Budući delovi ”Manifesta”… možda.

Različiti smo ljudi. Jedni su rodjeni da bi stvarali budućnost. Vizionari, fizičari, inženjeri i radnici koji svojim rukama pretvaraju njihove vizije u realnost. Stvorili su za nas savremena sredstva komunikacija bez kojih danas teško možemo da funkcionišemo, vode nas u svemir i dubine okeana, olakšavaju nam učenje i primenu stečenih znanja. Drugi su graditelji, neimari. Kakva sve čuda i gradjevine je čovek svojim rukama sagradio. Treći svojim radom obezbedjuju sirovine i sredstva za rad i prvima i drugima. Četvrti proizvode hranu. Ko je važniji od njih od postanka čovečanstva do danas? Ekolozi uz sve prethodne, rade na tome da deo sveta i prirode ostane netaknut, onakav kakav jeste. Teraju nas da čistimo za sobom, uče nas kao roditelji decu da ne zaprljamo sve oko sebe dok nešto radimo, vode računa da ne uništimo sami sebe. Medicina, školstvo, saobraćaj, umetnost i kultura, uslužne delatnosti…

Koliko samo oblasti, zanimanja i poslova u kojima svaki čovek može i treba da pronadje svoje mesto. Da ispuni svrhu svog postojanja, da olakša život sebi i drugima, da ugradi bar jedno zrno peska u stvaranje raja na Zemlji (ili na nekoj drugoj planeti) u kojem bi naši praunuci mogli da žive ako se stvarno potrudimo i ako pameti budemo imali.

E, da… Postoji još jedna grupa iz oblasti ”neprivrednih” grana koju ne pomenuh, pa i o njoj da kažem koju reč. Ne učestvuju oni u bilo čemu od prethodno navedenog, ali i to je grupa bića koja sebe takodje smatra delom ljudskog roda, u čemu je čak podržavaju i neke ”medjunarodne organizacije”.

To su bolesni. Ne mislim pri tome na bolesne od poznatih bolesti. Oni bi nesrećni hteli da budu aktivni deo čovečanstva, svrsishodni sebi i drugima, ali im podmukla bolest to ne dozvoljava. Zato im treba pomoći, ohrabriti ih, pokazati im da nisu balast, da nije problem… radićemo mi i za njih!

Mislim na bolesne od još uvek misteriozne i nedovoljno izučene bolesti mozga koja ne ometa fizičku funkcionalnost, ali uzrokuje izopačenost, sklonost ka kriminalu i korupciji umesto čestitog, svrsishodnog rada, bahatost, bezobzirnost, pohlepu i PARAZITIZAM.

Ta grupacija i njoj naklonjene organizacije, svrstavaju sebe u ljudsko društvo samo da bi se koristili nečim što se zove ”ljudska prava”. Ništa drugo što je ljudsko njih ne zanima, niti im pada na pamet da učestvuju u bilo kakvim aktivnostima primerenim ljudskom rodu za dalje unapredjenje čovečanstva i stvaranja još veće razlike u superiornosti čoveka u odnosu na ostali živi svet na planeti Zemlji.

Zato postavljam pitanje: Zašto su bezobzirne bahate kabadahije, narko dileri, razbojnici, ubice, lopovi, pljačkaši, siledžije i silovatelji, prevaranti i ostali maloumnici i društveno beskorisni paraziti (u koje, ponavljam, ne računam ozbiljno bolesne)… ovom svetu bitniji od jedne kokoške koja nosi jaja, krave koja daje mleko, psa koji pomaže slepom čoveku, bilo koje ptice koja pomaže planeti Zemlji da je ne prekriju u potpunosti insekti. Pa i od lešinara ima koristi jer su tamo gde žive nekakva vrsta ”komunalaca”, koja čisti prostor od truleži lešina i širenja zaraza.

Koja je korist od ove grupacije čovekolikih bića koja su isključivo svojom odlukom rešila da provedu život kao beskorisni, paraziti ili štetočine? Od grupacije koja bi sebe da svrsta u ljudski rod, samo na osnovu fizičke sličnosti sa čovekom a zarad ličnih interesa? Ne vidim od njih nikakve koristi za čovečanstvo. A kakva i kolika može biti štetnost od parazita, ma koje vrste bili i ma gde se na (u) organizmu nastanili, svima nam je dobro poznato.

Mravlja populacija se bezobzirno gazi i uništava često na najsurovije načine čak i tamo gde mravi nikome ne smetaju. Prema mušicama se primenjuje neprimerena sila, a genocid nad ovom istina dosadnom, ali nejakom vrstom traje vekovima.

Gde su onda ”Ants rights watch”, ”Flies rights watch”… i ostali posmatrači prava drugih životinjskih vrsta? Ova grupa čovekolikih bića nije korisnija od mrava i mušica, a znatno je štetnija od ovih bića. Pa odakle im onda veća prava u odnosu na manje štetna živa stvorenja? Zašto je čovečanstvu važniji vlastiti šljam i otpad, nego životi drugih, korisnijih živih bića? Zato što su i oni navodno ljudi? Pa onda neka se i ponašaju kako bi ljudi trebalo da se ponašaju i nema problema. Ljudska prava bi trebalo, kao i sve druge privilegije, titule, funkcije i zvanja, da se stiču i zaslužuju, a ne da se kupuju ili kao bogom dana rodjenjem dobijaju i nasledjuju.

Wikipedia:

Parazitizam (grč. παράσιτος = čankoliz, ulizica), tip simbiotskog odnosa između organizama različitih vrsta u kojem jedan organizam, parazit, ima koristi na štetu nositelja (domaćina). Parazit  je organizam koji se hrani na račun drugog organizma (nazvanog domaćin) u toku dužeg vremenskog perioda. Kao posledica specifičnog načina života kod parazita se javlja niz adaptacija koje se ogledaju u tome da neki organi zakržljaju ili nestanu, dok se na njihov račun razvijaju drugi. Posledice prisustva parazita po domaćina mogu varirati od malih promena u ponašanju, preko očitih patoloških promena u tkivima, do smrti u nekim slučajevima. Generalni ekološki odnosi parazita i domaćina se nazivaju parazitizam.

Društveni parazitizam je pejorativ koji opisuje skupine ljudi ili društvene klase za koje se smatra da čine štetu društvu, slično biološkom parazitizmu.

Ceo svet ovih dana prati dešavanja na Filipinima. Njihov predsednik je pozvao policiju i gradjane da privode, prijavljuju i čak sasvim slobodno ubijaju sve koji imaju posla sa drogom. Bilo da su narkomani ili narko dileri. Rezultat: Više stotina mrtvih, a više od 100.000 se samostalno prijavilo policiji ne bi li spasilo živu glavu. Medju njima i jedan gradonačelnik, nekoliko političara, njihovih sinova… koji su priznali da su umešali prste u poslove sa narkoticima. Niko od čestitih radnika i intelektualaca, odnosno istinskih ljudskih bića nije nastradao, niti snosio bilo kakve štetne posledice zbog ovih dešavanja. Naprotiv. Slobodnije se živi i radi, lakše se diše bez svih tih narkomana i njihovih snabdevača.

Pa za kakva i čija prava su upalile alarme ”svetske” organizacije za zaštitu ljudskih prava? I zašto? Mislim, u redu, da ne preterujemo baš, ali ne čujemo ih toliko da dižu svoje glasove i pozivaju na reakciju kada su milioni gladne dece u pitanju, kada su obespravljeni radnici u savremenu vrstu roblja pretvoreni, kada farmaceutska mafija diriguje i igra se zdravljem čovečanstva, kada surovi ”liberalni kapitalizam” zarad interesa kapitala odbija da proizvodi zdravu hranu… Opet pitam, zašto?

Pa narkomanija i nezdrava ishrana su opasnije i veće ubice od svih do sada poznatih bolesti! Onda ta zla moramo iskoreniti, kako-tako! A narko dileri i narkomani Filipina, imaju pred sobom sasvim jednostavno rešenje. Neka prekinu sve poslove u vezi sa drogom i nema problema. Niko ih neće ubijati niti im kršiti ljudska prava, kao što su pravo da nešto korisno rade i zasluže poštovanje umesto metka!

