Ponekad u životu, svako od nas dobije i nešto što se zove savršen trenutak. U toku savršenog trenutka treba odbijati i pomisao da će taj trenutak proći i da će posle njega doći neki trenuci koji nisu ni malo prijatni, a daleko od toga da su savršeni.

Takvih trenutaka, običnih ili ružnih je mnogo više u životu. Neuporedivo više od savršenih. Da savršenih ima i približno onoliko koliko i običnih, onda ih ne bismo nazivali savršenima i zato su savršeni trenuci savršeni; baš zato što su tako retki. Savršen trenutak je vredniji od dijamanta jer su još ređi čak i od dijamanata u prirodi.

Zbog običnih ili ružnih trenutaka kakvi uglavnom dominiraju našim životima, život je obična bezvredna sraćka. I zato, naučite da više cenite savršen trenutak. Ne stidite ga se. Lažu perfidni pokvarenjaci, koji vam pričaju priče iz lične, obično materijalne koristi, da uživanje u savršenom trenutku nije bogu ugodno. Bog, odnosno Univerzum, kako ga ja zovem, igra i peva i deli sa vama osećaj blažene miline, samo ako umete da prepoznate savršen trenutak i da osetite sve to što uz njega ide. I zato, ne ustežite se da ga pojačate do maksimuma kao dobru muziku. Uživajte maksimalno u njemu, pojačavajući ga još i još, sve dok vam pojačavanje prija.

Ako vam se čini da vi niste te sreće, pa kod vas savršen trenutak nikako da dođe, pokušajte sami da ga stvorite. I veštački dijamant može da bude dovoljno dobar i za uživanje stvoren, samo ako je majstorski napravljen i izbrušen.

Dug poljubac za laku noć ili za ”kako mi je drago što te vidim”, dodir obraza uz obraz, najsočnije usne, najbujnije grudi, najčvršća guza, premotavanje snimka dok Maradona zajebava Engleze i pravi ih smešnim što neverovatnim driblinzima, što ”božijom rukom” u Meksiku 1986, gutljaj najboljeg vina, ‘ladno pivce posle večere, zalogaj ”Moskva šnit” torte ili koje vam drago… Znate valjda i sami šta je vaš savršen trenutak? Hajde sad, nađite ga, stvorite ga i zgrabite ga. I neka traje. Kao večnost. Uživajte!

Nije život hiljadu godina, ali savršen trenutak jeste večnost.

Mala slikovnica ludila

ili jedna sedmica u životu prosečnog psihopate u jednom svetu koji bi da je sasvim normalan

 

Bogu hvala, ne znaš ti kako je to biti lud.

U stvri, možda i nije strašno biti lud. Već kako se postaje lud.

Užasan, jeziv osećaj dok osećaš prvo blagu groznicu. Jezu koja struji telom. Prvo lagano, a onda snažno, milioni iglica i trnaca u telu koji hoće da izbiju kroz kožu napolje. A onda poslednjim ostacima razuma shvataš da nešto tuđe, strano, postaje deo tebe, a to nisi ti. A možda baš to jesi ti, samo do tada prikriven u mračnim delovima podsvesti.

Moj dark side of the moon je krenuo da izlazi na svetlost. Evo kako je to bilo…

 

Edvard Munk Vrisak
Edvard Munk – Vrisak (1895)

 

Od uvek sam bio po malo depresivno-anksiozan tip. Gde god bio, vazda mi se činilo da ja tu ne pripadam. A onda je život u Srbiji postajao sve luđi, a ja sam ostajao isti. Nisam se prilagođavao. Sve što se meni činilo da nije normalno postajalo je opšte prihvatljivo; dakle normalno. Znači – ja nisam normalan.

normalno

 

Obično su me te moje neobjašnjive i ničim izazvane tuge i sete spopadale s jeseni. Postajale su jače, izraženije, vidljivije. Ove godine su jesen i zima prošle dobro, ali onda s početkom proleća, sasvim nenajavljeno, vratila su se snažna setna raspoloženja, često u kombinaciji sa nekontrolisanim besovima. U početku nisam video nikakav razlog za tako nešto, a onda sam ubedio sebe da je kriva kampanja za predsedničke izbore. Svo bezumlje, jad, zatucanost, nemoral i ‘’krezubost’’ srpskog naroda obrušilo mi se na glavu i valjda me to lagano ubijalo. Kulminacija je bila 02. arila. Vesti u 19:00 časova. Objavljuju da je na glasanje do 18:00 časova izašlo oko 46% glasača. Neverica, šok i prvi beg u neki svoj svet. Želja za životom bez ikakvog dodira sa drugim ljudima. Šta će mi ova polupismena bagra od naroda i šta imam ja s njom? Čast retkim izuzecima…

I živelo se nekako po toj ‘’želji’’ koliko se moglo, a onda je usledio prvi istinski snažan udar. Celog tog dana sam bio u nekakvoj groznici. Telo se ponašalo kao pod visokom temperaturom iako sam fizički bio potpuno zdrav. Bila je to verovatno reakcija na više sitnih stresova tih dana. Pred spavanje, pregledao sam nešto po internetu i sasvim slučajno naišao na sliku dečaka koji plače. Zagledao sam se u te uplakane okice i pitao se zašto plače?

A onda je usledilo nešto, što je valjda ništa i što se u materijalnom svetu nikada nije ni dogodilo, ali ipak nešto što je za mene bio jedan od najjezivijih događaja u mom životu.

