Pol Gogen (1848-1903) – Odakle dolazimo? Šta smo? Gde idemo?

‘’Životu mogu da se raduju samo deca, životinje i urođenici’’, razmišljao je čuveni slikar Gogen, dok je boravio na Tahitiu, u danima posle neuspešnog samoubistva, nakon što mu je voljena kćerka umrla, izmoren fizičkom i duhovnom boli.

Svi ostali koji razmišljaju ‘’ko smo, šta smo, kuda idemo’’, nemaju ni teoretske šanse da budu srećni.

Preuzeto sa portala: ARTNIT, objavljeno 02.01.2013.

Ono što i danas nastavlja da zbunjuje i privlači jeste način na koji je Gogen slikanjem postavljao moralna i filozofska pitanja. Ko smo, gde idemo? Čovek ni posle više od jednog veka nije bliži odgovoru.

Slika Odakle dolazimo? Šta smo? Gde idemo? nije samo najkolosalnije ulje na platnu koje je Pol Gogen ikada naslikao, već je i slika koja objašnjava njegovu celu slikarsku i filozofsku doktrinu i rezimira njegovo celokupno umetničko stvaralaštvo. Slika se danas nalazi u Muzeju lepih umetnosti u Bostonu.

Ko smo-odakle smo-kuda idemo

 

Slikanju ovog remek-dela predhodio je niz dramatičnih i tragičnih događaja u životu Pola Gogena. Pojavljuju se finansijski problemi, a njegovo zdravlje se pogoršava. U proleće 1891. godine dobija i najgoru vest, vest o smrti kćerke Arline u 21. godini. On iracionalno okrivljuje svoju ženu za njenu smrt i razvodi se. U ovom periodu Gogen definitivno raskida i sa bilo kakvom verom. U pismu koje je napisao to potvrđuje: “Moja kćerka je mrtva. Sada mi ne treba Bog.”

Deprimiran, pateći zbog smrti svoje kćerke, 1897. godine Gogen započinje epsku misiju stvaranja svog umetničkog testamenta, sliku Odakle dolazimo? Šta smo? Gde idemo?. Radio je velikom brzinom i završio je za mesec dana. Tvrdio je da je radio direktno na platnu bez prethodnih crteža. Kada je počinjao da slika nije mislio o njenom nazivu, ali kada je završio sliku nije imao dilemu kako da je nazove. Ovom slikom on pokušava da otkrije misteriju rađanja, života i smrti.

Kompozicija slike je neobična. Slika je podeljena na tri dela – krug zdesna na levo, i veliki ovalni u centru. Slika ne sugeriše odgovore, ali i nema odgovora, ovde su samo tri fundamentalna pitanja koja su vizuelno postavljena.

U desnom uglu slike je beba, simbol života i nevinosti, koju okružuju tri Tahićanke. Tri žene sa detetom simbolišu početak života (Odakle dolazimo?). U centru sllke Gogen razmišlja o tome šta smo. Ovde su prikazane dve žene koje razgovaraju o sudbini – tako ih Gogen opisuje. Tu je i čovek koji izgleda zbunjeno i pomalo agresivno. U središtu je mladić koji pruža ruke da ubere plod saznanja i postavlja pitanje značenja postojanja (Ko smo mi?). Na ovom delu slike se samo oseća ljudska nevinost i prirodna želja da se živi. Dete jede voće ne primečujući prusustvo idola u daljini – znak čovekove potrebe za duhovnošću. Tu su i žene, jedna je misteriozno umotana, a tu su i životinje sa kojima delimo svet: koza, mačka, mačići. U poslednjem delu slike prikazuje se pitanje – Gde idemo?. Mlada žena leži, a starica pored nje koja se približava smrti simbolizuje kraj života. Starica izgleda pomirljivo i rezignirano. Na njenim nogama je čudna bela ptica koja predstavlja uzaludnost reči. Njeno bledilo i seda kosa govore mnogo i poruka je naglašena prisustvom ptice.

Na slici je prikazan raj tropske lepote: sunčani Tahiti, sloboda i boja zbog koje je Gogen napustio sve da bi je našao. Mala reka protiče kroz šume i ispred je deo sjajno plavog mora sa maglovitim planinama na ostrvu.

Plavi idol u pozadini slike očigledno predstavlja ono što po Gogenu postoji unutar slike. O tome je on rekao: ” Verujem da slika ne samo da prevazilazi sve moje prethodne, nego i da nikada neću naslikati ništa bolje – i da je čak volim.” Nakon završetka ove slike bio je uveren da će ostatak njegovog života biti neuspešan. Pokušao je da izvrši samoubistvo, ali bezuspešno.