Nije lako, nema posla za sve… Pa je li onda rešenje da se svi nezaposleni okrenu kriminalu ili bi trebalo da pokušamo nešto drugo?

Danas u svetu postoji na stotine pojedinaca i kompanija koje raspolažu kapitalom od više desetina milijardi dolara. Da li ste vi svesni šta je i koliko je milijardu dolara i šta se sa tom sumom novca može sve uraditi? A gde su desetine milijardi… I šta će bilo kom pojedincu (i njegovoj porodici… ma celoj familiji) toliko? Zar ne bi mogao taj kapital malo drugačije da se raspodeli? Zar se od njega ne mogu nahraniti gladni i lečiti bolesni? Ko će da naredi plasiranje dela viškova kapitala u subvencije za proizvodnju skupih lekova kako bi i takvi lekovi postali svima pristupačni? Neće niko. Baš briga surovi ”liberalni kapitalizam” i njihove ”za ljudska prava organizacije”, za gladne i bolesne i za sve drugo osim za proizvodnju dodatnog profita. Navodna borba za ljudska prava samo je paravan za borbu za ”prava kapitala”.

Proizvodnja i trgovina narkoticima stvara ogroman profit i kapital takodje. Otud valjda i toliki alarmi, čak i kada su tako stečen kapital i profit ugroženi. Za obične, male ljude i njihova prava niko nije zainteresovan, da se ne lažemo.

Njima vlasnici kapitala serviraju narkotike, brzu i neorgansku hranu, rialiti šou programe i druga sredstva masovnog zaglupljivanja i tako stvaraju novi soj ljudi. Praznih, izmrcvarenih, zatupljenih neorobova, ali i ovu podvrstu ”čovekolikih bića”, parazita i štetočina o kojoj je ranije bilo reči.

Rešenje bi moralo biti u obrazovanju. Nisu teroristi, bombaši samoubice i drugi krvnici, sinovi šeika ili vodja militantnih i kriminalnih grupa. Ne ubijaju univerzitetski profesori, niti bogati preduzetnici iz arapskih i drugih zemalja. Ne ginu siti i zadovoljni, u ime Alaha ili neke druge vere. Ubijaju nezaposleni, gladni i neobrazovani! Rešite te probleme i rešićete problem terorizma i ratova.

Trenutni sistem i načini obrazovanja očigledno ne valjaju u većini država, što opet odgovara vlasnicima kapitala koji će deo inteligencije neophodne za upravljanje njihovim kapitalom i drugim ljudima za sebe izdvojiti, dok im za ostalu veliku većinu odgovara da budu bića što nižeg stepena obrazovanja i što manjih umnih sposobnosti. Takvi će manje biti svesni šta im se dešava i manje će se buniti protiv ”neorobovlasničkog” i ”neokolonijalističkog” sistema. Izmrcvareni, ubijene volje i shvatanja o istinskom smislu života, sve teže se pokreću na bilo kakve proteste, a kamoli na nešto više.

Sadašnji sistem obrazovanja neće se promeniti, kao ni bilo šta drugo, bilo kakvim izborima ili smenama vlasti. Filozof Aleksandar Zinovjev (1922-2006) je u jednom intervjuu još 1999. godine rekao da političke partije praktično više ne postoje. Sve više liče jedna na drugu i sve rade zarad ostvarenja istih ciljeva, po nalozima istih nalogodavaca, vlasnika krupnog kapitala.

Zbog toga ljudi sve manje izlaze i sve manje će izlaziti na izbore. Svesni ili podsvesni da u izborima nema nikakvog više rešenja, niti kvalitetnijih promena. Znači, potrebno je menjati politički sistem i način raspodele i funkcionisanja vlasti. Komunizam je možda bio najhumanija ideja, ali je ispoljio mnoge svoje mane kroz urodjene ljudske slabosti i opet, nedovoljno kvalitetnog obrazovanja. Obrazovanje u komunizmu je bilo kvalitetnije nego danas, ali se nije mnogo vodilo računa o pristupu koji bi preventivno sprečavao tu nedovoljno izučenu bolest mozga koja uzrokuje izopačenost, sklonost ka kriminalu i korupciji umesto čestitog, svrsishodnog rada, bahatost, bezobzirnost, pohlepu i parazitizam. Više se polagalo na ‘’ideološko obrazovanje’’ i to se na kraju pokazalo kao pogrešno ili nedovoljno, u svakom slučaju neefikasno.

Školovanje mora biti obavezno do 18. godine kroz redovne škole, a zatim i kasnije kroz večernje škole i kurseve za one koji ne nastave sa edukacijom kroz visokoškolske ustanove. Obavezne, ne na bazi dobrovoljnosti, sve dok se ne savladaju sva predvidjena znanja koja se smatraju neophodnim ili poželjnim za čoveka čiji IQ nije ispod 80 i dok se ne izuči suština i smisao napisanog u svakoj školskoj lektiri. Pa ako je za to nekome potrebno da ide u večernje škole i na kurseve do 30. godine, tako će i biti. Neko i do 40., koliko je kome potrebno sve dok ne savlada svo neophodno gradivo. Uz rad, naravno. Postoje naravno i oni sa posebnim potrebama, koji nemaju mogućnosti da savladaju gradivo, ali naći će se i za njih rešenje da ne završe u grupi bića koja su samo ‘’čovekolika’’ ali suštinski nisu svrsishodni pripadnici ljudskog roda. Dodeliće im se uloga i svrha, ako ih je priroda uskratila za mogućnost da je sami biraju i pronadju. Pomoćiće im se, svakako. Rigorozne, najrigoroznije kazne za one koji bi i pored svega ponudjenog ili ‘’naredjenog’’, po ličnoj želji da se svrstaju u grupu parazita su neophodne, jer ta vrsta parazita i štetočina se može i mora iskoreniti, da bi čovečanstvo zakoračilo sledeći korak unapred.

Svako ko ima IQ od najmanje 80, pored elementarnih znanja iz prirodnih i društvenih nauka sa današnjeg stanovišta šta je to elementarno, može i mora da upozna i shvati rad Bertrand Rasela (Bertrand Russell, 1872-1970, britanski filozof, matematičar, logičar, dobitnik Nobelove nagrade za književnost) i naravno, drugih savremenih filozofa, sociologa, psihologa… kao i klasika iz ovih oblasti koji se generacijama unazad izučavaju u školama. Danas u nekim školama deca i ne moraju da čitaju lektiru ako to ne žele, ali bi bolje bilo kada bi svako MORAO da pročita ‘’Braću Karamazove’’ bar dva puta. Problem je što je većini adolescenata to teško i mučno i nikako ne mogu da shvate veći deo suštine misli koje je Dostojevski hteo da nam prenese. Nema problema, za takve odlažemo obavezu dok još malo ne sazre, pa ćemo ih propitati o detaljima poruka u ‘’Braći Karamazov’’ kada budu imali 30 godina.

Kada stekne sva ta relevantna znanja i veštine, mislite li da će mlad, zdrav, sposoban i tako obrazovan čovek sedeti po ceo dan dokon u kafiću ili igrati igrice i od jutra (koje počinje oko podne) do sutra pretraživati nešto na svom mobilnom telefonu, zuriti iščekujući nove statuse na Facebook-u, fotografisati sebe i svoju kafu da bi ih postavljali svaki dan iznova na Instagramu… Takva buduća omladina neće imati ni želje ni vremena da se upušta u konzumiranje narkotika, njihovu proizvodnju i preprodaju. Neće potezati tako lako oružje na druge kada budu dovoljno samosvesni šta ih je dovelo do stanja da bi potegli oružje, kojim instiktima ili čijim naredjenjima, kojim motivima i u koju svrhu bi se taj njihov čin mogao desiti. Da bi stekli takav nivo znanja i samosvesti da odgovore na ova pitanja, potreban je novi sistem obrazovanja. Više obavezujući, ako je tako nužno. Strožije kontrolisan od sadašnjeg sistema u kojem se može biti odličan djak i diplomirati na nekoj visokoškolskoj ustanovi i bez velikog truda i znanja.

