Eska i vuk

Svaka sličnost sa stvarnim događajima je namerno slučajna,

a sa inspiratorom za imena korišćena u ovoj basni

ili alegorijskoj priči

naročito!

Eska je upoznala vuka, ali nije znala da je to vuk pa ga je nazvala Mister Dži. Iz istih razloga, on je odlučio da nju zove Eska, mada Eska uopšte nije bila jagnje.

Iako je bio gladan, dugo je Mister Dži samo zurio u Esku. A onda je Eska ugledala Mister Dži-ja i pretvarajući se da ga i dalje uopšte ne primećuje počela da igra; da pleše zanosno i zavodljivo pokušavajući da ga hipnotiše.

Ali sirota Eska nije ni slutila da je u stvari ona već hipnotisana i da je stari, iz čopora izbačeni Mister Dži, potomak onog vuka kojeg je jedna Aska zanela svojom igrom i koji zanesen Askom nije ni primetio da su stigli čobani, koji su ga na kraju i ubili.

Samo ti igraj Eska, a ja ću uživati dok traje – mislio je Mister Dži, iako je izgledao kao neko ko uopšte više nije u stanju da misli. Igra jednom mora prestati, iako ne želimo da prestane, ni ti ni ja. Umorićeš se, pre ili kasnije. A onda ću te pojesti. Tako mora. Takva su pravila i nikakve i ničije želje ne mogu to promeniti. Takva nam je priroda.

Poješću te čak i pre nego što prestaneš da igraš ako se pojave čobani koji su ubili mog pretka i koje očekuješ. Mene neće iznenaditi. Ja sam savremeni i dovoljno iskusni vuk. Izvežban da čobane oseti na daljinu…

 

PS

Iako sa njom nema nikakve veze, ova priča je ipak posvećena mojoj Eski. Jednoj jedinoj koja je pružila ruku kada sam počeo da tonem, a onda urliknula: ”Piši Dži (pa neka psovka), piši! Piši non-stop, piši sve što ti padne na pamet, piši sebi, zbog sebe, za sebe…”

I tako je pravi, a ne onaj iz priče Mr Dži – vuk, spašen od čobana koji bi ga dotukli zanesenog, da se nije desio taj iznenadni i tako ne-Andrićevski preokret, u kojem Eska spašava vuka. Što znači, da nema nje – ne bi bilo ni Mister Dži-ja, a da nema njega, ne bi bilo ni mene.

I zato, hvala ti Eska! Evo pišem za sebe, ali svako moje slovo sve dok budem mogao da kucam, biće posvećeno tebi!

 

Med od maslačka

Te godine, kao da poče da se ostvaruje Otkrovenje Jovanovo i prva tri andjela su već zatrubila u trube koje im se dadoše. Kazna je počela da stiže nerazumne grešnike. Prvo je suša počela da uništava useve, a za njom krenuše i požari. Manje reke i bare su počele da presušuju, a velike su već odavno zatrovane. A na vode, kao da je pala ta zvezda kojoj beše ime Pelen pa se pojaviše brojne stomačne bolesti. ‘’Pokvaren želudac’’, mučio je bar jednu trećinu stanovništva.

Da zlo bude veće, lekova nije bilo dovoljno, a i ono malo što ih je bilo, samo najbogatiji su mogli sebi da priušte. Jedini spas je bio med od maslačka.

Gavrilo je imao sreće. Njegova majka je s proleća brala cvetove maslačka, našlo se i malo šećera, pa je skuvala taj med, koji u stvari i nije pravi med. Samo ima izgled, boju i ukus meda.

Taj tako jednostavan preparat koji je s proleća svako mogao pripremiti, u nedostatku lekova se počeo pokazivati gotovo kao čudotvoran. Užasna gorušica, kiselina koja je kidala želudac i mnoge terala da se savijaju od mukotrpnih bolova, nije zaobišla ni Gavrila i njegovu majku. Kašičica meda od maslačka svako jutro i već posle sedam dana njihovi bolovi u stomaku, dijareja i nagon ka povraćanju su postali blaži i redji. Mesec dana kasnije, njihovi stomaci su ponovo normalno funkcionisali.

Luka je bio državni službenik. Radio je u kancelariji sa Gavrilom. Iako po prirodi brbljiv, tog jutra nije progovorio ni reči. Nešto je pregledao po službenim dokumentima, ali prazan pogled jasno je govorio da ne radi ništa. Ni Gavrilo nije pokušavao da prekine tišinu, ali Gavrilo se uvek i trudio da govori samo onoliko koliko mora. I on se samo pretvarao kao da nešto radi, ali se u stvari sve vreme pitao šta se dešava sa Lukom. Navikao je da se Luka uvek nervozno meškolji na stolici, ali tog jutra je sedeo neobično mirno, gotovo nepokretno. Čak mu se i fizički izgled nekako promenio. Njegove obrve su uvek bile visoko podignute. Ponekad samo jedna, dok je druga bila spuštena, što je značilo da je ljut. Nekada su se prema korenu nosa spuštale i skupljale, gok su im se krajevi podizali visoko. Pogled mu je tada postajao vučiji, a Gavrilu je postajalo jasno da je namirisao nekakav plen.  Širom otvorene oči, sa obrvama koje prave visoke, ravnomerne lukove iznad njih, značilo je da je Luka raspoložen ili jednostavno zadovoljan.

