Čemu ovaj blog?

Poštovani prijatelji (i neprijatelji), budući saradnici i oponenti…

Već odavno nisam onaj mladić, Holden Kolfild (Holden Caulfield) kakav sam bio u ”Lovcu u žitu”. Sazreo sam, već odavno gazeći kroz petu deceniju života. Krajnje je vreme da konačno uradim nešto o čemu mi je sada već tako davno pričao moj profesor i uprkos čijim rečima sam ipak postao kafanski filozof, koji isprazno prosipa nezadovoljstvo pred drugim izgubljenim dušama, umesto da sam napravio makar i najmanji korak da učinim bilo šta zbog čega će i meni ali i čitavom čovečanstvu biti bar malo bolje. Smatrao sam jedno vreme da ne vredi, jer čak ni kazna i pokora u vidu svetskog rata – ne može ljudski rod privesti pameti, dobroti, i humanosti. Kuvalo se dugo nešto u meni i na sreću, konačno se skuvalo. Ipak bih nešto da pokušam. Vreme je za taj prvi, bilo kakav korak…

Koliko nas je nezadovoljnih, neprilagodjenih, neispunjenih, razočaranih što svet nije bolje mesto a sveukupan život više po meri čoveka? Koliko nas prezire licemerje koje svakodnevno gleda oko sebe? Koliko nas je koji već jako dugo vremena želimo da kažemo da nam smeta što je svet bolestan i da mislimo da to što smeta i nama i većini prosečnih ljudi može da se promeni i da nam bude bolje? Mnogo nas je takvih, ali malo je onih koji bi da nešto konkretno i urade, da naprave taj korak pa makar se on završio samo na pokušaju. Ipak, možda bi bilo lakše ako bi jedni drugima pomogli. Možda ćemo se lakše odlučiti i na prvi i na sledeće korake ako znamo da nismo sami, da nas je u stvari mnogo i da kao masa predstavljamo ozbiljnu snagu od koje treba zlo da se plaši, a ne mi da se plašimo…

Zbog toga sam napravio ovaj blog, polazeći od možda i sulude, nerealne ideje da će on vremenom izrasti u nešto mnogo više. Ali ako ne krenemo od svojih želja kakve god one bile, pa kako će nam se želje onda ispuniti?

Ideja je da zajedno napišemo jedan roman kroz koji ćemo za početak bar reći u kakvom svetu živimo, a kakav bi svet u stvari trebalo da bude.

Ponudiću vam siže i početak romana, a onda od vas očekujem da zajedno dopunjavamo njegove delove, dodajemo priče i dogadjaje, obradjujemo odredjene teme, ukazujemo jedni drugima na greške u tekstovima…

Kada roman bude gotov to će značiti da smo u potpunosti zadovoljni jer nismo napisali samo roman, već i manifest o životu kakav želimo da živimo i kakav smatramo da je primeren ljudskom rodu. Njegovim objavljivanjem, objavićemo u stvari i rat licemerju, korupciji, ugnjetavanju, siromaštvu, izopačenosti, destruktivnosti, lažnim vrednostima…

Idemo hrabro! Pridružite se, uključite se…

PS

Zašto sam pored prijatelja i saradnika, u startu pozvao da nam se priključe i protivnici našeg shvatanja i našeg dela, bilo da ga smatraju opasnim ili glupim i besmislenim? Zbog toga da bi naš zajednički rad bio što kvalitetniji i da bi smo uklonili što više mana koje ćemo u toku rada neminovno ispoljiti. Zato bih voleo da je oponenata i kritika što više. Čak više nego podrške i saradnika jer će kritika i oponiranje pomoći da shvatimo u čemu grešimo i šta ne valja, pa će mo to menjati i tako će i oponenti naših misli, našeg dela i našeg rada postati saradnici…

 

Darvin

Advertisements

5 thoughts on “Čemu ovaj blog?”

  1. Ideja ti je odlična, čak mi se čini da imam nekoliko crtica koji bi se mogli uklopiti u cijelu priču, pa svakako ostajemo u kontaktu. Izgleda da imaš daleko više nade za čovječanstvo nego ja, ali to valjda ne bi trebao biti problem. Kad se sve skupa pomiješa vjerojatno će dati nešto u ovom trenutku za čovječanstvo, sasvim primjereno… I doista se čudim kako ranije nisi pisao! Tvoj stil mi se također jako dopada… Ali valjda je takva sudbina ‘kafanskih filozofa’… 🙂

    Liked by 1 person

    1. Hvala još jednom i ovde za tvoj rad, a prvo upoznavanje sa tvojim blogom donelo mi je gotovo besanu noć, jednostavno, hteo sam sve odjednom da pročitam 🙂 Pa ako se čovek čiji rad toliko cenim, a svaku njegovu reč smatram dragocenom, pojavi na mom blogu i ostavi ovakav komentar, onda možeš zamisliti koloiko su ushićenje i volja za daljim pisanjem trenutno prisutni u meni 🙂

      A samo godinu dana ranije, živeo sam sam u jednoj maloj iznajmljenoj garsonjeri i kraj dana dočekivao gledajući ko zna gde kroz prozor dok se na lap topu čuje interpretacija ”Svakidašnje jadikovke” u izvodjenju Rada Šerbedžije… onda još jedna čašica rakije, pa još jednom ista interpretacija i tako… ko zna koliko puta. Tako je tada izgledala moja nada za čovečanstvo, a onda, prethodne jeseni nešto se prelomilo u meni. Nisam više želeo da tako dočekam kraj života. Ako ništa drugo, biće mi lakše kada budem odlazio sa ovog sveta ako budem mogao reći sebi: ”Dobro, bar si pokušao, dao si sve od sebe…”

      Trenutno još uvek lutam, kopam, tražim nešto, tražim sebe, tražim najbolji način, ali nada ne popušta niti se kolebam i jednog trenutka. Za pojedine probleme već vidim nekakva rešenja, ”sitne” i definitivno rešive probleme o kojima ću vremenom pisati… ali nailazim i na drugačija razmišljanja, na nove probleme, pa pokušavam da sagledam postoji li negde nekakav promil šanse da se i te ”krupne” stvari ili problemi prevazidju.