Sadašnji politički sistemi, kao što rekoh, neće na tome poraditi. ‘’Liberalni kapitalizam’’ bezdušno grabi ka globalizaciji i stvaranju svetske vlade koja će o svemu brinuti po nalozima i interesima banaka i vlasnika krupnog kapitala. U redu, mogli bi možda i tako, u tom smeru da gradimo budućnost, ali ako imamo garancije jednakosti, humanosti i ravnopravnosti od strane takve, buduće svetske vlade. Garancije da će svakom pojedincu na planeti Zemlji biti jednako dostupni posao, hrana, isti zadovoljavajući standard svakom radniku na identičnim poslovima u bilo kom delu sveta da ih obavlja (konobar ili vodoinstalater u Siriji ili Sudanu da živi istim životnim standardom kao njegov kolega u Norveškoj). Garancije da će radna nedelja i broj radnih sati biti jednaki za sve (bez zabrane da neko radi više ukoliko tako želi, nego što je obavezan). Garancije da će radni ljudi imati dovoljno vremena da se iskažu kao ljudska bića i posvete sebi, porodici, prijateljima, svojim hobijima i rekreaciji. Garancije da će ispravnost vazduha koji udišemo, vode koju pijemo i hrane koju jedemo biti besprekorni i strogo kontrolisani. Neka nam globalizacija, Novi svetski poredak i buduća svetska vlada daju takve garancije (ne obećanja, već garancije koje se mogu kao pravni lek upotrebiti protiv neispunjavanja proklamovane budućnosti čovečanstva) i ceo svet će podržati tu ideju.

Teško da će nam neko u skorijoj budućnosti dati takve garancije, pa do neke dalje budućnosti da vidimo šta nam je sada činiti i kako prevazići nesnosnost trenutne situacije u Srbiji i sličnim državama.

Dakle, Srbija i zemlje sa sličnim društvenim prilikama i problemima. Šta je nama potrebno? Smene pojedinaca i partija svakako više nisu rešenje. Ne znače nam ništa jer suštinski ne menjaju ništa.

Svedoci smo jačanja trenda da se na najodgovornijim mestima u državnom aparatu postavljaju nekompetentni ljudi, nikakvih stručnih kvalifikacija i sumnjivih moralno-ljudskih vrednosti. U skladu s tim, sve više je istih takvih ljudi na niže pozicioniranim, ali ipak izuzetno bitnim položajima u državnim organima i javnim preduzećima. Nije mali broj onih koji su diplome stekli na ne baš priznatim fakultetima i pod nerazjašnjenim okolnostima, a umesto struke, partija im je bila preporuka za funkciju. Koliko samo kojekakvih lažnih ‘’doktora’’ proizvodimo, da nije strašno bilo bi smešno. U razvijenim državama se tako nešto smatra nemoralnim i nemogućim, ali kod nas je to postalo ‘’normalno’’, pa niko više gotovo da i ne obraća pažnju na takve pojave. Teoretičari korupcije postavljenja po principu klansko-rodbinskih veza smatraju jednim od najtežih vidova korumpiranosti društva, koji sigurno vodi ka degradaciji i urušavanju države i njenog razvoja

Kad ste u Srbiji čuli da je ministar ili direktor podneo ostavku zbog propusta u radu sektora za koji je odgovoran? Taman posla, uvek je neko drugi kriv, ali ni taj drugi ne snosi odgovornost. Zbog takvog stanja, samo u državama poput Srbije može da se desi da se jedan šarlatan i prevarant niotkuda pojavi i postane finansijski direktor u javnom preduzeću. Na navedeno mesto je postavljen bez konkursa, na preporuku grada. Na sve to i na sve greške i štetu koju je kao nekompetentan naneo, odgovorni umesto da podnesu ostavke, brane se izjavama da nije bilo nikakvih nepravilnosti prilikom angažovanja lažnog Norvežanina, nekompetentnog ‘’stručnjaka’’, na tako odgovorno mesto. Ako nije bilo nepravilnosti onda je to još gore, nego da je samo nečije samovlašće u pitanju, jer to znači da je u Srbiji samovlašće dozvoljeno! Na kraju, nikom’ ništa. Tresla se gora, rodio se miš. Idemo dalje, o tome se više ne priča, dakle kao da se ništa nije ni dogodilo. Nikome ni dlaka s glave ne fali.

Stranačko zapošljavanje i postavljanje na rukovodeća mesta po principu rodjačko-klanskih veza je evidentno, postalo i jedini način zapošljavanja i postavljenja u državnim organima i javnom sektoru. Kako iskoreniti tu pojavu i prepustiti kompetentnima da vode državu i državne organe?

Jedan od načina je aktuelni predlog uvodjenja provere znanja za čelnike javnih preduzeća. Predmet ocenjivanja bi bilo poznavanje delatnosti preduzeća, propisa, veštine logičkog zaključivanja, organizacione sposobnosti i veštine upravljanja resursima. Proveravaće se i znanja stranih jezika kao i rada na računaru.

Odličan predlog i trebalo bi ga primeniti i prilikom svakog zapošljavanja i postavljenja, a ne samo kada su čelnici javnih preduzeća u pitanju. Zna se koja znanja su za svako radno mesto potrebna, pa neka onaj koji konkuriše za odredjeno mesto dokaže da takva znanja i ima.

Skeptični kažu ovako: ‘’Opet će se naći način da se progura kandidat po volji vlasti, tako da sumnjam da će neki vrhunski stručnjak iz energetike pobediti partijskog kadra za EPS.’’

Rešenje bi možda moglo biti javno intervjuisanje i provera znanja pred nadležnom komisijom, za zaposlenje ili postavljenje. Javno u smislu da se utvrdi obaveza da u prostorijama u kojima se vrše intervjui i provere znanja, instaliraju kamere i da se video (i tonski) zapisi sa ovakvih ‘’ispita’’ objavljuju na zvaničnim sajtovima preduzeća. Ili da se oformi jedan zvaničan, državni sajt na kojem će se objavljivati takvi zapisi kamera. Pa neka svako dobije mogućnost da se uveri kakvog kolegu ili rukovodioca dobija, ko je i zbog čega odbijen i ko nam vodi najodgovornije resore u državi.

U širem smislu, potrebno je promeniti čitav politički sistem i tako ukloniti sve manjkavosti postojećeg.

Jednu zanimljivu ideju dala je Asocijacija ‘’Restruktura’’. Oni smatraju da se sva najznačajnija pitanja moraju rešavati referendumom (glasovima 2/3 gradjana sa pravom glasa), što nazivaju ‘’Opštom skupštinom’’, kao najvišim organom vlasti. Najznačajniji organ vlasti bi u stvari bila ‘’Skupština eksperata’’, koju bi činili dokazani, najeminentniji stručnjaci iz različitih oblasti. Ova Asocijacija još uvek nema konkretnijeg objašnjenja na koji način bi se birali ‘’najeminentniji’’, ali po predvidjenim funkcijama ovog aparata, može se zaključiti da se radi o jednoj vrsti predsedničkog sistema, u kojem bi umesto pojedinca, tu predsedničku funkciju vršila ova ‘’Skupština eksperata’’. Vlada, državna i lokalne, imale bi i dalje izvršnu vlast, ali bi bile podredjene ‘’Skupštini eksperata’’, koja u svakom trenutku može smeniti Vladu ukoliko proceni da ne radi kako treba.

Zanimljivo, izvodljivo i privlačno. Pošto Asocijacija ‘’Restruktura’’ nije konkretnije objasnila na koji način bi se birala ‘’Skupština eksperata’’ i koliko članova bi brojala, onda ću se odvažiti da iznesem neka svoja razmišljanja. Dakle, dalji tekst je isključivo moje lično vidjenje koje samo nalazi polazište u idejama Asocijacije ‘’Restruktura’’.

Prvo bi trebalo odrediti oblasti iz kojih se biraju eksperti. To je najlakši deo posla i to su oblasti kojima se bave aktuelna ministarstva. Stalni saziv takve skupštine bi po meni trebalo da čine po 3 eksperta iz svake predvidjene oblasti. Pored stalnog saziva, ‘’Skupština eksperata’’ bi trebalo da ima i povremeni saziv, različit po sastavu i brojnosti, u zavisnosti od problematike i dnevnog reda, odnosno pitanja koja skupština razmatra na odredjenom zasedanju.

