Insomnia (2002)

  • Ja nisam onaj što ti misliš da jesam.
  • Nisi? Walter Finch. Pisac gubitnik. Usamljena nakaza. Ubica. Nisi?
  • —————–
  • Želeo sam da postanem policajac posle škole. Nisam prošao sve testove.
  • Trebao si da probaš u Unutrašnjoj kontroli. Uzeli bi te…. Ti si ista patetična nakaza sa kakvima sam proživeo poslednjih 30 godina. Za mene si misteriozan kao klozet vodoinstalateru.

Na naslovnoj fotografiji je Robin Viliams u ulozi Valter Finča, dok vodi dijalog sa inspektorom Dormerom (Al Paćino) iz kojeg sam preneo deo koji se ”mene tiče”.

Ovaj psihološki triler iz 2002. godine je rimejk istoimenog norveškog filma iz 1997. godine. Film nam priča priču o dva policijska inspektora iz Los Anđelosa, koji dolaze u malo ribarsko mesto na Aljasci da reše slučaj ubistva. Ujedno, to im je prilika da se sklone od istrage Unutrašnje kontrole koja je protiv njih pokrenuta u LA. To bi bio tek neki uvod u priču, da ne otkrivam previše krimi-detalja, mada se krimi deo priče razjašnjava neuobičajeno rano, što znači da taj deo i nije glavna poenta ovog filma.

Kroz ceo film provlači se problem insomnije od koje pati inspektor Dormer (Al Paćino) i to je taj deo priče u pozadini koji je mene lično privoleo da više puta pogledam ovaj film, pre nego sama krimi-priča. Insomnija je u ovom filmu prilično dobro odrađena sa glumačkog i medicinskog aspekta, uz sva ”pojašnjenja” do čega sve ovaj poremećaj može dovesti i kakvo ponašanje od obolele osobe se može očekivati.

Ovaj film možda i nije vrhunski, ali scene između Al Paćina i Robin Vilijamsa su dovoljne da poverujemo da smo gledali nešto nezaboravno.

Film se može pogledati online sa prevodom:

Insomnia online

Ja, Danijel Blejk (2016)

Sinoć nisam mogao da spavam. Dugo, do pred zoru. Odgledao sam film Ja, Danijel Blejk. Ko posle gledanja ovakvog filma može mirno da se okrene na drugu stranu i zaspi, taj i nije ljudsko biće. Bar ne onakvo kako sam ja zamišljao da bi ljudska bića trebala biti.

Jutros potražim po internetu šta drugi kažu o ovom filmu i posebno mi se svidi recenzija Novaka Govedarice na Stereo Art Magazinu. Prenosim vam impresije ovog autora:

Filmska kritika: “Ja, Danijel Blejk” Kena Louča

Kada ne bude više Kena Louča – a trenutno je u osamdesetim godinama, jedan od najstarijih aktivnih reditelja današnjice – ko će ostati da, u oblasti filmske umjetnosti, brani prava radničke klase? To mi je pitanje postavio kolega, filmski kritičar iz Hrvatske, vrstan poznavalac filmografije istaknutog britanskog sineaste, koji je već svojim antologijskim debijem “Kes” s kraja šezdesetih postavio okvir sopstvenog društvenog, bolje reći humanističkog angažmana kao filmskog autora.

U njegovom poslednjem, devetnaestom igranom filmu “Ja, Danijel Blejk, nagrađenog Zlatnom palmom u Kanu i nagradama publike na drugim poznatim filmskim festivalima, reditelj osvjetljava iznutra živote pripadnika ponižene i potlačene radničke klase sabijene u žrvanj birokratskog državnog sistema.

Glavni junak – u blistavom tumačenju neprofesionalnog glumca, stand up komičara Dejva Džonsa– prolazi kroz naizgled nepremostive nedaće, jer je zbog srčanog udara prinuđen da pauzira sa poslom. Stolar po profesiji, još uvijek se osjeća dobro i nada da će se zaposliti, ali poštuje preporuke ljekara koji mu to, zbog zdravstvenog stanja, ne preporučuju. Budući da nema primanja, odlazi da prvi put potraži pomoć države, gdje ga dočekuju službenici oguglali na ljudsku patnju, koji slijepo prate propisanu proceduru. Za njih su sve to brojke, statistički slučajevi, norma koju ispunjavaju u svojim toplim kancelarijama. Oni koji to ne čine, kao jedna od službenica sa kojom Danijel uspostavlja kratki, ljudski kontakt, brzo bivaju upozoreni da ne prave “presedane”. Tamo upoznaje samohranu majku dvoje maloljetne djece, koja se upravo preselila iz Londona u radnički Njukastl, bezmalo bez prebijenog penija; pomaže im da se smjeste u stan bez struje, jer ne mogu da je priušte.