Tog jutra, njegove obrve su bile neobično opuštene, kao i uglovi tankih usana na  suvonjavom licu, koje je izgledalo izduženije nego obično.Bradica, koju je voleo da naziva umetničkom, nije delovala uredno kao obično i sve više je podsećala na jareću.

Na njegovom stolu zazvonio je telefon.

‘’Halo sine, ti si… Kako si od jutros?…  Jel’ mnogo boli?… Nisam još, tražiću danas dalje. Naćiću negde sigurno, obećavam ti…  Jesi li popio čaj?’’

‘’Šta je sa malim?’’, ne podižući pogled sa svog stola, Gavrilo je delovao gotovo nezainteresovano dok se obraćao Luki, pre nego što je Luka i spustio slušalicu. Trudio se da izgleda hladnokrvno, ali srce u grudima mu je sve ubrzanije udaralo jer je slutio odgovor. Gavrilo je uvek bio osetljiv kada su deca i starci u pitanju.  Lukina brada je zaigrala, a oči postale vodnjikave. Trebalo mu je dvadesetak sekundi da progovori, mada mu se učinilo da je prošlo mnogo više.

‘’Boli ga stomak… mnogo… povraća’’, naprežući se da zaustavi suze, isprekidano je govorio Luka.

‘’Kolera’’?

Bakterija Vibrio cholerae je mutirala nakon što je većina ljudi postala imuna na nju. Tako to rade bakterije. Simptomi bolesti koju je izazivala su ostali isti, ali je smrtnost postala veća.

Luka je jedva uspeo da potvrdno klimne glavom, sve vreme zureći u telefonski aparat, a da Gavrila ni jednog trenutka nije ni pogledao.  Kada se malo pribrao, okrenuo se ka Gavrilu i nastavio prvo plačljivim glasom, a zatim stabilnijim i oštrijim tonom koji je na kraju postao ljutit:

‘’Ne mogu da verujem dokle smo došli. Kao da smo se vratili u Srednji vek. Kažu, nadoknadjujte mu tečnost, lekova trenutno nema, epidemija je ogromnih razmera, očekujemo novu isporuku ovih dana. Čuj, ovih dana! Ova naša komšinica, apotekarka, neće kurva da pomogne! Kune se da nema, a laže… ima negde sakriveno sigurno! A kad je njoj trebalo da se ubrza izdavanje rešenja i dozvola, onda je znala da mi se obrati!’’

Gavrilo je ćutao i sada je on gledao u telefonski aparat na svom stolu. ‘’Jeste, znala je, a i ti si znao da joj to debelo naplatiš. Kao i sve što si naplaćivao, svaku svoju uslugu, pa čak i posao za koji si već plaćen. Debelo i po mogućstvu unapred’’, razmišljao je trudeći se da sakrije nemoćni bes i prezir.

‘’Potrebna mu je, kažu, tečnost sa elektrolitima, ali vodite računa koju kupujete. Većina su obične obojene i zašećerene vodice. Uopšte ne sadrže sastav koji na bočicama piše. Pa ko im je to dozvolio, majku mu? Kako mogu?’’, nastavio je Luka, a zatim se ponovo vratio plačjlivom glasu. ‘’Prođe, kažu, sama od sebe za 7 dana, samo da se nadoknadjuje tečnost. Osim u težim slučajevima…’’, i tu je stao. Nije mogao da završi strašnu misao, niti da sakrije suzu koja se skotrljala niz lice. Dečak je očigledno bio od tih, težih slučajeva.

‘’Uostalom, šta da ti pričam, znaš ti kako je’’, promrmljao je sebi u bradu Luka.

‘’Znam’’, pomislio je Gavrilo, ‘’ali dok sam ja bolovao, tebe to nije zanimalo’’.

Prezir prema kolegi iz kancelarije i sažaljenje prema njegovom sinu su se preplitali. Gavrilo se setio paklenih muka i užasnih bolova u stomaku, koji su istog dana nastali kod njega i kod majke. Onda taj proliv i povraćanje. Odakle li je samo izlazilo toliko tečnosti iz njega? Malo je falilo pa da poumiru od dehidracije. Grčevi po celom telu i malaksalost koja ih je zakivala za krevet su posebna priča. Bilo mu je žao dečaka. Istovetne muke sigurno su mnogo strašnije kod nesrećnog deteta, nego kod zrelog čoveka.

Onda se ponovo setio Lukine reakcije, kada mu je telefonom saopštio šta mu se desilo. Luka je samo rekao: ‘’Dobro. Znači nećeš doći na posao?’’ Gavrilo ga je zamolio da pokuša da mu obezbedi lekove preko svoje poznanice, apotekarke, što je Luka i prihvatio, ali mu je sledećeg dana saopštio da ne vredi. Lekova nema! Verovatno je zaboravio da je uopšte i pita, ali ovo je bio sasvim zgodan izgovor. Situacija sa lekovima je zaista bila užasna.

Do kraja radnog vremena više ništa nisu progovorili. Kada je došao kući, Gavrilo je ispričao majci šta se desilo Lukinom sinu, a onda je pitao:

‘’Koliko imamo još meda od maslačka?’’

Majka ga je pogledala prvo iznenadjenim, a zatim zabrinutim pogledom.

‘’Još samo jedna teglica. Potrošilo se, a i ti si delio svakome ko ti se požalio na bolove u stomaku.’’

