Ljubav između raja i pakla

Nudio sam joj život kao iz bajke. Nudio sam joj raj na zemlji. Ali njoj je bio draži život u govnima. Stvar navike valjda. A i ko još piše bajke?

Nije da moj raj njoj nije bio raj, ali njena govna, odnosno sranja su za mene bila pako. Nije da njoj nisu. Ali ona izgleda bez njih nije mogla. Opet stvar navike. A i ko još veruje u bajke, odnosno u život bez sranja?

Ponekad joj nedostaje moj raj i poželi da mu se vrati. Ali onda se uvek seti koliko je taj raj prljav i nemoralan u stvari. Svaki raj ima svoju zabranjenu voćku i poneku zmiju. Zabranjeno voće joj nije strana ni mrska stvar. Možda je baš ono, a ne cvetne livade moj raj činilo rajem. Ali od zmija se plašila. Bile su joj odvratne i mrske. A svaki raj ima svoju zmiju.

U njenom paklu bar nema zmija. Samo obični gmizavci drugih vrsta. Ljigavi i pokvareni kao zmije koje vas nagovaraju da berete zabranjeno voće, ali to ipak nisu zmije. Samo obični, mali, ljigavi gmizavci.

Raj ima čistilište. Pakao ga nema. U raju svi nešto rade i gledaju u Svevišnjega. U paklu ne radi niko ništa i Svevišnjeg tu nema. U raju je sve kristalno jasno, čisto, sterilno i zato je takvima poput nje u raju dosadno. Naporno. Monotono, ubistveno. U paklu nikada nije dosadno.

U paklu se čuju kmečanje i krici. Za ljubitelje pakla to su zvuci zadovoljstva. Ljubitelji raja ne čuju takve uzdahe i jecaje. Takvi zvuci im ometaju put pročišćenja. Do njih dopire samo horska pesma Svevišnjemu.

Zato ćemo zauvek ostati svako u svom vandimenzionalnom delu sveta. Ja u mom monotonom, sterilnom, beživotnom raju; ona u svojim sranjima koja su za mene pakao. Zašto smo se onda uopšte rađali zajedno na Zemlji, gde je predviđeno da se takvi svetovi mešaju?

Ako budem imao sreće, moje telo neće saznati za njen pakao. Za dušu je već kasno. Nagovorila me moja rajska zmija da mu se previše približim. Ne znam da li će toj duši sada pomoći čistilište.

Advertisements

Mala slikovnica ludila

ili jedna sedmica u životu prosečnog psihopate u jednom svetu koji bi da je sasvim normalan

 

Bogu hvala, ne znaš ti kako je to biti lud.

U stvri, možda i nije strašno biti lud. Već kako se postaje lud.

Užasan, jeziv osećaj dok osećaš prvo blagu groznicu. Jezu koja struji telom. Prvo lagano, a onda snažno, milioni iglica i trnaca u telu koji hoće da izbiju kroz kožu napolje. A onda poslednjim ostacima razuma shvataš da nešto tuđe, strano, postaje deo tebe, a to nisi ti. A možda baš to jesi ti, samo do tada prikriven u mračnim delovima podsvesti.

Moj dark side of the moon je krenuo da izlazi na svetlost. Evo kako je to bilo…

 

Edvard Munk Vrisak
Edvard Munk – Vrisak (1895)

 

Od uvek sam bio po malo depresivno-anksiozan tip. Gde god bio, vazda mi se činilo da ja tu ne pripadam. A onda je život u Srbiji postajao sve luđi, a ja sam ostajao isti. Nisam se prilagođavao. Sve što se meni činilo da nije normalno postajalo je opšte prihvatljivo; dakle normalno. Znači – ja nisam normalan.

normalno

 

Obično su me te moje neobjašnjive i ničim izazvane tuge i sete spopadale s jeseni. Postajale su jače, izraženije, vidljivije. Ove godine su jesen i zima prošle dobro, ali onda s početkom proleća, sasvim nenajavljeno, vratila su se snažna setna raspoloženja, često u kombinaciji sa nekontrolisanim besovima. U početku nisam video nikakav razlog za tako nešto, a onda sam ubedio sebe da je kriva kampanja za predsedničke izbore. Svo bezumlje, jad, zatucanost, nemoral i ‘’krezubost’’ srpskog naroda obrušilo mi se na glavu i valjda me to lagano ubijalo. Kulminacija je bila 02. arila. Vesti u 19:00 časova. Objavljuju da je na glasanje do 18:00 časova izašlo oko 46% glasača. Neverica, šok i prvi beg u neki svoj svet. Želja za životom bez ikakvog dodira sa drugim ljudima. Šta će mi ova polupismena bagra od naroda i šta imam ja s njom? Čast retkim izuzecima…

