Savršen trenutak

 

ili mali prilog enciklopediji hedonizma…

Prosto je neverovatno kako ljudi protraće svoj život dok dlanom o dlan, samo zato jer doživljavaju život kao večnost. Jadni, mali život, kraći od milisekunde u beskraju vremena. Skroz pogrešno. Ali postoji jedan trik uz pomoć kojeg se možemo približiti osećaju večnosti. Samo je potrebno svaki pojedinačni trenutak prihvatati kao večnost, kao zaustavljen događaj u vremenu i prostoru. Živeti kao da je svaki trenutak večnost pre i posle kojeg ništa ne postoji, a ne kao da je čitav život, odnosno zbir svih naših trenutaka večnost. Kad već i nije. Život nije ni smešnih hiljadu godina u beskraju vremena, a kamoli večnost.

Ponekad u životu, svako od nas dobije i nešto što se zove savršen trenutak. U toku savršenog trenutka treba odbijati i pomisao da će taj trenutak proći i da će posle njega doći neki trenuci koji nisu ni malo prijatni, a daleko od toga da su savršeni.

Takvih trenutaka, običnih ili ružnih je mnogo više u životu. Neuporedivo više od savršenih. Da savršenih ima i približno onoliko koliko i običnih, onda ih ne bismo nazivali savršenima i zato su savršeni trenuci savršeni; baš zato što su tako retki. Savršen trenutak je vredniji od dijamanta jer su još ređi čak i od dijamanata u prirodi.

Zbog običnih ili ružnih trenutaka kakvi uglavnom dominiraju našim životima, život je obična bezvredna sraćka. I zato, naučite da više cenite savršen trenutak. Ne stidite ga se. Lažu perfidni pokvarenjaci, koji vam pričaju priče iz lične, obično materijalne koristi, da uživanje u savršenom trenutku nije bogu ugodno. Bog, odnosno Univerzum, kako ga ja zovem, igra i peva i deli sa vama osećaj blažene miline, samo ako umete da prepoznate savršen trenutak i da osetite sve to što uz njega ide. I zato, ne ustežite se da ga pojačate do maksimuma kao dobru muziku. Uživajte maksimalno u njemu, pojačavajući ga još i još, sve dok vam pojačavanje prija.

Ako vam se čini da vi niste te sreće, pa kod vas savršen trenutak nikako da dođe, pokušajte sami da ga stvorite. I veštački dijamant može da bude dovoljno dobar i za uživanje stvoren, samo ako je majstorski napravljen i izbrušen.

Dug poljubac za laku noć ili za ”kako mi je drago što te vidim”, dodir obraza uz obraz, najsočnije usne, najbujnije grudi, najčvršća guza, premotavanje snimka dok Maradona zajebava Engleze i pravi ih smešnim što neverovatnim driblinzima, što ”božijom rukom” u Meksiku 1986, gutljaj najboljeg vina, ‘ladno pivce posle večere, zalogaj ”Moskva šnit” torte ili koje vam drago… Znate valjda i sami šta je vaš savršen trenutak? Hajde sad, nađite ga, stvorite ga i zgrabite ga. I neka traje. Kao večnost. Uživajte!

Nije život hiljadu godina, ali savršen trenutak jeste večnost.

Sačuvajte svoje dragocenosti, naročito ako su to vredne misli…

Moje misli su kao šareni baloni sa helijumom. Dok se dete oduševljeno igra sa svojim balonom sve je u redu. Ako ga nakon igre uspremi tamo gde mu je mesto, sačuvaće ga i za kasnije. A ako ga još dok se igra ispusti iz ruku jer su mu pažnju odvukle neke druge stvari, balon će odleteti i zauvek nestati negde visoko u beskraju vremena i prostora. Dobro de, za taj šareni balon beskraj vremena i prostora ne postoji i on će za kratko vreme negde skončati u nekom prostoru. Beskraj vremena i prostora je u glavi deteta koje se sa balonom igralo.

Tako i moje misli, sa kojima sam se često igrao dok šetam, putujem, ručam… Ako ih brzo ne uspremim negde da bi ih sačuvao za kasnije, već ih ispustim iz ruku jer mi je pažnju privuklo nešto drugo, zauvek nestaju u nekom beskraju koji je u mojoj glavi. Ako i ne nestanu potpuno, već ih ponovo pronađem tu negde blizu, zakačene za neku granu, onda nisu više iste kao u trenutku kada sam se prvi put oduševljeno igrao s njima. Mislim da sam tako izgubio i previše nekih svojih ‘’dragocenosti’’, vrednih misli i potencijalnih tekstova koji su se mogli i drugima svideti da su imali prilike da ih sačuvam i pokažem svojim drugarima.

Voljeni smo onoliko koliko mislimo da smo voljeni

Koliko čovek zavisi sam od sebe, a koliko od drugih?

Čovek je društveno biće i bez drugih ljudskih bića teško da može da funkcioniše. Neophodna nam je komunikacija i interakcija. Kada se osetimo usamljenim, više i ne biramo društvo. Tad nam postaju dovoljno dobri i oni čije društvo bismo u drugim okolnostima radije izbegli. Ljubav, pažnja, saznanje da neko ima interesovanja za naša osećanja, želje i potrebe, potrebni su nam kao vazduh i kao voda.

U nedostatku nekoga ko će nas istinski razumeti i sa kime možemo razmeniti reči, misli i osećanja, postajemo usamljeni ”stepski vukovi”. U čoporu je ipak mnogo lakše i sigurnije. Usamljenici su, čak i kada tvrde da im je sasvim dobro da budu sami, uglavnom depresivni, alkoholičari ili tabletomani. Malo je radosti u njihovim životima svakako, jer radost nije potpuna ako se nema s kime podeliti.

Savremene tehnologije i komunikacije nude delimično rešenje svima. Čovek je danas u prilici da bira čopor kojem će se prikloniti i prilagoditi. Veštiji čak i da prilagodjavaju čopor sebi. Medjutim, na kraju dana, kada ugasi računar, čovek ponovo shvata da je usamljen i da nešto tu fali.

Pa šta nam je onda činiti? Lako je. Potražiti malo razumevanja, ljubavi i prijateljstva medju ljudima koji nas okružuju. Da bi nešto dobio, nešto moraš i dati. Samo malo truda, ne treba mnogo, malo pažnje i sluha za tudja osećanja, želje i potrebe i uzvratiće vam se istom merom.  Koliko ćemo zauzvrat biti voljeni? Pa voljeni smo onoliko koliko mislimo da smo voljeni, ni manje ni više.

Ako vas neko obasipa poklonima i pažnjom, da li to znači da vas taj neko bezuslovno voli? Ili možda samo želi da vam se dodvori iz nekog razloga? Kako vi o tome mislite i kako se u odnosu na tu pažnju osećate, tako i jeste.

Poštovani smo onoliko koliko mislimo da nas poštuju, odnosno koliko sami sebe poštujemo. Depresivni onoliko koliko dozvolimo sebi da budemo depresivni. Voljeni, koliko mislimo da smo voljeni…

Dakle, drugi su nam bitni i neophodni, ali na kraju, uglavnom sve od nas samih zavisi.