Jedno vreme su ćutali, a onda je majka pitala: ‘’Hoćeš da mu daš?’’

Gavrilo se blago nasmešio. I majka se nasmešila. Poznavala je odlično svog sina i njegovo meko srce. Znala je da je Gavrilo već odlučio, ali ipak je rekla: ‘’Kako hoćeš sine, ali do proleća maslačka više nema.’’

‘’Znam, ali to je dete. A i taj med… to je u stvari lek. Kako da ne daš lek nekome kome je potreban?’’

‘’Isti si kao i tvoj pokojni otac. I on bi sve drugima dao. Zato i nismo stekli ništa posebno u životu, a mogli smo… Sećaš li se koliko je samo radio za tog tvog Luku, a nikada mu ništa nije naplatio, samo zbog toga što je tvoj kolega.’’

Sećao se Gavrilo, naravno. Luka se zaposlio par godina posle Gavrila. Brzo posle toga se i oženio i stekao porodicu. Jedno vreme su živeli kao podstanari, a onda je Luka kupio stan. U svemu je bio drugačiji od Gavrila, koji se nikada nije ženio.

Ono što je Gavrilo kao dete voleo više nije postojalo. Hranu su uglavnom zamenili preparati, a ono što je ostalo od nekadašnje hrane nije imalo ukus kao nekada, niti je bilo dostupno svima. Priroda je sve više menjala oblik i boje. Obradivo zemljište je uništeno i jedva da je još po negde, daleko od gradova ostalo malo plodne zemlje. Zato je odlučio da ostane s majkom koja je još uvek uspevala da uzme od prirode nešto što se moglo pripremiti kao hrana iz Gavrilovog detinjstva. Nije želeo da napusti obronke jedne od poslednjih zelenih oaza i nije mu bilo teško da odatle putuje po dva sata do kancelarije u gradu. Ljudi u gradu su ulicama hodali prekrivenih usta i noseva da ne bi udisali čestice zagadjivača. Statistika, ako joj je verovati, govorila je da godišnje u svetu umre 10 miliona ljudi zbog zagadjenog vazduha.

Porodice sa dvoje i više dece su bile retke. Deca su zaboravila da se igraju. Uglavnom su bila usamljena i kasnije izrastala u sebične i samožive ljude. Gavrilo je odbijao da učestvuje u reprodukciji takve vrste.

Plata koju je primao je bila bedna, ali dok mu je bilo majke njemu nije trebalo ni toliko. Gavrilova zadovoljstva i potrebe uglavnom se nisu kupovala novcem. Kako bilo, opet je kraj meseca uvek dočekivao bez prebijene pare u džepu.

I Lukina plata je bila bedna, ali on je ipak uspeo da kupi stan, što je za većinu drugih, čak i sa većim primanjima postalo nezamislivo. Međutim, Luka je izgleda umeo sa ljudima. I sa novcem, još i bolje. Nakon što je kupio stan, zamolio je Gavrila za veliku uslugu. Gavrilov otac je bio stolar i to odličan. Usluga je trebalo da se sastoji u tome da Gavrilo zamoli oca da napravi kuhinjske elemente za Lukin novi stan. Luka bi platio materijal, ali za rad nije imao novca. Istrošio se. Platio bi kasnije, dok se malo finansijski oporavi.

I tako je i bilo, a zatim je tu bilo još puno posla za starog majstora. Mnogo nameštaja od drveta je potrebno za prazan stan. Kada mu je rečeno da uopšte ne mora ni da plati za rad, pa zaboga, on je Gavrilov kolega, Lukini zahtevi su se nastavili i ko zna koliko bi to sve trajalo da stari majstor nije iznenada umro. Jedan od poslednjih primeraka izumiruće vrste je napustio svet, ali malo ko je shvatao i veće planetarne probleme nego što je izumiranje jedne vrste. Luka se kasnije izvinio Gavrilu jer nije mogao prisustvovati sahrani. Imao je neodložnih poslova.

Mnogobrojne slike iz poznaničkog života sa Lukom, smenjivale su se u Gavrilovim mislima jedna za drugom.

‘’Dete je u pitanju’’, više puta je Gavrilo do kraja dana ponavljao sam sebi, kao da je imao potrebu da se dodatno ubedi da čini pravu stvar.

Sledećeg jutra, Gavrilo je zatekao Luku sa laktovima na stolu i licem medju šakama. Plakao je.

‘’Šta se dešava?’’, zabrinuto je pitao Gavrilo.

Luka mu nije odgovorio. Počeo je glasno da rida.

‘’Probaj sa ovim, meni je pomoglo’’, reče Gavrilo dok je spuštao teglicu meda od maslačka ispred Luke. Njegovom sinu više nije potreban med, nego čudo, pomislio je Luka nakon što je kratko pogledao šta to Gavrilo spušta na sto, a zatim je ponovo prekrio oči šakama.

Sedam dana kasnije, Gavrilo je sedeo na svom radnom mestu, dok je Luka ushićeno hodao po kancelariji. Osmeh mu nije silazio s lica i sve vreme je gestikulirao rukama, jer izgleda da samim rečima nije mogao da izrazi svoje ushićenje.