I živelo se nekako po toj ‘’želji’’ koliko se moglo, a onda je usledio prvi istinski snažan udar. Celog tog dana sam bio u nekakvoj groznici. Telo se ponašalo kao pod visokom temperaturom iako sam fizički bio potpuno zdrav. Bila je to verovatno reakcija na više sitnih stresova tih dana. Pred spavanje, pregledao sam nešto po internetu i sasvim slučajno naišao na sliku dečaka koji plače. Zagledao sam se u te uplakane okice i pitao se zašto plače?

A onda je usledilo nešto, što je valjda ništa i što se u materijalnom svetu nikada nije ni dogodilo, ali ipak nešto što je za mene bio jedan od najjezivijih događaja u mom životu.

Continue reading “Mala slikovnica ludila”

Nervni slom po Zaratustri

Niče je pre nervnog sloma zapisao: “Svi vrhunski ljudi su neodoljivo privučeni tome da odbace bilo kakav teret moralnosti i uokvire nove zakone, a ako već nisu stvarno ludi, nema alternative nego da sami sebe izlude ili se pretvaraju da su ludi”. 

Ja nisam Niče. Nisam čak ni dobar poznavalac njegove filozofije. Ali ne mogu se oteti utisku da potpuno razumem taj Ničeov beg ili lutanje od opšteg ka posebnom i natrag. Valjda zbog svega što sam pokušavao i zbog čega sam sebi dao pseudnim imaginarnog dečaka koji je navodno sada odrastao i koji bi ipak da pokuša da prizove ljudski rod pameti, dobroti i humanosti. Ako je Niče u nastupu nervnog sloma zaista govorio konju kojeg tuku: ‘’Ja te razumem!’’ onda sada ja kažem njemu: ‘’Ja te razumem!’’

Ljudi su samo ljudi! Suviše je malo onih koji mogu biti ‘’natčovek’’. Zanemarljivo malo u preovlađujućoj masi. Ljudima je lakše da neće ništa nego da hoće ništa. Koliko god da je Niče jasno i bez ikakvog razloga za sumnju ukazivao da ‘’Bog je mrtav’’, ljudima je mnogo jednostavnije i bezbolnije da tvrde da nije. Čovek odbija da bude ‘’natčovek’’. Izgleda da je tako čoveku lakše.

Ali šta ja znam o tome!? Ja sam ‘’natčovek’’. Baš kao što je i Niče bio. I zbog toga me strah. Čovek se ne plaši (sem Boga, čak iako je mrtav). Njega čeka zagrobni život i pravedan Bog koji će im oprostiti, čak i takav kakav je – mrtav! To ih teši i daje im nadu o kojoj ne žele čak ni da misle, već eto tako, da je imaju tu negde u potsvesti, pa da je izvuku kao iz džepa kad zatreba.

Moglo bi biti strašno i teško podnošljivo imati ideje koje će većini ako dobro porazmisle biti prihvatljive i koje bi mogle povesti ljudski rod ka nečemu boljem posle svih ovih vekovnih pošasti, a biti svestan da će te ideje biti odbačene jer čovek je čovek i nije ‘’natčovek’’ koliko god da bi i hteo ‘’natčovek’’ da bude. Jezivo. To vodi u besciljno lutanje u pokušaju da se nađe alternativa za ideju za koju ne želiš alternativu. To bi moglo da vodi u nervni slom.

A i gde bi drugo vodila ideja da ‘’natčovek’’ može biti svako, ali da čovek ne želi da bude ‘’natčovek’’. Uostalom i ne daju mu da bude ‘’natčovek’’. I onda je bolje biti samo čovek. Bezbolnije je. I lakše je tako. Put ‘’natčoveka’’ je put u nervni slom i ludilo. I bolno čekanje kraja bez mogućnosti da više išta kažeš, nepokretan, u duhovnoj tami, pomračenog uma… a bio je to um ‘’natčoveka’’!

 

Nisam se previše interesovao ni za Ničeovu filozofiju, a kamoli za samog Fridriha Ničea i njegov život. Poznavao sam nekoliko uopštenih detalja njegove filozofije i to je to, bez mnogo razmišljanja o logici i ispravnosti njegovih teza. Pogrešno protumačenih teza, shvatio sam kasnije, ali koga je bilo briga? Mene nije.