Uvodne sekvence nenametljivo nas upoznaju sa svakodnevnicom sve siromašnijih protagonista i promjenom koja se desila u njihovim životima, ali bez primisli sažaljenja ili patetizacije problema u kojima su se našli. Tome uveliko doprinosi pozitivna energija koju na druge širi Danijel, njegov urođeni životni optimizam, vitalnost i odlučnost da se ne preda, iako je udovac koji zakoračuje u šestu deceniju života, bez perspektive da će biti mnogo bolje. No, uporan je u naumu da se izbori sa birokratskim zavrzlamama, kao i u želji da pomogne Kejti ( u veoma dirljivoj glumačkoj interpretaciji Hejli Skvajers), njenom dječaku i djevojčici, koliko je to u njegovoj moći.

U kadrovima kada zajedno koračaju ulicom (fotografija gore), na putu do banke hrane, prikazani su kao jedna porodica, sa prisnom toplinom koja je prisutna u svim zajedničkim scenama. Ali scena u banci hrane -u kojoj je najmanje penzionera i fizički nemoćnih građana- kulminira iznenadnim krahom glavne junakinje, nakon čega biva duboko posramljena, skoro slomljena. Intenzitet minimalističkim sredstvima prikazanih emocija u toj jednoj, jezivoj realističkoj situaciji – nešto što se zaista zbilo a scenarista Pol Leverti, inače stalni saradnik reditelja, “prepisao” je iz života – duboko uznemirava gledaoce, “knedle” se zgušnjavaju u grlu i dole u grudima, a tuga i očaj stapaju u jedno. Ujedno, uz samu završnicu filma, to je najpotresniji i najbolniji momenat, izazvan ne umetnutom dramaturškom intervencijom, već postepeno izgrađen neorealističnom naracijom sa natruhama naturalizma iliti prostim slijedom suvislih događaja koji se sklapaju u užasavajuću cjelinu, rezultirajući onim što se sve rjeđe dešava u kinima – publika ostaje nepomična u sjedištima dok odjavna špica teče, iskreno dirnuta i zabrinuta nad onim što je vidjela na platnu (a možda i negdje na ulici, npr. pokraj kontejnera u koji krišom vire usamljeni penzioneri).

A vidjeli smo još jednu priču o nepravednoj borbi protiv bezobzirnog sistema, ispripovjedanu suptilnim stilom tako da se brutalnost istog kamuflira, ali ne prikriva njegova izopačena suština; o snazi pojedinaca koji ne žele da se pomire sa ponižavajućim porazom (koji im sistem nameće); o herojstvu “malog čovjeka” koji želi da živi kao svako “normalno” ljudsko biće, pa makar bio mali.

trailer

Danijel Blejk je sinonim za dostojanstvo Čovjeka, za pravedniju društvenu realnost za koju se cijelog života bori(o) Kenet Louč. Kenov heroizam i aktivizam uticao je na njegove kolege, pojedine režisere, a prije svega na gledaoce širom svijeta tokom proteklih pola vijeka, dakle i na dio publikuma posrnulog kraljevstva Velike Britanije i Sjeverne Irske. Nemojte se (samo)zavaravati da je ovo samo ostrvska priča, jer je to, nažalost, stvarna (rendgenska) slika većeg dijela čovječanstva danas, a Crna Gora nije pelcovana od nadiruće boleštine zvane bezosjećajni, bestidni neoliberalizam koji žrtvuje svoju najslabiju djecu i sve svoje starce.

Filmovi poput ovog podstiču da se postidimo (zbog drugih), da saosjećamo sa drugima, da shvatimo strahove i spoznamo bijedu stotina hiljada marginalizovanih stanovnika koji su nerijetko prikazani kao nesposobni, nebitni, kao nezdravo tkivo jednog društva. Da se zapitamo kakvo je to društvo, koje bi mogle biti konsekvence ako se isto uskoro ne modifikuje, te kako bismo mi hodali u cipelama Danijela Blejka, i koliko dugo? Da li su veće šanse da nam se nešto slično desi danas, nego sutra?

Za juče je ionako prekasno.