‘’Neverovatno! Ne-ve-ro-vatno! Pa kakvo je to čudo? Prvog dana ništa, jedva da je imao snage da proguta malo tog tvog meda. Drugog dana isto, ali bar za promenu nije bilo ni gore nego prethodnog dana. A onda, malo po malo i vidiš ti čudo… Eno ga ustao, oporavlja se. Još je slab, ali najgore je prošlo. Za koji dan biće kao nov…’’, glasno se smejao Luka, kao da je upravo rekao nešto najduhovitije u svom životu. ‘’Moja žena hoće da ti se zahvali. Doći će zajedno sa malim, samo da on još malo ojača. Da ti se i on zahvali.’’

Gavrilu nije bilo stalo do zahvaljivanja, pa se na trenutak čak i isključio iz razgovora, prestavši da sluša šta mu Luka priča. Dečak će biti dobro! Gavrilova majka je čudo! Jedna od poslednjih živih primeraka vrste koja izumire. Ponosan je bio Gavrilo na svoju majku, pa mu valjda zbog toga nije bilo teško da se mimo svog običaja raspriča i odgovara kasnije na mnogobrojna Lukina pitanja o medu od maslačka.

A onda je život nastavio da teče svojim uobičajenim tokom. Zima je dobrim delom, više nego ljudi, suzbila koleru i na nju se polako zaboravljalo. I tada se, niotkuda, opet vratila Gavrilu. Bilo je još gore nego prvi put. Sve ga je bolelo, spolja i iznutra, a on je bio gotovo nepokretan od iscrpljenosti nastale konstantnom dehidracijom. Razmišljao je često u tim trenucima o medu od maslačka i dečaku kojem je dao poslednju teglicu. Mozak više nije mogao da funkcioniše dovoljno dobro da bi razaznao da li je trebalo da zadrži ili pokloni poslednju teglicu spasonosnog čuda prirode i njegove majke. U stvari, Gavrilo o tome nije ni razmišljao. Samo se pitao zašto ljudi uništavaju i zatiru takva čuda kao što je priroda… i njegova majka. Žal za načinom života kakav je imao u detinjstvu, koji je već od mladićkih dana počeo da nosi u sebi, pojačan bolešću i razmišljanjem o prolaznosti svega na ovom svetu, naveo je Gavrila da poželi samo da se njegove paklene muke što pre završe i da se pridruži ocu na nekoj novoj zelenoj oazi. Ali stiglo je proleće…

Dvadeset godina od tog proleća je brzo prošlo. Gavrilo ih je uglavnom bezbrižno i spokojno proveo, živeći kao usamljenik i osobenjak, ali to je bio njegov izbor i bio je zadovoljan. Samo ga je majčina smrt u tom periodu snažno zabolela i ništa više. Nedostajala mu je, kao i otac pre toga. I mada mu je bilo svejedno, mogao je Gavrilo još dvadeset takvih godina da proživi, ali bolesti od kojih se nakon tog davnog proleća skrivao i branio svojom zelenom oazom, nekako su ponovo uspele da ga pronalaze.

Kada dodju sudnji dani, mesto na kojem se mogu pronaći spas i uteha više ne postoje. Baš kao u Otkrivenju Jovanovom.  Iz nekog razloga, prerano za njegove godine počeo je da dobija prve simptome demencije, koja je brzo napredovala. S kraja zime, navukao je i pneumoniju. Da li je bilo lekova za sve ili se ništa nije promenilo u poslednjih 20 godina, Gavrilo to više nije znao. Nije mogao da se seti ni koga bi nazvao da javi da je bolestan. Proleće je opet stizalo, ali med od maslačka ili možda ovaj put od neke druge biljke, više nije imao ko da napravi.

Gavrilo je ležao na krevetu obliven hladnim znojem, dok mu je snažna upala razdirućim bolovima cepala pluća. Drhtao je u groznici i mučio se sa sve učestalijim napadima kašlja koji su povećavali bol desetostruko. Kroz misli su mu prolazile desetine lica, ali nije mogao da ih prepozna. Ko su ovi ljudi? Mutnim, nejasnim pogledom gledao je stvari u svojoj sobi. Ni njih nije mogao da prepozna. Zar su to njegove stvari? Ko je odlučio da sav nameštaj u njegovoj sobi bude beo, kad to i nije Gavrilova najomiljenija boja?

Onda su se otvorila vrata, kroz koja je sasvim neočekivano i pitaj boga od koga pozvan prošao mladi doktor, u belom mantilu sa crnom tobicom od veštačke kože u ruci. Njega je prepoznao. Lukin sin!

‘’Hajde, čika Gavrilo… Šta si se izvalio na tom krevetu? Upala pluća, jaka stvar… Šta je to za tebe! Doneo sam ti lekove, hajde da popiješ.’’

Gomila vazduha koju je iznanadno i snažno udahnuo svom preostalom snagom, kada se prenuo iz ovog sna, ponovo je vratila paklene bolove u grudima koji tek što su bili malo uminuli. San. I bolje je tako. Gavrilo se nečemu blaženo nasmešio i ponovo sklopio oči da ih nikada više ne otvori.

Sahrana je obavljena tek 10 dana kasnije, jer je toliko trebalo službenicima koji vrše naplatu javnih potraživanja da pronađu umrlog Gavrila.