A onda, silom prilika, bio sam manje-više primoran da se pozabavim Ničeom. Njegovim delom, ali i životom. Primoran možda nije prava reč, jer mi je to istraživanje od starta pričinjavalo zadovoljstvo, ali nije svojevoljno bilo započeto. Neka nepoznata i još uvek neizučena, pa tako ljudskom umu nepojmljiva prirodna sila, zloupotrebila je moje voljeno biće kako bi me privolelo da se pozabavim Ničeom.

Kako bilo, što sam više ulazio u suštinu Ničeove teorije dualnosti apolonijskog i dionizijskog[1], to me više vuklo da istražujem o njegovom životu. Iznad svega, zanimalo me zašto je skončao tako kako je skončao? Continue reading “Nervni slom po Zaratustri”

Priručnik za proteste (PDF)

Kao razočarani učesnik brojnih protesta i demonstracija, počev od martovskih 1991. do petooktobarskih 2000. godine, a povodom protesta ‘’Protiv diktature 2017’’, odlučio sam da ”sastavim” ovaj priručnik, brošuru. Ne da ga napišem – da sastavim! Preuzmi brošuru u PDF:

PRIRUČINIK ZA PROTESTE

Ukoliko je neko zainteresovan ili baš i nije, ali je u taku mogućnos’ da finansira štampanje ove brošure, rado bih mu prepustio sva autorska prava i sve što uz ta prava sleduje!

Ko zna, možda uz ”vlasništvo” nad autorskim i drugim pravima sleduje i nagrada u vidu višemesečnog odmora u miru nekog istražnog zatvora!?

Kako bilo, ko nije preuzeo PDF izdanje, evo kako to otprilike izgleda: Continue reading “Priručnik za proteste (PDF)”

Prikaz ruskog društva u Gogoljevom Revizoru – predlog za pismeni zadatak!

Sinovica me zamolila da joj pomognem oko pismenog zadatka iz Srpskog jezika. Trebalo je da biramo, ”nešto o Vronskom” ili ”Prikaz ruskog društva u Gogoljevom Revizoru”. Sedne čiča (stric je kod nas čiča, bio i biće), razmisli malo, pa počne da ređa slova…

Mogli bi pisati i o Vronskom, ali ne bi to čiči išlo baš najbolje. Ali ako tema ipak bude Vronski i nema nam druge, predlažem ovakav sastav:

Grof Vronski je bio nalik mome čiči Goranu. Ista vrsta budale! To je vrsta ljudi koja u današnje vreme sve više izumire i retki su preostali ”primerci” koji su spremni da žrtvuju sve, ali bukvalno sve za čast i za ljubav; i da je drugom polovinom 19. veka postojala ”Pink” televizija, grofa Vronskog bi verovatno pozvali u emisiju ”Sve za ljubav”!

Plemenit, veseo, častan, moralan (da je ovo oglas pisalo bi i ”materijalno situiran”), druželjubiv, čio i vedar; sem što “kad god bi s njom progovorio, on je saginjao glavu, kao da je hteo da klekne pred njom, a u pogledu mu je bio samo izraz pokornosti i straha”, u okruženju koje bi da dokaže da je grof Vronski upravo suprotno od onoga što on zaista jeste; taj nesrećnik kao žrtva hirova Ane Karenjine, kud će – šta će, odlazi od takvog društva da se bori i pogine u ratu protiv Turske, za slobodu i nezavisnost; i to čiju – Srbije!!!

Upravo zahvaljujući takvim ljudskim ”bezbožnicima”, dobila je Srbija slobodu i konačno kakvu-takvu ”nezavisnost” te 1878. godine; ali grof Vronski se sada verovatno okreće u grobu ako vidi za koga, za šta i za čiju ”nezavisnost” se borio i za čije babe zdravlje je svoj život uludo bacio.

I to sve zbog hirova neke tamo šmizle, koju da nije upoznao proživeo bi život kakav se samo poželeti može!

I zato je bolje da ne diramo u večni mir ako tako nešto postoji; pukovnika Rajevskog, tog romantičnog junaka, koji je inspirisao Tolstoja da po njemu stvori lik Vronskog. Da je danas 1878. godina, moj ludi čiča Goran bi postupio ama baš isto kao taj Vronski, pa bi možda Tolstoj i po njemu nešto napisao.