Kako odrediti koja bi to 3 stručnjaka bila najpodobnija za odredjenu oblast da bi baš oni bili u stalnom sazivu ‘’Skupštine eksperata’’?

Nikako! Tačnije, nemoguće je odrediti 3 najkompetentnija i zato bih to rešio na sledeći način. Trebalo bi pozvati sve koji se smatraju stručnjacima u odredjenoj oblasti da samoinicijativno i po sistemu dobrovoljnosti konkurišu za mesta u stalnom sazivu ‘’Skupštine eksperata’’. Po unapred utvrdjenim kriterijumima (objavljeni naučni radovi, ugled i ‘’poznatost’’ u odredjenoj oblasti, uspešnost preduzeća ili institucija na čijem čelu je kandidat…), izvršila bi se selekcija svih zaista kompetentnih. Šta ako u odredjenoj oblasti, gradjevinarstvu na primer, imamo 50 stručnjaka koji bi želeli da budu članovi ‘’Skupštine eksperata’’ i svi zadovoljavaju kriterijume? U tom slučaju, u stalni saziv bi ušla trojica najstarijih,sa mandatom od godinu dana, a zatim bi ih menjali sledeći po starinstvu. Oni koji trenutno nisu u stalnom sazivu, postali bi deo povremenog saziva i pozivani u rad skupštine kada su na dnevnom redu pitanja za koja su stručni. U tom periodu, članovi povremenog saziva bi imali jednake ingerencije, ovlašćenja, obaveze i privilegije kao i članovi stalnog saziva. Ovakva skupština ne bi morala da ima oročen mandat, već bi mogla da se periodično dopunjava novim članovima i da funkcioniše na principu upravljanja najvećim svetskim privrednim sistemima.

Vlada i skupštine nižih nivoa nadležnosti (regionalne, lokalne) bi se birale kao i do sada izborima, s tim što bi za kandidaturu bilo potrebno opet dokazivati podobnost po odredjenim kriterijumima, umesto smešnog prikupljanja nekakvih potpisa koji se kao što znamo, kupuju, falsifikuju, iznudjuju…

Ovo je samo okvir za nekakav zamišljeni, novi politički sistem i njegove pojedine segmente. Novi način upravljanja. Naravno da postoji još mnogo detalja koje treba razjasniti i pravno uobličiti, ali recimo da je ovo samo potencijalna ideja načina na koji se možemo osloboditi od nekompetentnih partijskih kadrova u organima vlasti, koji su trenutno dominantan oblik upravljanja u Srbiji i sličnim državama.

Ovakva i slične ideje, opet će naići na oštre osude od strane takozvanih ‘’medjunarodnih organizacija’’ koje su u stvari samo orudje u rukama bankara i krupnog kapitala, koje će se pozivati na istrošene fraze kao što su demokratija i ljudska prava. Mogućnost da sve države u svetu budu stabilne, funkcionalne i medjusobno ravnopravne se kosi sa njihovim interesima neokolonijalizma i pljačke tudjih resursa.

Zato će ti dušebrižnici uključiti sve svoje alarme i orudja (medije pre svega, a onda i ostalo ako je potrebno), čim jedan narod pokuša da ukloni bilo koji malignitet sa svog tela da bi njegovi gradjani bili obrazovaniji, umniji, samosvesniji, bogatiji, solidarniji, humaniji… Takvi narodi (gradjani), ne divljaju po stadionima i ulicama, ne sede dokoni po ceo dan u kafićima, ne koriste droge za bekstvo iz besmisla svojih života, ne pristaju da budu robovi na savremen način, ni da im životi postanu suštinski besmisleni. Kada bi se takvo društveno uredjenje i nivo razvoja svesti čoveka stvorili, savremeni ‘’liberalni kapitalizam’’ sa svojim aktuelnim metodama i oblicima eksploatacije ne bi više mogli da funkcionišu. Zato će se istinski vladari aktuelnog svetskog poretka boriti svim sredstvima da očuvaju status quo i da očuvaju navodne vrednosti koje su zarad svojih sebičnih interesa stvorili i proklamovali.

Medjutim, danas sve više mladih ne podržava kapitalizam. U Sjedinjenim Američkim Državama, taj procenat već iznosi preko 50% kod populacije od 18 do 29 godina. Nije problem u privatnom ili društvenom i državnom vlasništvu, već u nehumanom odnosu savremenog kapitalizma prema svojim podanicima, prema običnom, malom čoveku i u lažnim vrednostima, koje radi svog opstanka savremeni kapitalizam propagira. Sve više je nove, napredne inteligencije i samosvesnih gradjana koji smatraju da svet treba da postane humanije mesto za život. Hvala na internetu i njegovoj sve većoj dostupnosti. Sve nove ideje se sada lakše i brže šire, pa će najbolje ideje dobiti i najviše pristalica. Istinska suverena volja većine, sa čovekom koji u potpunosti vlada svojim integritetom, a što valjda i jeste vrhunac demokratije, konačno ima šansu.

“Oni koji mirnu revoluciju čine nemogućom, napraviće nasilnu revoluciju neizbežnom” (Dž. F. Kenedi, govor diplomatama iz Latinske Amerike u Beloj kući, 13. marta 1962. godine)

 

 

 

Advertisements

Petar Petrović razmišlja o tome kako i zašto neko postaje pisac!

Sad mi je jasno kako se postaje pisac. Odnosno, zašto neko postaje pisac i ko postaje pisac. To je ona osoba koja bolje od drugih opaža stvari i dešavanja oko sebe i ume lepo da ispriča šta to opaža. Ona osoba koju u tim opažanjima često nešto muči jer oko nas nije uvek sve onako kako bi trebalo da bude. Na žalost, i pored svog tog dara, ta osoba je nesposobna da uradi nešto konkretno kako bi menjala i poboljšala to što joj u opaženom smeta i otud njene frustracije! To je dakle (čak i kada tako ne izgleda) u stvari samo jedna mrzovoljna, depresivna i plašljiva kukavica. A možda i grešim dušu. Možda nije nesposobna kukavica. Možda je samo nepopravljiva lenština, mrcina kako za takve kaže narod, koja će radije tromo da čeka kraj svog života u svojim kafansko-filozofskim jalovim razmišljanjima i raspravama, nego što bi se pokrenula da napravi nešto po čemu bi je zaista vredelo pamtiti. Kako god, kukavica ili lenština, svejedno je to osoba nesposobna da širem društvu i okruženju bude od neke veće koristi.

Pa kad već ne zna šta će od muke koja ga pritiska, a mrtvilo učmalosti ili silni strah za svoju bezvrednu egzistenciju mu ne dozvoljavaju da učini nešto ni za sebe, a kamo li za druge, onda sedne i počinje da nabacuje gomile slova na papir (ili ekran) i misli: ”Eto vam ga, na! Ja sam pisac, umetnik i sve sam vam rekao. U brk sasuo!”

E, nek’ si im rekao!

Pisac u stvari zna šta u njegovom okruženju, prirodi i društvenim odnosima ne valja i zna da to treba popravljati ili menjati. Kada u njemu ta spoznaja sazri, onda pokušava drugima da ukaže da problemi postoje i tako ih podstiče, moli ili huška da nešto učine. Za to vreme, on sam nema hrabrosti (ili hajde, recimo da nema volje) makar i da pokuša da nešto uradi na drugi način sem da tim nabacivanjem slova komunicira, uglavnom sa samim sobom i da tako daje oduška svojoj zabrinutoj, umetničkoj duši. Postoje naravno izuzeci od ovog šablonskog ponašanja, ali malo je takvih pisaca istorija zapamtila. Većina o kojoj pišem se nada da će njihovu gomilu razbacanih slova koja su se složila u nekakve rečenice, pročitati neko ko je bolji od njih. Neko ko se neće koristiti metaforama, alegorijama i drugim stilskim figurama, već će reći javno, konkretno, jasno i glasno, to što je plašljivi pisac u stvari mislio, ali je svoje reči ogrnuo prozirnim velom umetnosti ispod kojeg pokušava da prikrije svoje frustracije, bespomoćnost i očaj. Zato piscu treba neko ko će pozvati ljude da promene ono što ne valja, ko će im objasniti način na koji do promena može doći, a onda će zasukati rukave, pljunuti u šake i grlato, kao da hoće da ga celo čovečanstvo čuje, uzviknuti: ”Za mnom!”