Imao je dovoljno zaostavštine da ga pristojno sahrane, ali poslednjem ispraćaju su prisustvovali samo ukopnici. Pored njih je stajao još i jedan mlad čovek, da sa poštovanjem i zahvalnim pogledom isprati Gavrilove ostatke i plemenitu dušu na neko novo i bolje mesto. Neće on zaboraviti nikada kakvih paklenih muka ga je spasao pokojni čika Gavrilo, sa samo jednom teglicom meda od maslačka. Nije ta teglica samo biblijska glavica luka* uz pomoć koje je zla i sebična žena pokušala da se spase iz paklenog jezera. Med od maslačka je nešto mnogo jače i čvršće.

———————————————-

* “ … Jedna zla i opaka žena je umrla i nije za sobom ostavila nijedno dobro delo. Đavoli je se dočepaju i bace je u jezero. Njen anđeo čuvar stoji i misli: Kada bih barem mogao da se setim nekog njenog dobrog dela pa da kažem Bogu! I seti se on i kaže Bogu: ona je jednom, kaže, u bašti iščupala glavicu luka i dala je nekoj prosjakinji. A Bog mu odgovori: uzmi sad, tu istu glavicu luka i dobaci je njoj u jezero, neka se uhvati za nju i drži, pa ako je izvučeš iz jezera nek ide u raj, a ako luk pukne, neka ostane tamo gde jeste. Otrči anđeo do žene, pruži joj luk i kaže: Hvataj ženo i drži se dobro. I počne je oprezno izvlačiti, i samo što je nije izvukao, ali su se drugi grešnici u jezeru, kad su videli kako je on izvlači, uhvatili za nju ne bi li se i oni izvukli. A pošto je žena bila opaka i zla, počela je da se rita i da viče: Mene vuče, a ne vas, ovo je moj luk, a ne vaš. Tek što je ona to izgovorila, luk pukne i prekine se. A žena opet padne u jezero i gori u njemu i dan-danas. A anđeo zaplače i ode…”.

 F.M. Dostojevski: „Braća Karamazovi”

Glabači plastičnih kašičica

Sjede ljudi.

Vrijeme stoji…

Ovo su prva i poslednja rečenica pripovetke ,,U bosanskoj kafani”, Zije Dizdarevića. Između te dve rečenice ništa se ne dešava, ali je kroz kratak savršen opis učmale atmosfere tako mnogo rečeno o kafanskom dokoličenju u bosanskoj kasabi izmedju dva svetska rata.

Davno su prošla vremena o kojima je Zijo pisao, a tako malo toga se promenilo. Samo ambijent. Izgleda da se na ovom svetu nikada ništa i ne menja. Samo ambijent.

Prodjem u podne pešačkom ulicom, prepunom ,,fensi’’ kafića, ali i onih kafana o kojima je Duško Radović pisao ovako:

  • Šta rade muškarci po kafanama?
  • Ništa ne rade.
  • A šta pričaju?
  • Ništa naročito.
  • Pa zašto onda sede po kafanama?
  • Baš zato.

Sede, piju i ćute ili sede, piju i pričaju… ništa naročito. To su posebne kafane. Boemske. Boemi su posebna vrsta ljudi. Njih ništa ne opušta kao atmosfera kafane i zato će u svoju omiljenu kafanu uvek svratiti posle završenog posla ili pre nego što krenu sa nekim radom. Lagano pijuckaju svoja pića, ponekad i čašicu više, ali retko se opijaju. Oni su svratili da ”odmore mozak”, da prelistaju novine, popričaju sa poznanicima, prokomentarišu najnovije vesti.

Bude u takvim kafanama redovno i onih koji se opijaju do besvesti, ali to nisu boemi. To su nesrećne, izgubljene duše, nesposobne da trezno podnose život.

Ovi u ,,fensi’’ kafićima su drugačiji. Oni ne piju mnogo. Spektar pobuda za odsedanje u takvim kafićima je mnogo širi nego u boemskim kafanama, ali jedna vrsta gostiju se posebno izdvaja. Sorta čovekolikih bića, koja je u stanju svo svoje vreme da provede u kafiću, najčešće bez prebijene pare u džepu. Iako su to pretežno muškarci od 20 do 40 godina, a bude i starijih, retko koji od njih ima para za više od jedne kafe. I te pare za jednu kafu nisu zaradjene već najčešće od mame i tate uzete, od kakvog prijatelja pozajmljene ili nekom prevarom stečene. Mnogi od njih i sede po ,,fensi’’ kafićima čekajući inspiraciju za novu prevaru, koja će im omogućiti još bezbrižnog sedenja i još kafa.

Dugo gustiraju tu jednu kafu, a kada ugledaju dno šoljice onda trpaju u usta plastičnu kašičicu za jednokratnu upotrebu kojom su promešali šećer. I tako, u stanju su da sede satima muljajući tu kašičicu u ustima, da je grickaju i premeštaju iz jednog ugla usana u drugi, čekajući da se nešto desi. Glabači plastičnih kašičica. Kao da im je to nekakvo zanimanje, tako izgledaju.

U sumrak se vraćam istim putem nazad. Pale se ulična svetla, ali se i ne primećuju da postoje. Izlozi blješte. Boemske kafane se prazne, ali su bašte ,,fensi’’ kafića jednako pune kao i u podne.  Uglavnom isti ljudi u istim pozama, mada su neki od njih izmenjali medjusobno mesta na kojima sede. Zdravi su to ljudi, očigledno. Ni kičme, ni trtice ih nisu zabolele.

Sledećeg dana opet prolazim istom ulicom. Deja vu!

Glabači plastičnih kašičica su izgleda neumorna vrsta.