Pol Gogen je odbijao da objašnjava značenje svog velikog platna. Govorio bi: “Naslov je tu da postavlja pitanja – a ako biste jedno umetničko delo previše objašnjavali, ono bi izgubilo svoju poeziju. ” Ono što i danas nastavlja da zbunjuje i privlači jeste način na koji je Gogen slikanjem postavljao moralna i filozofska pitanja. Ko smo, gde idemo? Čovek ni posle više od jednog veka nije bliži odgovoru.

žuti isus
Žuti Hrist (1889.)

Rano ujutru 8. maja 1903. godine izvršio je samoubistvo. Do kraja života ostao je nesrećan i nepriznat.

Van Gog (1853 – 1890): velika misterija umetnikovog ludila

Preuzeto sa portala ”Kultiviši se”, članak objavljen 16.05.2017.

Nikada nije bilo genija koji nije bio i pomalo lud, reče Aristotel. Danas jedan od najcenjenijih umetnika i vlasnik najprepoznatljivijeg slikarskog stila, Vinsent Van Gog, u svoje vreme više je nosio epitet lud, nego što je njegova genijalnost bila prepoznata.

U prilog tome išla je i činjenica da Van Gog jeste patio od nekolicine duševnih bolesti, premda njegovo „ludilo“, i pored brojnih teorija i analiza, još uvek nije u potpunosti razjašnjeno.

Radio je i do 20 sati dnevno, za života stvorio preko 800 slika, od kojih je uspeo da proda samo jednu jedinu. Ona ista dela koja su smatrana bezvrednim dok ih je Van Gog slikao, danas krase zidove najprestižnijih galerija, a njihova se vrednost opisuje milionima dolara.

Slikao sam svim srcem i dušom, a um izgubio negde u međuvremenu“, rekao je jednom.

Uistinu, Van Gogove slike odišu neobičnim nemirom, čak i kada su na njima najidiličniji pejzaži. Ukoliko posmatranje njegovih zvezdanih neba, žitnih polja, irisa, suncokreta ili vatrenih zalazaka sunca uspeva da u vama probudi neobična i jaka osećanja, možda možete naslutiti i emotivno i duševno stanje ovog umetnika.

van gog bez uveta

 

Incident sa uhom

Poznato je da je Van Gog u jednom od naleta svog ludila odsekao sopstveno uho i poklonio ga prostitutki iz obližnjeg bordela.

Bio je to događaj koji je shvaćen kao kulminacija njegovog ludila, i još jedna stavka u danas opšteprihvaćenoj biografiji ovog umetnika.

Ono što je manje poznato jeste priča koja je prethodila pomenutom događaju.
Naime, tokom nekoliko nedelja boravka u gradu Arlu, Van Gog je delio dom sa još jednim slikarskim velikanom – Polom Gogenom. Njihov odnos, međutim, nije se mogao nazvati prijateljskim. Česte svađe dovele su do toga da jedne noći Van Gog posegne za nožem i odseče svoje uho, ili je to učinio Gogen tokom njihove rasprave, prema drugoj teoriji. Continue reading “Van Gog (1853 – 1890): velika misterija umetnikovog ludila”

Edvard Munk (1863-1944)

Edvard Munk – Vrisak u službi melanholije

Objavljeno: subota, 31 Oktobar 2015 22:00 – impulsportal.net

Pravo lice melanholije najbolje se vidi na platnima norveškog slikara Edvarda Munka (1863-1944). Večito zgrčen u svom crveno-crnom i sivom svetu fatalnosti, mraka, erupcija, smrti, životinjskog u ljudima, seksualnih frustracija, ludila, žalosti, tužnog detinjstva, jeseni, plavetnih i maglovitih pejzaža, ljubavi, nežnosti i besmisla, Munk robuje svojim promenama raspoloženja i tom unutrašnjem utonuću, toliko jasno, da njegove slike kao da imaju glas. Događaji i prizori iz Munkovog detinjstva svakako su mnogo uticali na njegovo stvaralaštvo. Majka mu je bolovala od tuberkoloze, najstarija sestra je umrla od iste ove bolesti, dok je najmlađa sestra završila u bolnici sa dijagnozom šizofrenije. Munk je takođe bio krhkog zdravlja, izolovan i usamljen kao dete. Vreme je provodio u kući, što se odrazilo na njegovu umetnost, jer su upravo motivi smrti, bolesti, unutrašnjosti doma i pogledi sa prozora, česti na njegovim slikama.

Veza sa udatom ženom, rasipništvo, dani provedeni u kockarnicama, smrt oca na čiju sahranu nije otišao, bolest, opsesija, ljubomora, paranoja, alkoholizam, zdravstveni problemi sa očima, koji su u jednom period njegovog života uslovili pojavu slepila, samo su neki od katalizatora na putu ka dubokom stanju depresije i melaholije. Upravo iz tog razloga, sasvim je jasno da su Munkove slike najbolji odraz njegove inicijacije u sopstveno biće, u njegov subjektivni doživljaj sveta oko sebe, odnosno u doživljaj realnosti kojoj nije mogao da se odupre, podležući stoga porocima. Munkove slike predstavljaju ogledalo “konstrukcije i destrukcije” ljudskog bića, unutrašnjeg osećaja, sećanja, stalne dominacije i borbe tanatosa i erosa. Munk stvara pod uticajem francuskih impresionista i postimpresionista. Pomenuću tri njegove slike, koje lično smatram najupečatljivijim, a to su “Vrisak” (The Scream), “Vampir” ( Vampire) i “Oko u oku” (Eye in Eye).