Dakle, taj neko bi trebalo da razume suštinu i smisao te piščeve gomile slova, da bude hrabar, odlučan, dosledan, energičan, harizmatičan i autoritativan i da kao takav sprovede piščeve misli i ideje u konkretno delo. Nada da će se neko takav pojaviti i da će jednom do toga i doći je sve što pisac ima i čime se mora zadovoljiti, jer on sem lepo upakovane, umetnički oblikovane nade ništa više i bolje ne ume da stvori (ovo se ne odnosi na pesimiste koji čak ni nadu ne umeju da kreiraju, bilo kakvu nadu, maker i jalovu). Sa tom nadom pisac (optimista) i umire i tako je od početaka pismenosti do danas. Malo je njih koji su doživeli da žive u svetu o kakvom su pisali i maštali. A zašto si pišče dozvolio sebi da takav život proživiš i tako da umreš, bez ikakvog istinskog pokušaja da ostvariš svoje snove i pretvoriš ih u javu?

Piščevo delo, ako je valjano sročeno, nastavlja da živi i posle pisca i tako mu na neki način daje besmrtnost. Ali, da li je ta besmrtnost zaista zaslužena samo na osnovu toga što je neko nešto uočio, a onda to lepo opisao, naslikao ili na neki drugi način, eto, tek preneo drugima? Odakle pravo na večnu slavu nekome ko u stvari suštinski ništa bitno nije stvorio niti učinio da čovečanstvu bude bolje i da ljudski život i postojanje postanu razložniji, humaniji ili bar malo podnošljiviji. Ne kažem da niko od ”besmrtnih” nije večnu slavu zaslužio. Već sam rekao – čast izuzecima. Bilo je pisaca (i drugih umetnika) i njihovih dela na osnovu kojih su se kasnije dešavale korenite promene u ljudskom društvu. Ali takvi se mogu lako prebrojati i izdvojiti, a i oni su zaslužni pre zbog toga što su druge inspirisali da nešto konkretno za čovečanstvo urade, nego što su sami nešto uradili. A ostali? Čemu svo to polaganje na umetnost i gubljenje svog i tudjeg vremena ako niste u stanju da stanete na čelo mase istomišljenika i pokrenete promene koje ste u svom delu prizivali?

Oponentima ovakvog shvatanja uloge umetnika u društvenim procesima, koji još uvek nisu odustali od čitanja ovog teksta iako ga smatraju nedovoljno promišljenim, pokušaću da pojasnim o čemu pričam kroz nekoliko primera. Nekoliko od bezbroj primera.

Evo, recimo, ponovo Edvard Munk i njegova slika ”Vrisak”. Čovek vrišti jer je slab, nemoćan pred prirodnim slima (Munk je bio inspirisan erupcijom vulkana Krakatau u Indoneziji 1883. godine i katastrofom koju je ta erupcija izazvala). U tvari, slikar vrišti jer je uplašen zato što je smrt nešto što sigurno čeka svakoga od nas, ovako ili onako. Za njega je svaka smrt užasna. Samim tim isprepadan je i samim životom i svime onim što život na planeti Zemlji sa sobom nosi. Napad panike, očaja i beznadja, savršeno nam je preneo i ostavio u nasledje svim budućim generacijama kroz svoje najčuvenije delo… i Munk je postao ”besmrtan”!

Večnu slavu doneo mu je u stvari taj njegov talenat da nam tako ubedljivo prikaže svoje strahove, paranoju, depresivnost i melanholiju koje su ga odvele u alkoholizam i druge probleme. A šta je Munk uradio kako bi pobegao od svog užasnog psihičkog stanja i mučnog života (bez obzira što razumem da mu život i dešavanja oko njega u vreme odrastanja nisu donosili mnogo razloga za radost i da je bio okružen bolešću, smrću i siromaštvom)? Šta je uradio da pomogne drugima da se istrgnu od tako mračnog života kao što je bio njegov? Zbog čega bi moj život ili bilo čiji život bio uskraćen, drugačiji, manje kvalitetan da Munk nije naslikao ”Vrisak” i preneo nam svoju muku?

E, pa počivši umetniče Munk, laka vam crna zemlja bila kada vam je život na njoj tako turoban bio, i bez i najmanje želje da vas upokojenog uvredim, smatram da vaš talenat zaslužuje poštovanje, a vaše delo istorijsko pominjanje po pripadnosti ekspresionizmu i uticaju na druge ekspresioniste, ali nekakva večna slava… ne vidim čime vi to zaslužujete. Pa evo i ja gomilanjem ovih slova ispisujem nekakav krik i vrištanje. Vapaj za pomoć jer sam se ne mogu izboriti sa onim što vidim da ne valja i da me izjeda (i mene i druge). Ali tražim način i pomoć da te krike ugušim, pa da posle zajedno slikamo ”Osmeh”, umesto da pozivam čovečanstvo na krike i vrištanje jer nas okružuju strahote i čeka nas užas, a mi protiv toga ništa ne možemo. Ma možemo! Možemo da uživamo u svakom danu naših života, pa dokle traje neka traje i možemo da umanjimo osećaj beznadja za nas i buduća pokoljenja i tako podignemo kvalitet života. Možemo ako promenimo ono što ne valja, a što ljudski um i ruka stvaraju. Posle toga ćemo lakše umoliti i prirodu i vasionu da umanje svoje užase koje te nadljudske sile stvaraju. Lakše ćemo podneti i pripremati se za ono što je neizbežno, a možda kroz neke buduće vekove naučimo i da nije neizbežno to što nam sada stvara strahove i napade panike. Bolje bi bilo da si o tome razmišljao i bar nešto pokušao, umesto što si unaokolo vrištao i na druge svoj pesimizam, strah i paniku prenosio. Zato još jednom oprosti što smatram da nikakvu večnu slavu ti ne zaslužuješ, umetniče Munk.

Dobro, možda Munk i nije najbolji primer onoga što sam hteo da kažem. Uostalom, uglavnom prozivam pisce a kao prvi primer sam uzeo slikara. Zato ću se osvrnuti i na jednog pisca. Sjajnog pisca, velikana svetske književnosti i njegovo najpoznatije delo. Mihail Bulgakov, njegov život i sudbina romana ”Majstor i Margarita”.

U pomenutom delu, Bulgakov maestralno, ponegde metaforično a ponegde direktno, otvoreno kritikuje staljinističko društvo 20-ih i 30-ih godina prošlog veka. Naravno, takvo društvo je odbilo da objavi takav roman (objavljen prvi put 26 godina posle piščeve smrti), pa je Bulgakov tražio dozvolu da emigrira. Ni to mu nije bilo dozvoljeno, dodeljeno mu je da obavlja drugorazredne poslove u Moskovskom hudožestvenom teatru i tu je dočekao svoju smrt. Imao je nepunih 49 godina kada je umro.

Mogu da zamislim kako se osećao tih nekoliko jadnih godina pre smrti, ali nije mi to dovoljno. Voleo bih kada bih mogao do kraja da vidim sve njegove misli i stanje u duši. Zašto je prihvatio bedni život umesto da pokuša bilo šta kako bi bar malo popravio sistem u kojem je živeo i o kojem je kritički pisao? Zašto nije pokušao da osnuje nekakvu novu, tajnu revolucionarnu organizaciju? Zar nije mogao da okupi bar još 5 ludo hrabrih istomišljenika i sa njima izvodi bilo kakve akcije, kojima bi možda ohrabrio i druge da se podignu protiv života u tamnici na koji su bili osudjeni i bez krivičnog dela. Da je pokušao, verovatno bi brzo i poginuo, ali bila bi to slavna smrt. Umesto toga, Bulgakov je odabrao da proživi još nekoliko ponižavajućih, bednih godina, životom ništa vrednijim od života jednog crva ili miša. Eh, kako je jadna prosta ljudska duša. Radije će da poživi još koji dan pa kako god taj život izgledao, zavaravajući se da će se spasenje od nekud pojaviti i bez lične akcije, nego što će junački poginuti i svojom smrću doprineti da druge ohrabri i tako bar da pokuša pokoljenjima lepšu budućnost da ostavi. A šta je sa onim biblijskim citatom koji je i Dostojevski koristio: ”Ako zrno pšenice padne na zemlju i ne umre, jedno će ostati. A ako umre, mnogo će roda iz njega niknuti.”