Dvojica za jednim stolom mi privlače posebnu pažnju. Ne znam zašto. Valjda taj njihov način sedenja, koji i nije sedenje. Više neki poluležeći položaj na jadnoj stolici prinudjenoj da trpi te bezobzirne telesine koje ih kinje. Stolice oslonjene samo na zadnje nogare koje trpe sav teret, dok se prednje njišu u vazduhu, da bi glabači mogli što duže da ispruže svoje neumorne noge, a ledja da im zauzmu gotovo ležeći položaj. Ne razgovaraju medjusobno. Samo glabaju svoje kašičice i tupo odmeravaju prolaznike. Čekaju valjda nekoga o kome bi mogli nešto prokomentarisati.

Pomislih na trenutak da im pridjem i pitam:

Šta ste danas uradili za sebe da vam bude bolje nego juče? Zbog kojeg vašeg dela je danas u bilo čemu lakše ili bolje vašim najbližima? Jeste li nečim nekoga obradovali i zaslužili nečiju ljubav? Šta ste uradili za svoju državu, da bude bolja, savremenija, čistija, humanija, bogatija, ,,pravnija”? Ili ne biste ništa menjali? Zaista ste zadovoljni sobom i svime što vas okružuje? I zato opušteno i spokojno glabate svoje kašičice, doživljavajući tako vrhunac svakog zadovoljstva i ispunjenje svog bitisanja…

Ne vredi, odustao sam. Glabači ne razgovaraju. Čak i kad nešto pričaju oni ne razgovaraju.

Pitam se da li se razlikuju od onih ljudi ,,U bosanskoj kafani’’, koji i duvanski dim čine dosadnim i koji tek s vremena na vreme prozbore neko bezrazložno ,,jah’’. Ma jok, samo ambijent. Sve ostalo je uvek isto. A toliko vremena je prošlo…

Upalite novu sveću!

Pred samo svitanje neko je upalio sveću. Nova, nekorišćena lojanica, bela i čista kao prvi sneg, kao prvi zraci  sunca čije probijanje kroz praskozorje se željno isčekuje, stajala je uspravno na sred kuće i neobično visokim, mirnim plamenom obasjavala prostoriju i ono malo ručno sklepanog pokućstva. Domaćin je žurio da raspali ognjište u kojem je ostalo još malo žara od sinoć, negde ispod pepela.

Žena se poradjala. Sa njom se poradjala i priroda i radjao se novi dan. Krici žene i njen porodjajni bol terali su od ove male usamljene kuće sve druge zvuke prirode i sav bol koji nad čovečanstvom večito lebdi. Sunce još uvek nije potpuno ni izašlo celokupnim svojim obimom nad horizontom, a jedan mali dečak se već igrao ispred kuće. Krici žene su utihnuli, a zatim i plač bebe koji se za njima čuo. Mali dečak je bacao komad drveta i cičao od radosti kada njegov pas potrči i vrati mu drvo nazad. Nestrpljivo je čekao drugog dečaka da krene u školu. Voleo je da ga ispraća dobar deo puta i usput mu postavlja bezbroj pitanja i potpitanja.

Ovaj stariji dečak, voleo je opet više vremena da provodi sa jednim mladićem, koji mu je pričao o svojim prvim ljubavima, o zanimljivostima zanata koji je učio, o ekskurzijama i svetu koji je upoznao izvan njihovog sela.

Ocu će danas oprostit što nije došao na posao. Ima pravo na slobodan dan, mada u stvari ni jedan njegov dan nije slobodan u pravom smislu. Naročito danas mama mu ne može pomoći, a treba pomusti i nahraniti krave, baciti malo žita kokoškama, izvesti ovce na pašu… Trebalo bi nešto i pripremiti da ponese sutra na posao i počasti ostale kolege, radnike kamenoloma na drugom kraju sela.

Ukućani, svi u svojim mislima i poslovima, na sveću su zaboravili. Ona je i dalje ponosno stajala i veselo plamtela kao da priziva tudju pažnju, ali svi su bili prezauzeti. Igrala se sveća sa svojim plamenom sama za sebe. Već je do pola dogorela i plamen više nije bio onako dug i uspravan, već je čas stajao mirno, a čas se naginjao na jednu pa na drugu stranu. Delovalo je na trenutke kao da će se i ugasiti, ali odmah posle toga on se uzdizao ponovo, sigurno i uspravno. Mračna je ova kuća i u sred bela dana i samo malo svetlosti kroz otškrinut prozor i vatra iz ognjišta osvetljavaju njene centralne delove. Neki od njenih uglova nikada nisu dovoljno osvetljeni, tako da sveća nije zgoreg.  Možda su je i namerno ostavili da gori, mada u maloj, siromašnoj kući nikada ih nema dovoljno i svaka sveća je dragocenost.