Continue reading “Edvard Munk (1863-1944)”

Nervni slom po Zaratustri

Niče je pre nervnog sloma zapisao: “Svi vrhunski ljudi su neodoljivo privučeni tome da odbace bilo kakav teret moralnosti i uokvire nove zakone, a ako već nisu stvarno ludi, nema alternative nego da sami sebe izlude ili se pretvaraju da su ludi”. 

Ja nisam Niče. Nisam čak ni dobar poznavalac njegove filozofije. Ali ne mogu se oteti utisku da potpuno razumem taj Ničeov beg ili lutanje od opšteg ka posebnom i natrag. Valjda zbog svega što sam pokušavao i zbog čega sam sebi dao pseudnim imaginarnog dečaka koji je navodno sada odrastao i koji bi ipak da pokuša da prizove ljudski rod pameti, dobroti i humanosti. Ako je Niče u nastupu nervnog sloma zaista govorio konju kojeg tuku: ‘’Ja te razumem!’’ onda sada ja kažem njemu: ‘’Ja te razumem!’’

Ljudi su samo ljudi! Suviše je malo onih koji mogu biti ‘’natčovek’’. Zanemarljivo malo u preovlađujućoj masi. Ljudima je lakše da neće ništa nego da hoće ništa. Koliko god da je Niče jasno i bez ikakvog razloga za sumnju ukazivao da ‘’Bog je mrtav’’, ljudima je mnogo jednostavnije i bezbolnije da tvrde da nije. Čovek odbija da bude ‘’natčovek’’. Izgleda da je tako čoveku lakše.

Ali šta ja znam o tome!? Ja sam ‘’natčovek’’. Baš kao što je i Niče bio. I zbog toga me strah. Čovek se ne plaši (sem Boga, čak iako je mrtav). Njega čeka zagrobni život i pravedan Bog koji će im oprostiti, čak i takav kakav je – mrtav! To ih teši i daje im nadu o kojoj ne žele čak ni da misle, već eto tako, da je imaju tu negde u potsvesti, pa da je izvuku kao iz džepa kad zatreba.

Moglo bi biti strašno i teško podnošljivo imati ideje koje će većini ako dobro porazmisle biti prihvatljive i koje bi mogle povesti ljudski rod ka nečemu boljem posle svih ovih vekovnih pošasti, a biti svestan da će te ideje biti odbačene jer čovek je čovek i nije ‘’natčovek’’ koliko god da bi i hteo ‘’natčovek’’ da bude. Jezivo. To vodi u besciljno lutanje u pokušaju da se nađe alternativa za ideju za koju ne želiš alternativu. To bi moglo da vodi u nervni slom.

A i gde bi drugo vodila ideja da ‘’natčovek’’ može biti svako, ali da čovek ne želi da bude ‘’natčovek’’. Uostalom i ne daju mu da bude ‘’natčovek’’. I onda je bolje biti samo čovek. Bezbolnije je. I lakše je tako. Put ‘’natčoveka’’ je put u nervni slom i ludilo. I bolno čekanje kraja bez mogućnosti da više išta kažeš, nepokretan, u duhovnoj tami, pomračenog uma… a bio je to um ‘’natčoveka’’!

 

Nisam se previše interesovao ni za Ničeovu filozofiju, a kamoli za samog Fridriha Ničea i njegov život. Poznavao sam nekoliko uopštenih detalja njegove filozofije i to je to, bez mnogo razmišljanja o logici i ispravnosti njegovih teza. Pogrešno protumačenih teza, shvatio sam kasnije, ali koga je bilo briga? Mene nije.

A onda, silom prilika, bio sam manje-više primoran da se pozabavim Ničeom. Njegovim delom, ali i životom. Primoran možda nije prava reč, jer mi je to istraživanje od starta pričinjavalo zadovoljstvo, ali nije svojevoljno bilo započeto. Neka nepoznata i još uvek neizučena, pa tako ljudskom umu nepojmljiva prirodna sila, zloupotrebila je moje voljeno biće kako bi me privolelo da se pozabavim Ničeom.

Kako bilo, što sam više ulazio u suštinu Ničeove teorije dualnosti apolonijskog i dionizijskog[1], to me više vuklo da istražujem o njegovom životu. Iznad svega, zanimalo me zašto je skončao tako kako je skončao? Continue reading “Nervni slom po Zaratustri”