Ma koga briga za te fraze! Lako je biti heroj kad nije moja koža u pitanju. Uostalom, ko su ti heroji koje je istorija kroz vekove pamtila? Ne lažni heroji koji su sticali slavu i ordenje krijući se iza tudjih života. Pitam ko je zaista ginuo za ideale, za domovinu, za slobodu, za čast, za ljudska prava? Sirotinja uglavnom, koja i onako nije imala šta da izgubi, a uz to i fanatični zaludjenici – dakle, nedovoljno inteligentni, obrazovani i upitno psihički zdravi. Imate o tome primera na žalost i danas. Ko su teroristi, bombaši-samoubice? Sigurno nisu sinovi bogatih šeika i vodja kojekakvih fanatičnih organizacija koji tim nesrećnim mladim ljudima obećavaju odlazak u dženet ako polože svoje živote u besmislenoj borbi za besmislene ciljeve. Za njihove sinove je još rano za dženet, sve dok ne umru prirodnom smrću, ”brzinski dženet” se nudi samo posebnoj vrsti ”izabranih”.

Dakle, neka još mnogo niče iz tudjeg zrna. Meni je važnije da moje zrno ne umre i jedno ostane. Pa koliko traje i kako god da traje – neka traje. Kao da se ljudska sreća meri po tome ko je duži vek poživeo?

Kako bilo, Bulgakov je za sebe odabrao to što je odabrao, neka je i njemu laka crna zemlja kada mu život na njoj nije lak bio. Znam, većina bi postupila tako kako je Bulgakov postupio i isto odabrala. Bolje i mučan život, nego neizvesna sudbina i verovatna prerana smrt. Ali ja se ne obraćam većini. Ni Bulgakov nije pripadao većini ”običnih smrtnika”, pa odakle mu onda pravo da ne pokuša ništa? Da je samo znao da će svejedno umreti za par godina, možda bi i pokušao. A ”Majstor i Margarita”? Svaka čast za to remek-delo, ali znao sam šta se dešavalo u Rusiji pre sto godina i pre nego što sam ga pročitao. Simpatično je to sve sa djavolom i njegovim pratiocima i grešnim ljudskim dušama. Vrlo originalno je prikazano nešto što je još na hiljade različitih načina prikazano, ali sudbina tog dela i njegovog autora u mojim očima im ne podiže vrednost. Naprotiv, delo je moglo mnogo više da zavredjuje da je iz njega proistekla nekakva, bilo kakva akcija. Akcija koju je trebalo da pokrene autor.

 

II

I dalje vam nije jasno o čemu ja to i zašto? Pa nije ovo više svet u kojem su živeli Munk i Bulgakov! Evo onda, da pokušam ovako, savremenije…

Napiše pisac priču o čoveku bez časti, poganog morala, sramnog karaktera, evidentno neobrazovanom, a ipak sa nekakvom diplomom na sumnjiv i nedovoljno jasan način stečenom (svakako ne vrednim radom i učenjem). O čoveku koji se poltronstvom i ulizivanjem, spletkama i podmićivanjem, probija u same vrhove društva pa postaje manje ili više javna ličnost. Tada već mnoge oči gledaju u njega i njegova nesposobnost, neznanje, pokvarenost i izopačene karakterne osobine se više ne mogu prikrivati. Sve postaje javno. Okruženje počinje da ga prezire, jednima se gadi, drugi ga mrze, treći ga se plaše, ali to treće je jedino što njega zanima. On nema čega da se stidi jer on za stid i sram i ne zna. Uživa u privilegijama koje je za sebe na takav način, ”vrednim radom i sposobnošću” stekao i baš ga briga šta o tome misle i kako žive ”nesposobni”. Onda se pojavljuju drugi ”vredni i sposobni” i neki koji samo misle da su sposobni i pokušavaju da zauzmu njegovo mesto. Hoće njegov kolač. Medjutim, naš anti-junak je već stari i iskusni spletkaroš. Gradi svoju igru i uklanja ovu bednu konkurenciju i protivnike. Na kraju stoji na ogromnoj terasi svog stana, sa skupom cigarom u jednoj i čašom viskija u drugoj ruci. Gleda ulice svog grada i ljude koji gamižu tim ulicama. Satanski osmeh mu igra na uglu usana…

Pisac talentovan, priča lepo oblikovana i ukomponovana, tema uvek aktuelna i zanimljiva za čitaoce i delo postaje popularno, široko prisutno u javnosti. Igrom slučaja, priča dospeva u ruke mladog čoveka, koji tek što je odustao od fakulteta. Privučen prisustvom priče u medijima i najavom da će po njoj biti snimljen film, dokon i smoren nakon još jednog prelaska poslednjeg nivoa nove kompjuterske igrice, reši on nekako, ne znajući u tom trenutku ni šta bi drugo radio, da pročita priču. Pitka priča, sve više ga uvlači i raspaljuje mu maštu, pa on do tada ne zainteresovan mnogo za životne stvari u svom okruženju, ne prepoznaje da bi se priča mogla odnositi baš na njegovog oca, čijim životom i radom je pisac baš mogao i biti inspirisan. Ne, za njega je njegov otac zaista bio vredan i sposoban i kao takav sasvim zasluženo je stekao to što je stekao. Na kraju krajeva, pa niko mu nikada nije rekao da je njegov otac prljava, pokvarena lopuža, spletkaroš, poltron, snishodljiva gnjida koja prodaje dušu i ”vjeru za večeru”. Pa njemu je njegov otac pružio sve što je poželeo. Nije ga mnogo vidjao, ali nije mu mnogo ni bio potreban u fizičkom smislu. Za sve drugo što mu je trebalo otac je bio tu. Otud valjda i sva ta dokonost i sve teža mogućnost da se razonodi potpuno i na pravi način. Ima tu i majčine zasluge, jer ona nikada nije dozvoljavala da se njen mezimac nepotrebno umara ili prlja, da se nervira ili daleko bilo zbog nečega brine. Sve je bilo savršeno (samo dosadno) i zato mu nije bilo jasno zašto majka tako često plače kada misli da je niko ne vidi. Ali smaralo ga je da previše razmišlja o tome. Zadovoljio se očevim odgovorom kada ga je jednom pitao o majci: ”Žene ko’ žene, kod njih je to normalna pojava. Sve im daš i opet uvek nezadovoljne, videćeš i sam jednog dana…”

Toliko o tome. Smor, dosada, ko će još razmišljati i o majčinim ”bubicama”. Ima on prečih misli. Kako se to u stvari kvalitetno troši vreme? Otkud on zna kad je otac uvek bio tu da se pobrine o svemu i plati sve što je potrebno. I ono što se kupuje i ono što ne bi trebalo da je na prodaju. Ma sve se kupuje…

Pročitavši priču do kraja, on se ozbiljno zamislio i počeo gotovo filozofski promišljati o poretku stvari u svetu i o medjuljudskim odnosima. Po prvi put u životu razmišljao je na tu temu. Bilo je reči o tome nešto malo i u školi, ali profesori nisu uspeli da ga zainteresuju da makar i pokuša da se zamisli o etici, pravim i lažnim vrednostima, o ljudskim osobinama kao što su licemerje, sujeta, arogancija i prepotentnost, o postojanju staleža, o odnosima koje ljudi medjusobno ostvaruju… Za njega je postojao samo jedan stalež jer je od siromaštva bio zaklonjen i zaštićen, pa mu ono nije bilo u vidokrugu čak ni kada mu je bilo pred očima. Razliku izmedju moralnog i nemoralnog nije baš najbolje shvatao, a kvalitet odnosa sa drugim ljudima je za njega bila previše komplikovana, pa samim tim i nebitna tema da bi o njoj razmišljao.