Ocjena: 8/10

Na preporuku…

Dakle, na preporuku moje online prijateljice babeidede (nadam se da je sada već mogu tako nazvati), odgledao sam prethodnih dana dva igrana filma (pored dokumentarca o kojem sam već pisao), pa da kažem i moje komentare i preporuke…

Die Welle, aka The Wave (2008)

The Wave

babeidede je dogadjaje u filmu kratko opisala sa ”od školskog eksperimenta do kolektivnog ludila”… Slažem se sa tim opisom, naravno, ali film je mnogo više od toga. Film bi mogao da nosi i podnaslov ”Autokratija” jer se ta reč provlači od početka do kraja i govori o lakoći nastajanja autokratskih režima, što jedan profesor dokazuje jednostavnim školskim eksperimentom. Pored toga, film je antiglobalistički, govori o širokom spektru društvenih problema uzrokovanih neoliberalnim kapitalizmom i traži izlaz za srednju klasu i siromašne . Poruka filma je da autokratija nije rešenje, ali se pored negativnih, jasno ističu i neke pozitivne strane masovne psihologije, udruživanja, zajedništva i lakoće održivosti multinacionalnosti, multikonfesionalnosti, multikulturalnosti… ali i ta ”nepodnošljiva lakoća postojanja” ima neku svoju cenu.

Film preporučujem prvenstveno antiglobalistima, levičarima, altruistima i svima ostalim obolelim od bolesti koju psiholozi ne nazivaju bolešću već jednostavno – empatija.

 

Relatos Salvajes, aka Wild Tales (2014)

Divlje priče

Sjajan film, omnibus od 6 priča. Prvo ću citirati babeidede: “Divlje priče” su stvarno ludački ekscentrične i negde su mi poručile: “Super, svoj nagomilani bes zbog osećaja nepravde, zbog pucanja sujete, zbog osećaja uskraćenosti, zbog nagomilanih frustracija… možeš da ne kanališeš i to je tvoj izbor, ali sa izborom idu i posledice.”

Ja bih samo još dodao onima koji često umeju da kažu: ”Ovo samo kod nas ima…”, da kroz ovaj film mogu videti da se većina društvenih problema ne razlikuje mnogo od toga da li živite na Balkanu ili na Pirinejima… a šta se dešava ili bi se moglo desiti kada ljudima ”pukne film” zbog tih problema… pogledajte obavezno!

babeidede, sjajan izbor filmova i veliko hvala zbog toga! Pošto si me ”kupila” sa svojim izborom, a verujem i ovu nekolicinu koja prati moj blog, molim te da ovo ne bude sve, pa ako imaš još nešto ili kasnije ”naletiš”… misli na nas 🙂

 

 

The Salt of the Earth (2014)

Dokumentarni film The Salt of the Earth (2014) sam pogledao na preporuku babeidede i …zanemeo sam na neko vreme posle filma. Nisam hteo da pišem svoj odgovor u komentarima već kao novi post. Ovaj dokumentarac to zaslužuje.

Link ka filmu So zemlje za gledanje online.

Dakle, mislim da do danas nisam shvatao fotografiju kao umetnost, ali nakon ovog filma… definitivno! Kakav čovek, kakav život, kakve fotografije! U prvom delu filma, kao što reče babeidede, čovek nas rastavlja na delove. Ne prikazuje ljudsku vrstu kao ”poluzveri”, nego kao najveće zveri koje je priroda stvorila. Sve potkrepljeno fotografijama najstrašnihih zločina i pogroma u poslednjih 30-ak godina. Navraćao je i kod nas, da nas fotografiše i pita: Da li ste vi ovde, u srcu Evrope a ne negde na kraju sveta, uopšte normalni? Iko?

Čovek je prilazio belim medvedima, gorilama, mazio je ogromne kitove iz čamčića… ali kaže da veću zver od čoveka nije video. Zapitao se s pravom, nakon svega što je video kao mladić u brazilu za vreme vojne hunte, kasnije u Etiopiji, Kongu, Ruandi, Hrvatskoj za vreme ”Oluje”, Bosni u okolini Žepe… da li mi uopšte zaslužujemo da živimo? Iko?

Na kraju nam pokazuje mala, praktično nepoznata plemena u Sibiru, blizu polarnog kruga, kao i u prašumama Amazona, koja gotovo da nemaju nikakvih dodirnih tačaka sa savremenim čovekom, a sigurno nikako sa civilizacijom i njenim tekovinama. Dok ih posmatramo, nameću se pitanja, da li je čovek nekada možda bio bolji i šta ga je navelo da postane zver?

Na kraju, on i njegova porodica sade novu prašumu na 600 hektara opustelog zemljišta i raduje se kiši. Kiša je dobra! kaže na samom kraju. Ako je u njemu nakon svega što je video, još ostalo nade za čovečanstvo, onda nema razloga da ne ostane i u nama.

Noviji filmovi koji su me naterali na razmišljanje…

Ovo su neki od filmova, snimljeni posle 2010. godine, koji su imali nekakvog uticaja na mene, bilo da su me impresionirali, zabrinuli, naterali na razmišljanje o savremenom društvu, smislu života…

An (ili What if…), grčki film (2012)

An

Boyhood (2014)

boyhood

Spotlight (2015)

spot

Dukhless (2012)

duhless

Cake (2014)

Cake