      Pa tako večeras, čitajući kako je Caninho video i doživeo roman ”Majstor i margarita”, a zatim i vaše komentare ispod članka, kopirah za sebe negde da sačuvam rečenicu:

      “… ljudi [se] u komunističkoj ideologiji, koja je obećavala emancipaciju, ipak nisu nimalo promjenili. I dalje su motivirani materijalnim dobrima, novcem i gaženjem preko drugih.”

      https://caninho.wordpress.com/2016/05/19/majstor-i-margarita/

      Iako trenutno delujem optimistično za nekakvu budućnost čovečanstva, nemam ni najmanje nade da će se ti motivi-pokretači ljudskog roda iskoreniti i biti zamenjeni nekim drugim, humanijim motivima. Iz tog razloga, verovatno ću narednih dana dosta vremena provesti razmišljajući kako onda te motive kontrolisati, ako ih ne možemo iskoreniti. Da li postoji način koji bi bio prihvatljiv, a ujedno i prisilan (dobrovoljno se ljudi neće i ne mogu u potpunosti odreći materijalnih dobara kao osnovnog motiva njihove egzistencije, njihovog sveukupnog angažovanja i razvoja medjuljudskih odnosa), a opet demokratski, podržan od ”širokih narodnih masa…”

      Ko zna, možda i dodje nekakva ideja… 🙂

      A što se tiče toga zašto nisam ranije pisao… Pa, pisao sam. Krajem 80-ih sam objavljivao aforizme i kratke satirične priče. Tada sam bio uzrasta Holden Kolfild 🙂 Medjutim, brzo sam ”izgubio smisao za humor” i više mi ništa nije bilo duhovito, pa sam prestao da pišem bilo šta. Onda sam se zaposlio na poslu koji i danas radim i gde takodje pišem, ali nema u tom pisanju ni umetnosti, ni filozofije, niti mudrosti. Samo najstrašniji izveštaji o izopačenosti ljudskog roda, nastaloj prvenstveno tim motivima o kojima je pisao Caninho… Upoznao sam do srži sva zla korupcije i njen pojam i osobenosti. Upoznao sam još mnoga zla, ali i bespomoćnost ljudi i institucija da sa istinskim zlom izadju na kraj. Shvatio sam već odavno da su moji izveštaji isto što i petparačka književnost, ljubavni romani o doživljajuima sa letovanja, prepuni kitnjastih, ”umetnički sročenih” rečenica koje ne govore ništa i za sobom ne ostavljaju nikakvog dubljeg i dužeg traga.

      Živeo sam kao miš, pišući takve izveštaje, često se osećajući kao nekakav junak kojeg je Bulgakov izmislio, dok sam gledao kako bezvredniji, ali podobniji odbacuju moje izveštaje kao poslednje nesuvisle skribomanijačke žvrljotine, kako ih polupismeni ocenjuju kao nepismeno sročene.. i onda sam rekao dosta! Tačno, dugo (i previše) sam čekao da skupim hrabrost i okuražim se da kad već ti moji izveštaji ”ne valjaju”, pokušam da pišem nešto drugo i na kraju – evo me!

      Nije prekasno valjda, iako profesor Woland kaže da ne mogu da tvrdim da ću uopšte i postojati sledećeg dana, baš zato ću grabiti svaki trenutak. Možda ovaj put budem uspešniji, ako promenim stil i ciljeve pisanja koje želim da postignem.

      Vreme će pokazati…

      @Magičar, hvala još jednom, a bilo kakvoj budućoj saradnji unapred se iskreno i bezgranično radujem! Svaka tvoja reč (koje sam upoznao kroz tvoje članke), za mene je vredna kao suvo zlato… 🙂

      Liked by 2 people

    1. Eheeeejjj… Baš mi je drago da si me i ovde ”pronašao” 🙂 Eto vidiš, krenuo sam ovako, sa radom na ovom blogu, a onda malo stao jer sam dozvolio da me uvuku u neke druge stvari, što možda nije trebalo… Šta znam, ipak sam ja samo ovde svoj na svome i ovde se osećam dobro. Na drugim sajtovima se borim, imam žarku želju, ali video si i sam… tamo su ljudi drugačiji, borba je teška, surova, nerazumnih na sve strane… Konstruktivno razgovarati sa nekim, raditi nešto što vodi nekakvom konkretnom cilju je gotovo nemoguće, ali eto… boriću se još po malo, a tamo i ovako nemam ambicija kakvih imam u književnom svetu… Zato mislim da ću se sve više vraćati ovom blogu, a sve manje gubiti vreme na drugim mestima… Videćemo, za sada ni od jedne aktivnosti ne odustajem, a i penzija će valjda uskoro… 🙂

      Liked by 1 person

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s