Sada kao da su mu sve pošasti i najgore mane ljudskog roda odjednom izašle na videlo. Shvatio je koliko nepravde i patnje ima na svetu. Ovaj pisac je zaista dobar, pravi umetnik. Uspeo je da ga natera da shvati ko su to poltroni, licemeri, izrabljivači tudjih života i rada i uspeo je da ga natera da ih zamrzi. Čak je uspeo na trenutak da ga navede na pomisao da bi se protiv takvih trebalo boriti. Javno ih prozivati, ukazivati na njih, žigosati ih na neki način. Ma treba ih istrebiti, iskoreniti, sve koji su se drznuli da iako bezvredni, pokušaju da budu iznad većine, privilegovani. Zar da ti ništavni ljudi budu iznad njegovog oca koji po ceo dan marljivo i vredno radi za dobrobit drugih?

Proveo je jedno vreme kao u bunilu. Zurio je negde u prazno i razmišljao kako bi se to trebalo boriti protiv kaste ”nedodirljivih”, kada ih je i sam pisac tako nazvao. Rekao je da oni mogu šta hoće, zauzimaju mesta učenih ljudi kupljenim diplomama, ili čak i bez diploma, dok njihovi mentori ne osećaju potrebu da bilo kome objašnjavaju otkud taj polupismeni ološ na tako visokom položaju. Potkradaju državni budžet, pa i tudju privatnu imovinu ako im se prohte, a opet ne postoji ”zainteresovana strana” koja bi imala mogućnost da ih u tome spreči. Povezani su pripadnici te kaste, štite jedni druge, a policiju i sudije potkupljuju. Niko se ne usudjuje ili ne želi da ih kontroliše. Ko im se suprotstavi može da očekuje samo stradanje, ništa bolje od toga. Pa kako onda? Pisac to nije objasnio, nije ništa predložio, samo je konstatovao u kakvom svetu živimo. Znači, to je tako kako jeste i druge nam nema.

Zazvonio je telefon. Mladić iz susedstva, jedan od retkih sa kojim je naš čitalac priče provodio neko vreme, više on-line nego neposrednim druženjem, obavestio ga je da je izašao novi film, snimljen po njihovoj omiljenoj kompjuterskoj igrici. Treći deo. Super! To je prava stvar koja će mu ubiti dosadu bar na nekoliko sati. Možda ispuni i čitav dan. Priča o moralu i lažnim vrednostima već je iza njega. U roku od pet dana neće mu više ostati ni u podsvesti. Uzalud ti trud pišče.

Petar piše manifest NVO ”Normalan život”

Gospodo umetnici, naučnici i ostali obrazovani gradjani, koji sebe smatrate inteligencijom i poštenim, čestitim ljudima i koji jasno poimate zla, danjašnja i predjašnja, koja su se nad čovečanstvom, a pre svega nad običnim, malim ljudima nadvijala i još uvek se nadvijaju – Vama se obraćam! Imate li volje i hrabrosti da pomognete tim običnim, malim ljudima da i oni žive živote dostojne čoveka, po ugledu na tek nekoliko država u svetu u kojima žive srećnici? Sasvim je lako otkloniti ono što malog, običnog čoveka guši, verujte mi, a ja ću vam objasniti kako se to radi. Potrebno mi je samo malo vaše hrabrosti i volje… Pre svega da pročitate ovaj tekst do kraja, a onda ćemo lako. Dokazaću Vam, kada posle postavljenih Vam pitanja na koje treba da date odgovore sami sebi, počnem da dajem predloge o našim zajedničkim akcijama koje će nas dovesti do željenog cilja – izgradnje društva po meri svakog čoveka!

Za početak, pozivam sve umetnike koji se umetnošću služe da bi objavljivali svoju kritiku ljudskog društva, da bi se podsmevali manama sistema u kojem žive i pojedincima koji te mane koriste, da osim svog umetničkog rada urade i nešto konkretnije na iskorenjivanju onoga čemu vide mane.  Ako nema konkretnih predloga kako te mane prevazići i svet učiniti boljim, ako nema konkretne akcije koja će se pokrenuti iz njihovog umetničkog dela (a ko će je pokrenuti ako ne oni sami kao idejni tvorci), onda je njihovo delo bezvredno i može služiti samo kao sredstvo za ubijanje vremena i popunjavanje časova dokolice.

Manite me urodjene ljudske potrebe za lepim i umetnošću. Majka priroda se sama brine za to bolje od bilo kog, pa i najvećih umetnika ikada. Dovoljno je lepote i vrhunskih umetničkih dela stvorila, niste joj potrebni Vi, jer Vi ne možete stvoriti nešto što bi bilo lepše nego što je Boka Kotorska, Plitvička jezera, vrelo Bosne, kanjoni Drine i Tare… Ne možete se takmičiti s njom pokušavajući da stvorite nešto što je oku ugodnije, uhu blaženije, duši bolnije. Vaša uloga je nešto sasvim drugo. Možda je u jednom periodu evolucije nastala potreba da ljudska čulnost i emotivnost trajno zabeleže neke svoje trenutke ili periode i da se osećanja bilo koje vrste prenesu drugima i tako je nastala umetnost. Milenijumi su prošli od tog doba i zar ne mislite da bi današnji umetnik trebalo da ima dalekosežnije ciljeve od onog pećinskog čoveka koji je crtao životinje u pećini Žave na jugozapadu Francuske, pre više od 30.000 godina.

Nije svrha umetnosti samo da zadovoljava naše potrebe za lepim, niti da nam ukazuje na slabosti ljudske, nemoć pred višim silama, na siromaštvo, ugnjetavanje, bolesti i katastrofe. Zar mi treba Munk i njegov ”Vrisak” da shvatim tragediju ljudskog postojanja i nemogućnosti da se izborimo sa stvarima koje su iznad ljudskih moći. Munk je uostalom taj ”Vrisak” slikao za sebe, naslikao je svoj vrisak i vrisak prirode oko njega. Šta se taj vrisak tiče Donalda T. danas? Tog licemera, nezasitog i obesnog, koji se kao takav bez trunke stida usudio da bude predsednički kandidat, nasmejan, razvratan, koji se bez mnogo razmišljanja o božijim zapovestima obogatio. Uostalom, šta se tiče i mene, imam ja svoj visak, šta će mi Munkov.

Ima li ljudskog bića koje je došlo do zrelih godina a da nije prisustvovalo sahrani drugog ljudskog bića koje je još dugo trebalo da živi, ali mu nešto nije dug život dalo. Nevino, jadno, obično ljudsko biće, koje svojim postojanjem nikoga nije uvredilo niti kome štetu nanelo. Poneko od njih je drugima čak i od koristi bilo, pa eto, ipak im se ne dade da u životu uživaju i drugima da radost i korist donose onoliko dugo koliko bi prirodno bilo da to traje. Jeste li bar prolazili (ako ne i ulazili) pored bolničkih odeljenja kao što su psihijatrija, onkologija…? Znate li za nečovečanske paklene muke i bolove u kojima umiru bolesni od teških malignih oboljenja? Znate li za nadljudske napore i patnju kroz odricanje od sopstvenog života onih koji neguju voljeno, ali nepokretno biće? Znate li za ljude koji nemaju za tri obroka danas i čija deca ne mogu na ekskurzije, a u školu dolaze u staroj, izbledeloj, prljavoj i iscepanoj odeći i obući. Znate li za radnike koji moraju da rade po 12 i više sati dnevno, u neljudskim uslovima, utrnulim udovima, od umora pomućenim umom, zbog nedovoljno odmora poremećenim emocijama, narušenom mogućnošću realnog sagledavanja života i sveta, bez prava na socijalno osiguranje, na plaćen odmor, na bolovanje i sve to da bi zaradili samo za toliko da se prehrane? Da i ne pokušavam da vas nateram da shvatite misli i doživite osećanja mlade žene okružene zverima najgore vrste kakav samo ljudski rod može da izrodi, koja shvata da će posle besomučnog silovanja i iživljavanja tih umno poremećenih divljaka nad njenim telom i dušom, na kraju biti zaklana. Da kao ona osetite kako vas čereče ta smrdljiva, prljava tela, kako vas grizu i kidaju svojim poganim zubima i kako na kraju osećate hladnu oštricu noža na svom vratu…

Znate za takve stvari? I ja znam…

Pa šta će mi onda Munk i njegov ”Vrisak” da bih znao da se takve stvari dešavaju svuda po svetu, pa sve da živim na nekom mestu koje je okruženo sve samim bogatstvom, odakle se siromaštvo ne vidi, nemoral nas tu ne dotiče, tudje nepoštenje nas ne zanima, bolesni se brzo leče izdvajanjem nezamislivih suma (prosečnim ”Jadnicima”) za svoje lečenje.