Prolećno sunce brzo je prevalilo pola svog puta, pa se otac plašio da neće stići da završi sve što je potrebno, a kamo li sve što je želeo. A trebalo je doneti još suvih grana iz šume i održavati ognjište. Kuća mora biti topla, mleko se vari, večeru treba spremiti…

Deda i unuk će doneti suvarke. Nije to težak posao. Samo, u šumi je već postajalo mračno, a mora se proći i pored groblja, pa se mali dečak plašio. Deda ga je ohrabrio. Objasnio mu je da to što će uskoro pasti mrak nije razlog za strah, naprotiv. Deca se u mraku malo plaše, ali brzo zaspe i posle spavaju mirnim, bezbrižnim snom u kojem nema ni gladi, ni bola ni straha. Samo slatki san i odmor  za telo koje se preko dana tako mnogo umorilo, a da gotovo to nije ni primetilo dok nije došao mrak i san koji sklapa umorne oči. Ne umaraju se ljudi samo od teškog rada. Ume i igra da umori, i veselje. Samo oni koji uludo troše svoje dane, pa nisu ni za rad ni za igru se ne umaraju, ali oni i treba da se plaše. Njima san teško dolazi jer nema njihovo telo od čega da traži odmor, pa se muče, vrte se u krevetu i plaše se mraka. Mole san da i njima dođe na oči, ali on ih namerno pušta da se muče što duže.

Muče se tako na žalost i bolesni, a često i stari i onemoćali da izmore svoje telo tokom dana. I oni mole san da im što pre dođe, a da im mrak donese spokoj svoje tišine i mira. Ali nije san baš uvek pravedan. Ko zna zašto…

A groblje? Pa tu tek nema ništa čega se treba plašiti. Na groblju je sve tako mirno i tiho. Samo grobovi koji nas sećaju na pretke naše i ništa više. Zemlja i obradjen kamen. Ispod njih, duboko u zemlji pokopani su ostaci nečega što su nekada bili naši preci. Oni su svoje dane na zemlji završili, pa na površini više nemaju šta da traže. Zato su duboko pokopani.  Mrtvi ne ustaju i te strašne priče su u stvari smešne.  Pričaju ih oni koji bi možda voleli da mrtvi ustaju, ali ne ustaju. Oni su legli da zauvek odmaraju posle nekih njihovih umornih dana. Svakom od njih je po rodjenju bilo odredjeno šta treba da obave za života. Neko te svoje poslove završi pre, neko kasnije, neko lako, a neko teško i mučno. Na kraju, svaki posao se završi i sledi odmor. Zašto bi se onda iko plašio umornih ljudi koji sada odmaraju, a sem toga i nisu više tu. Još smešnije je dakle, plašiti se obeležja koja samo na njih sećaju.

Preci su oslobodili mesto za malog dečaka i njegovu braću. Sada je na njih red da rade i stvaraju tamo gde su preci stali. Da se nauče na nasledju koje su im ostavili i da budu bolji od predaka. Da lakše odhrane svoju decu, da prošire imanje, da naprave bolju kuću, sa više prozora i svetlosti u svim njenim uglovima.

*   *  *

Poslovi su svršeni, sunce je zašlo i deda je odlučio još malo da posedi ispred kuće. Gledao je negde u pravcu groblja, blaženo i nemo. Razmišljao je o prinovi, o malom dečaku sa kojim je skupljao suvarke i o onom starijem, školarcu. Setio se i mladića punog doživljaja i oca koji je previše radio. Samo o sebi više nije razmišljao.

Sveća je dogorela do kraja. Istopila se da ništa od nje nije ostalo, pa se poslednji drhtavi plamičak ugasio u barici nastaloj od nje same. Kada je plamen nestao, barica se opet stvrdnula u belu čistu masu, sasvim malu, kao nekakva snežno bela stvrdnuta grudvica, tek da podseća na onu lojanicu koja je iako većim delom dana zaboravljena, dugo stajala uspravna i ponosna i ipak imala svoju svrhu.

Sutra će se u komšiluku roditi još jedna beba. I priroda će se opet poradjati. Majka će se odmoriti i pomagati ocu. Moći će i bez dede sutra. Drago mu je bilo što vidi da će mališani i bez njega sutra imati isto ili čak i više, kao i dok im je on pomagao. Još jednom se blaženo nasmešio čudesima života i prirode koja je sve tako udesila i koja mirnim snom nagradjuje umorne. Sklopio je oči. On je svoj odmor i miran san već odavno zaslužio.

 

 

Najjači dečak u školi

Kao i svaka škola i naša je imala svog najjačeg dečaka. Uvek, u svakoj školi, potpuno je jasno ko je najjači i to je svima ostalima vrlo dobro poznato. O tome se ne raspravlja. Ima tu još ponekih, približno jakih, ali najjači može biti samo jedan. On konkurenciju ne trpi. Ako je konkurencija ozbiljna po snazi pa se stvar i ne može baš u potpunosti razjasniti poštenom tučom, onda će ovaj najjači da nadjača većom željom da bude broj jedan u školi i samoreklamiranjem. Najjači će tada bar ”marketingom” izdejstvovati priznanje drugih da je najjači.

Pojavi se ponekad i neko znatno slabiji od najjačeg, ko ipak misli da ima čime da mu se suprotstavi, ali takav odmah dobije preko nosa. I dok on krvari, jedni ga žale i teše, ali ne baš upadljivo, da se ne zamere najjačem dečaku, a  drugi, ulizice i poltroni, drže se uz kabadahiju, uplašeno mu se smeškaju i čestitaju na još jednoj izvojevanoj pobedi. Mora da se zna ko je ko u školi, pa da.