Continue reading “Mala slikovnica ludila”

Insomnia (2002)

  • Ja nisam onaj što ti misliš da jesam.
  • Nisi? Walter Finch. Pisac gubitnik. Usamljena nakaza. Ubica. Nisi?
  • —————–
  • Želeo sam da postanem policajac posle škole. Nisam prošao sve testove.
  • Trebao si da probaš u Unutrašnjoj kontroli. Uzeli bi te…. Ti si ista patetična nakaza sa kakvima sam proživeo poslednjih 30 godina. Za mene si misteriozan kao klozet vodoinstalateru.

Na naslovnoj fotografiji je Robin Viliams u ulozi Valter Finča, dok vodi dijalog sa inspektorom Dormerom (Al Paćino) iz kojeg sam preneo deo koji se ”mene tiče”.

Ovaj psihološki triler iz 2002. godine je rimejk istoimenog norveškog filma iz 1997. godine. Film nam priča priču o dva policijska inspektora iz Los Anđelosa, koji dolaze u malo ribarsko mesto na Aljasci da reše slučaj ubistva. Ujedno, to im je prilika da se sklone od istrage Unutrašnje kontrole koja je protiv njih pokrenuta u LA. To bi bio tek neki uvod u priču, da ne otkrivam previše krimi-detalja, mada se krimi deo priče razjašnjava neuobičajeno rano, što znači da taj deo i nije glavna poenta ovog filma.

Kroz ceo film provlači se problem insomnije od koje pati inspektor Dormer (Al Paćino) i to je taj deo priče u pozadini koji je mene lično privoleo da više puta pogledam ovaj film, pre nego sama krimi-priča. Insomnija je u ovom filmu prilično dobro odrađena sa glumačkog i medicinskog aspekta, uz sva ”pojašnjenja” do čega sve ovaj poremećaj može dovesti i kakvo ponašanje od obolele osobe se može očekivati.

Ovaj film možda i nije vrhunski, ali scene između Al Paćina i Robin Vilijamsa su dovoljne da poverujemo da smo gledali nešto nezaboravno.

Film se može pogledati online sa prevodom:

Insomnia online

Edvard Munk (1863-1944)

Edvard Munk – Vrisak u službi melanholije

Objavljeno: subota, 31 Oktobar 2015 22:00 – impulsportal.net

Pravo lice melanholije najbolje se vidi na platnima norveškog slikara Edvarda Munka (1863-1944). Večito zgrčen u svom crveno-crnom i sivom svetu fatalnosti, mraka, erupcija, smrti, životinjskog u ljudima, seksualnih frustracija, ludila, žalosti, tužnog detinjstva, jeseni, plavetnih i maglovitih pejzaža, ljubavi, nežnosti i besmisla, Munk robuje svojim promenama raspoloženja i tom unutrašnjem utonuću, toliko jasno, da njegove slike kao da imaju glas. Događaji i prizori iz Munkovog detinjstva svakako su mnogo uticali na njegovo stvaralaštvo. Majka mu je bolovala od tuberkoloze, najstarija sestra je umrla od iste ove bolesti, dok je najmlađa sestra završila u bolnici sa dijagnozom šizofrenije. Munk je takođe bio krhkog zdravlja, izolovan i usamljen kao dete. Vreme je provodio u kući, što se odrazilo na njegovu umetnost, jer su upravo motivi smrti, bolesti, unutrašnjosti doma i pogledi sa prozora, česti na njegovim slikama.

Veza sa udatom ženom, rasipništvo, dani provedeni u kockarnicama, smrt oca na čiju sahranu nije otišao, bolest, opsesija, ljubomora, paranoja, alkoholizam, zdravstveni problemi sa očima, koji su u jednom period njegovog života uslovili pojavu slepila, samo su neki od katalizatora na putu ka dubokom stanju depresije i melaholije. Upravo iz tog razloga, sasvim je jasno da su Munkove slike najbolji odraz njegove inicijacije u sopstveno biće, u njegov subjektivni doživljaj sveta oko sebe, odnosno u doživljaj realnosti kojoj nije mogao da se odupre, podležući stoga porocima. Munkove slike predstavljaju ogledalo “konstrukcije i destrukcije” ljudskog bića, unutrašnjeg osećaja, sećanja, stalne dominacije i borbe tanatosa i erosa. Munk stvara pod uticajem francuskih impresionista i postimpresionista. Pomenuću tri njegove slike, koje lično smatram najupečatljivijim, a to su “Vrisak” (The Scream), “Vampir” ( Vampire) i “Oko u oku” (Eye in Eye).

Continue reading “Edvard Munk (1863-1944)”

Ptica pevačica

Moja omiljena Ptica pevačica u tipično njenom stilu! A tek da čujete (vidite) kako peva…

babeidede

Naravno da je Ljubav prema njemu bila i strast i žudnja. A kako drugačije? Naravno da nisam toliko i nikako uzvišena da sam ga samo duhovno-ljubavno doživljavala, gledala, ako sam išta i videla. To me je strefilo ko grom iz vedra neba. Koje crne norme, to za mene ne postoji. Koja crna ograničenja, to ne priznajem. Samo crni ogrtač = mantija. Prima mortem, vita posteriori!

O čemu bih uopšte imala da pišem da su moje strasti i žudnje zadovolj(ava)ene? I zar bih privukla tek tako celibat celibatom? Zato i nisam snela jaje. Moj pevac me jednostavno nije nagazio. A i jaka sam pa ja kokoška.

Šta bi bilo sa mnom, sa njim, Njemu naklonjenom, da sam počinila / da smo počinili delo? Ovako i dalje varam vrstu. Šta ću, kad nisam uspela da prevarim ni svoj ni njegov asketizam. U tome i jeste sva lepota.

U stvari i ne…

View original post 24 more words