Zato je bolje da ih sve ostavimo na miru – i grofa Vronskog i pukovnika Rajevskog i mog čiču Gorana, da ne bi kakvu budalu inspirisali da krene njihovim stopama (malo verovatno u doba ”savremenih junaka”, ali ko će ga znati) i da našu pažnju usmerimo na…

Prikaz ruskog društva u Gogoljevom Revizoru

Jer ova tema je večna. ”Junaci” ove drame ne umiru nikad i evo ih i dan danas u svakoj varoši, isti onakvi kakve ih je Gogolj posmatrao pre skoro dvesta godina…

 

vronski-ana-karenjina
Vronski, Vronski… ili što bi naš narod rekao, e moj ti…

Sačuvajte svoje dragocenosti, naročito ako su to vredne misli…

Moje misli su kao šareni baloni sa helijumom. Dok se dete oduševljeno igra sa svojim balonom sve je u redu. Ako ga nakon igre uspremi tamo gde mu je mesto, sačuvaće ga i za kasnije. A ako ga još dok se igra ispusti iz ruku jer su mu pažnju odvukle neke druge stvari, balon će odleteti i zauvek nestati negde visoko u beskraju vremena i prostora. Dobro de, za taj šareni balon beskraj vremena i prostora ne postoji i on će za kratko vreme negde skončati u nekom prostoru. Beskraj vremena i prostora je u glavi deteta koje se sa balonom igralo.

Tako i moje misli, sa kojima sam se često igrao dok šetam, putujem, ručam… Ako ih brzo ne uspremim negde da bi ih sačuvao za kasnije, već ih ispustim iz ruku jer mi je pažnju privuklo nešto drugo, zauvek nestaju u nekom beskraju koji je u mojoj glavi. Ako i ne nestanu potpuno, već ih ponovo pronađem tu negde blizu, zakačene za neku granu, onda nisu više iste kao u trenutku kada sam se prvi put oduševljeno igrao s njima. Mislim da sam tako izgubio i previše nekih svojih ‘’dragocenosti’’, vrednih misli i potencijalnih tekstova koji su se mogli i drugima svideti da su imali prilike da ih sačuvam i pokažem svojim drugarima.

Voljeni smo onoliko koliko mislimo da smo voljeni

Koliko čovek zavisi sam od sebe, a koliko od drugih?

Čovek je društveno biće i bez drugih ljudskih bića teško da može da funkcioniše. Neophodna nam je komunikacija i interakcija. Kada se osetimo usamljenim, više i ne biramo društvo. Tad nam postaju dovoljno dobri i oni čije društvo bismo u drugim okolnostima radije izbegli. Ljubav, pažnja, saznanje da neko ima interesovanja za naša osećanja, želje i potrebe, potrebni su nam kao vazduh i kao voda.

U nedostatku nekoga ko će nas istinski razumeti i sa kime možemo razmeniti reči, misli i osećanja, postajemo usamljeni ”stepski vukovi”. U čoporu je ipak mnogo lakše i sigurnije. Usamljenici su, čak i kada tvrde da im je sasvim dobro da budu sami, uglavnom depresivni, alkoholičari ili tabletomani. Malo je radosti u njihovim životima svakako, jer radost nije potpuna ako se nema s kime podeliti.

Savremene tehnologije i komunikacije nude delimično rešenje svima. Čovek je danas u prilici da bira čopor kojem će se prikloniti i prilagoditi. Veštiji čak i da prilagodjavaju čopor sebi. Medjutim, na kraju dana, kada ugasi računar, čovek ponovo shvata da je usamljen i da nešto tu fali.

Pa šta nam je onda činiti? Lako je. Potražiti malo razumevanja, ljubavi i prijateljstva medju ljudima koji nas okružuju. Da bi nešto dobio, nešto moraš i dati. Samo malo truda, ne treba mnogo, malo pažnje i sluha za tudja osećanja, želje i potrebe i uzvratiće vam se istom merom.  Koliko ćemo zauzvrat biti voljeni? Pa voljeni smo onoliko koliko mislimo da smo voljeni, ni manje ni više.

Ako vas neko obasipa poklonima i pažnjom, da li to znači da vas taj neko bezuslovno voli? Ili možda samo želi da vam se dodvori iz nekog razloga? Kako vi o tome mislite i kako se u odnosu na tu pažnju osećate, tako i jeste.

Poštovani smo onoliko koliko mislimo da nas poštuju, odnosno koliko sami sebe poštujemo. Depresivni onoliko koliko dozvolimo sebi da budemo depresivni. Voljeni, koliko mislimo da smo voljeni…

Dakle, drugi su nam bitni i neophodni, ali na kraju, uglavnom sve od nas samih zavisi.