Dakle, kao što rekoh, Munk je slikao za sebe, izražavao svoju a ne tudju muku i svakako mu nije bilo bolje zbog toga što će nekakav kritičar ili običan posmatrač u muzeju zamišljeno gledati u njegovo delo i shvatati kako je Munku u tom trenutku bilo loše i kako svi imamo razloga za jedan takav vrisak. Munk nije bio u stanju da odbaci od sebe taj svoj vrisak i da naslika osmeh. Nije znao kako da preporuči ljudima da se osećaju dobro bar onoliko koliko je to moguće u ovim našim kratkim, slabim i nemoćnim ljudskim životima. Ništa nije uradio da smanji (ni sebi ni drugima) razloge za vriskom ljudi i vriskom prirode. Svi razumni i bez Munka dobro znaju da ako se čovek duboko zamisli nad svrhom postojanja, nad suštinom života, nad bolešću, siromaštvom i konačno nad smrću… i nemaju nekog razloga za osmeh i blaženstvo, već samo za vrisak.

Pa hajde onda da ceo ljudski rod smisli način za svoje bezbolno samoistrebljenje i tako konačno donese kraj svim tim vekovnim, milenijumskim patnjama i večitom vrisku? Ma, ‘ajte molim vas…

E, zato Munk može da zaslužuje moje poštovanje jer je posedovao taj jedinstven, tako moćan dar da izrazi i prenese drugima svoj vrisak. Ali da ga slavim i veličam zbog tog njegovog dara, dok sa druge strane u stvari nije uradio ništa korisno, nije otkrio nešto do tada nepoznato i ničim nije uticao da ljudski život postane kvalitetniji, bolji i vredniji – ne pada mi na pamet!

Zato, gospodo pisci, slikari, filmski stvaraoci i ostali umetnici: Jalovo je vaše znanje i dar da se prikaže nešto što drugi i bez vas već znaju, vide i osećaju.

”Mi smo tu da stvaramo i čuvamo večnost, da podsećamo druge na nešto što bi mogli zaboraviti, a što vredi pamtiti…”

Ma nemojte molim vas! Zar je to sve što možete i umete? Ako nemate volje, znanja ili na kraju hrabrosti da poboljšate nešto što ste uočili i po vama zavredjuje da bude predstavljeno kroz jedno umetničko delo, onda džaba vam to delo. Za šta ste ga u stvari i stvarali?

Da, dobro smo se razumeli. Pozivam vas na konkretnu akciju, jer vi bi trebalo da ste ti koji znaju šta i kako treba. Od besplodnog stvaralaštva, a zatim još besplodnijeg trućanja po kafanama, udruženjima, klubovima i po medijima nema niko ništa izuzev vas samih. Zbog toga ste umetnici? Slava i popularnost, poznato ime, zadovoljena sujeta? I to je to? Ako ste stvarno umetnici i duša vam je umetnička, a mozak razvijeniji i senzitivniji nego kod prosečnih ljudi onda znate i kako, pa za ime Boga – uradite nešto! Ne plašite se ako ste stvarno nečega vredni. Ljudi će prepoznati vašu vrednost i krenuće za vama. Nećete ostati sami, a sa masama iza vas, čega se plašite?

Ako ste se posle ovog mog poziva zamislili nad svojim darom, radom i mogućnostima, a onda shvatili da u stvari i niste ničega vredni izuzev da budete ”običan, mali čovek” koji za pomoć vapi, onda se ostavite vaše ”umetnosti”. Nadjite za sebe pristojan, dakle slabo plaćen posao (ali koji će vam doneti miran san i spokoj u duši), povucite se u život ”običnog, malog čoveka”, bavite se nekim hobijem koji će vas sklanjati od turobnih misli i koji će vam prekratiti vreme do neizbežnog ništavila i kasnije konačnog zaborava (eto vidite da i posle ništavila ima nečega). Poštedite muka i sebe i druge i ne iznosite u javnost nešto za čim javnost, kad malo bolje razmislite, nema nikakvu potrebu.

Ali ako mislite da nešto zaista vredite i da imate šta da kažete i da znate način na koji nešto da uradite, onda hajde da radimo zajedno. Idemo dalje. Hrabro!

 

II

Savremeni autori takozvane ”popularne psihologije” uglavnom u svojim delima ističu da niko ne može ostvariti uspeh i najludja očekivanja, ukoliko ne krene baš od tih očekivanja. Koliko god da prezirem ”gutače” takve literature, koja vam u stvari govori ono što i sami već znate, samo u simpatičan, kvazimudrijaški oblik zavijeno, ipak poštujem i slažem se sa tom polaznom tačkom autora, tj. savremenih ”gurua”, koji pokušavaju da nas ”nauče” kako se stiže do određenog, željenog cilja. Svi mi već znamo šta se dešavalo kroz istoriju sa svim vizionarima koji su u odredjenom trenutku nudili nešto novo i napredno, ali većini nezamislivo i u datom trenutku, činilo se, nerealno, smešno i apsolutno pogrešno. Ne treba o tome trošiti ni vreme ni slova, pa ću samo reći da i ja verujem da svet može da postane u potpunosti uredjeno, pristojno za život mesto, po meri svih ljudi na zemlji (a ne samo pojedinaca) i zato sam se odlučio da krenem sa radom na tome. Znam da će me mnogi proglašavati ludim, neki će na mene gledati sažaljivo kao na utopistu-zanesenjaka, pristalice demokratije će me proglašavati autokratom, možda i fašistom jer ću tvrditi (i dokazati) da su savremene oblike demokratije za sebe modifikovali i sebi prilagodili lopuže, kriminalci, izrabljivači, lopovi i sav ostali šljam ljudskog roda, koji nije ništa drugo do nepotreban balast i opasan malignitet na telu čovečanstva (a zna se šta treba uraditi sa malignitetom). Na kraju, što više budem dokazivao da se u potpunosti, lako i uspešno može iskoreniti kriminal i korupcija (sprovodjenjem volje većine koji su protivnici tih društvenih pojava i suzbijanjem volje onih koji te pojave omogućavaju, dakle većina protiv manjine – nije li u stvari to demokratija?), pojaviće se i oni koji će želeti da me zauvek ućutkaju. Možda će u tome i uspeti. Pa neće biti teško mene ućutkati, sa lica zemlje ako treba skloniti, kao što nije teško i bilo šta drugo uraditi kada neko čvrsto reši da to uradi. Ali ja se toga zaista (a ne politički – proklamativno) ne plašim. Spreman sam da se žrtvujem za čovečanstvo kao i što je Isus bio spreman (makar samo u bajkolikim pričama). Radiću u nadi i uverenju da će se i za mnom pojaviti pratioci koji će širiti ovu novu ”veru” i da će ona jednog dana preovladati jer propagira raj na zemlji (život dostojan čoveka i vredan življenja), a ne nepostojeće darove posle smrti za ljude koji čine dela za koja su im propagatori, koristoljubive, bezobzirne i besramne lopuže, ubice svake vere, rekle da su to ispravna dela ili jednostavno za ljude koji ne čine ništa! Ne čine zlo, ali ne čine ni neko opšte dobro. Jednostavno tiho i neprimetno žive i čekaju da umru i prime taj svoj dar na nekom mestu za koje su sasvim već sigurni da ne postoji, ali se u nemogućnosti da smisle nešto bolje ipak kao još uvek negde nadaju… možda i postoji, ko zna? Zaista ne želim nikome da se podsmevam, ali osim sarkastičnog osmeha ne znam kakva druga, primerenija reakcija bi mogla doći na ovakvo razmišljanje, tako naivno za ljudski rod u 21. veku.

Delovi koji tek treba da se uklope u razvoj fabule

Ovo su delovi, nezavisne ili povezane priče, dovršene, zaokružene ili nedovršene, koje bi tek trebalo da nadju svoje mesto u sklopu odvijanja radnje u romanu.

Na ovim delovima romana očekujem najviše vaših komentara, konkretnih predloga, sugestija, primedbi, kritika…