Ti poltroni i ulizice, često su mnogo gori od najjačeg dečaka. Uostalom, zato i jesu poltroni i ulizice. Steknu njegovu naklonost svojim dodvoravanjem, ulizivanjem sitnim a ponekad boga mi i krupnim poklonima, a onda pokazuju zašto im je ta naklonost bila potrebna. Okuraže se te ”junačine” moćnim zaštitnikom, pa stanu ispred nekoga ko im je ravan ili čak jači od njih i traže nešto što im ne pripada. Ponekad i ne traže ništa posebno već samo provociraju, tek da na takav način predstave lažnu sliku o sebi, da prikriju svoj kukavičluk i jadnost ili da skrenu pažnju na drugu stranu sa još pokvarenijih smicalica koje u stvari prave, a za koje znaju da im drugi ne bi smeli dati podršku, bar ne javno. Ne bi to smeo čak ni njihov mentor, najjači dečak.

Čik se suprostavite takvima, odmah će te videti ko im štiti ledja. Ako se drznete da im se usprotivite i ne izvršite što se od vas traži, zna se šta sledi!

Koliko god se trudio da gledam svoja posla, družim se sa svojim društvom i da nikome ne stanem na hlad, ni ja nisam mogao izbeći problem sa najjačim dečakom i njegovim udvoricama. Lepo je živela i radila moja porodica i razvijala naš mali, sitan porodični biznis, ali sasvim dovoljan da mirno i pristojno živimo. Nije to prošlo neopaženo kod ”moćne družine”. Tek, postaviše se ispred mene jednog dana i traže da im dajem pola svog džeparca ako nameravam i dalje čitave glave i kostiju da hodam našim zajedničkim školskim dvorištem. Kome da se požalim? Majci prvo, pa kome bih drugome. Ona je uvek bila moja zaštitnica.

  • Majko, taj najjači dečak u školi dušu nema… Izgleda da je on rođen samo da bi druge zlostavljao. Ima on dovoljno svega, čak bi se moglo reći da je bogat, a opet bi da od drugih otima. Ko mu ne da dobrovoljno ono na šta se nameračio, tog tuče i još tera i druge da ga biju. Pored toga, voli i da se pravi pametan, a u stvari je strašno glup. Svo njegovo znanje potiče iz video-igrica, najbezvrednijih šund emisija i časopisa. Iz najlakših predmeta kao što je narodna tradicija ima loše ocene, a ipak bi drugima da soli pamet. A da vidiš samo kako se oblači! Sav je kao nešto kitnjast, a u stvari sve sam kič na njemu, bez trunke ukusa. Ali i pored toga što je takav ugnjetač, nasilnik, razbojnik, pljačkaš, odvratni siledžija koji otima od slabijih, ima mnogo onih koji ga obožavaju, koji mu se dive. Zašto njega? Kako su uopšte vaspitavani oni koji ga gledaju zavidno i koji jedva čekaju kakvu novu glupost će najjači dečak pred njih izbaciti, pa još se utrkuju da tu glupost brže-bolje kopiraju. Ko je i kako kreirao mozak koji vapi od želje da bude kao on, da ga oponaša? A za to vreme našeg malog komšiju, znaš ovog tu blizu, koji ima sve odlične ocene, ili preziru ili ne primećuju. Nikoga nije briga što je na mnogim takmičenjima dokazao da retko ko zna istoriju bolje nego on. Njegovi literarni sastavi su uvek medju najboljima u školi. Znaš li da je on član i filmske sekcije? Pravi sjajne kratke i dokumentarne filmove. Pored toga je i pravi dobrica. Njegova mama često mesi odlične kolače, nije ni čudo valjda, oni bar gaje svoje žito i imaju svoj šećer, a on te kolače redovno donosi u školu i deli drugarima. Pa opet, takav kakav je nije mnogo poznat ni popularan, a ovaj siledžija jeste. Samo čekam kad će taj neotesani grubijan početi da otima i te njegove kolače. Njemu pola, a nama svima ostalim da podelimo drugu polovinu. Tako on pravedno raspodeljuje to što imamo u školi. Ostrviće se i na njega, našeg malog komšiju, videćeš, čim završi sa mnom…
  • Znaju li nastavnici za njega i njegovo ponašanje?
  • Znaju, ali izgleda da mu ne mogu ništa. U stvari, oni vide i čuju šta se dešava, ali niko od nas ugnjetavanih ne sme da ga zvanično prijavi. Pa i kome bi ga prijavili, njega se i nastavnici plaše, a direktor kao da je tu samo formalno postavljen. Kao da su ga taj najjači dečak ili njegovi roditelji postavili da bude direktor, pa da radi kako mu oni kažu ili da zažmuri kada je to potrebno i ne radi ništa.
  • Ko su mu roditelji?
  • Ko to zna… Kažu da je mešanac više rasa i nacija. Ozbiljno, ne pričam ti ovo podrugljivo. Više njih su ga gajili, ali on nekako nije u stvari ničiji. Zato valjda nema nikakvu kulturu, ne zna za tradiciju, ne zna za prave vrednosti, ne poštuje svoje ukućane, pa kako će onda poštovati nas ostale i uvažavati naše pravo na ljudsko dostojanstvo.
  • Kako se zove taj dečak?

Nakon što sam joj odgovorio, majka reče:

  • … Pomoćiću ti koliko mogu, ali ti ćeš morati pronaći način da prvenstveno sam sebi pomogneš, a ja ću ti pružiti podršku. Majka sam ti i to uvek pamti, ali protiv najjačeg dečaka i njegove družine moraćeš prvenstveno sam.

To mi je odgovorila nakon što sam joj rekao da se ta kabadahija zove The United States of America.