“Ne moramo se više brinuti o meni, nego o stvarima radi kojih sam tu”

Ako se nikada nismo osjećali poput Nietzschea u svom mišljenju, onda smo samo ‘lovci na istinu’ poput Heideggera te nam istu i nije suđeno ikada uhvatiti…

O Umu i njegovim Igrama

NOVICA MILIĆ: Slučaj Nietzsche

Stali smo kod toga da smo zbilji ‘priznali’ dva ‘lica’, dvije ‘stvarnosti’, dvije ‘nje same’; nazvali smo ih – stvarnost ega i stvarnost duha. A možda se i samo radi o dva temeljna ‘pogleda na zbilju’, ili dvije perspektive… Bilo kako bilo, polako dolazimo do uvida da je čovjekov život (us)postavljen na barem jednoj temeljnoj suprotnosti: on se nikada ne može odlučiti da li da živi kao biće bačeno u svijet ili kao biće koje je dio tog svijeta i kroz koje, zapravo, svijet živi… A još ga silno čudi što su oba izbora ispravna, jer svaki odgovor povlači za sobom i svoju vrstu stvarnosti. Držimo da ne bi bilo nijedne misli, nijedne dvojbe u umu, a možda ni samog vremena, kada stvari ne bi bile tako iskonski postavljene i uređene…

Prijelom u mojemu načinu razmišljanja nastao je onoga trenutka kad sam shvatio da…

View original post 1,616 more words

Nervni slom po Zaratustri

Niče je pre nervnog sloma zapisao: “Svi vrhunski ljudi su neodoljivo privučeni tome da odbace bilo kakav teret moralnosti i uokvire nove zakone, a ako već nisu stvarno ludi, nema alternative nego da sami sebe izlude ili se pretvaraju da su ludi”. 

Ja nisam Niče. Nisam čak ni dobar poznavalac njegove filozofije. Ali ne mogu se oteti utisku da potpuno razumem taj Ničeov beg ili lutanje od opšteg ka posebnom i natrag. Valjda zbog svega što sam pokušavao i zbog čega sam sebi dao pseudnim imaginarnog dečaka koji je navodno sada odrastao i koji bi ipak da pokuša da prizove ljudski rod pameti, dobroti i humanosti. Ako je Niče u nastupu nervnog sloma zaista govorio konju kojeg tuku: ‘’Ja te razumem!’’ onda sada ja kažem njemu: ‘’Ja te razumem!’’

Ljudi su samo ljudi! Suviše je malo onih koji mogu biti ‘’natčovek’’. Zanemarljivo malo u preovlađujućoj masi. Ljudima je lakše da neće ništa nego da hoće ništa. Koliko god da je Niče jasno i bez ikakvog razloga za sumnju ukazivao da ‘’Bog je mrtav’’, ljudima je mnogo jednostavnije i bezbolnije da tvrde da nije. Čovek odbija da bude ‘’natčovek’’. Izgleda da je tako čoveku lakše.

Ali šta ja znam o tome!? Ja sam ‘’natčovek’’. Baš kao što je i Niče bio. I zbog toga me strah. Čovek se ne plaši (sem Boga, čak iako je mrtav). Njega čeka zagrobni život i pravedan Bog koji će im oprostiti, čak i takav kakav je – mrtav! To ih teši i daje im nadu o kojoj ne žele čak ni da misle, već eto tako, da je imaju tu negde u potsvesti, pa da je izvuku kao iz džepa kad zatreba.

Moglo bi biti strašno i teško podnošljivo imati ideje koje će većini ako dobro porazmisle biti prihvatljive i koje bi mogle povesti ljudski rod ka nečemu boljem posle svih ovih vekovnih pošasti, a biti svestan da će te ideje biti odbačene jer čovek je čovek i nije ‘’natčovek’’ koliko god da bi i hteo ‘’natčovek’’ da bude. Jezivo. To vodi u besciljno lutanje u pokušaju da se nađe alternativa za ideju za koju ne želiš alternativu. To bi moglo da vodi u nervni slom.

A i gde bi drugo vodila ideja da ‘’natčovek’’ može biti svako, ali da čovek ne želi da bude ‘’natčovek’’. Uostalom i ne daju mu da bude ‘’natčovek’’. I onda je bolje biti samo čovek. Bezbolnije je. I lakše je tako. Put ‘’natčoveka’’ je put u nervni slom i ludilo. I bolno čekanje kraja bez mogućnosti da više išta kažeš, nepokretan, u duhovnoj tami, pomračenog uma… a bio je to um ‘’natčoveka’’!

 

Nisam se previše interesovao ni za Ničeovu filozofiju, a kamoli za samog Fridriha Ničea i njegov život. Poznavao sam nekoliko uopštenih detalja njegove filozofije i to je to, bez mnogo razmišljanja o logici i ispravnosti njegovih teza. Pogrešno protumačenih teza, shvatio sam kasnije, ali koga je bilo briga? Mene nije.

A onda, silom prilika, bio sam manje-više primoran da se pozabavim Ničeom. Njegovim delom, ali i životom. Primoran možda nije prava reč, jer mi je to istraživanje od starta pričinjavalo zadovoljstvo, ali nije svojevoljno bilo započeto. Neka nepoznata i još uvek neizučena, pa tako ljudskom umu nepojmljiva prirodna sila, zloupotrebila je moje voljeno biće kako bi me privolelo da se pozabavim Ničeom.

Kako bilo, što sam više ulazio u suštinu Ničeove teorije dualnosti apolonijskog i dionizijskog[1], to me više vuklo da istražujem o njegovom životu. Iznad svega, zanimalo me zašto je skončao tako kako je skončao? Continue reading “Nervni slom po Zaratustri”

„Gde ja stadoh — ti ćeš poći!” „Što ne mogoh — ti ćeš moći!”

Svetli grobovi

Bejaste li, braćo moja mlada,
Da l’ bejaste vi na groblju kada,
Aj’ na groblju, na golemu?
— Ta uvek smo mi na njemu.
Groblje j’ zemlja kom se hodi;
Groblje j’ voda kom se brodi;
Groblje — vrti i gradine;
Groblje — brda i doline,
Svaka stopa:
Grob do groba.
Groblje j’ spomen doba sviju,
Groblje — knjige što se štiju,
Povesnica svih zemalja,
Starostavnik cara, kralja.
I čitulja viših slika
Izbranika, mučenika,
Od početka pamtiveka,
Sve j’ to groblje —
Al’ je i kolevka.
Nema broja ni imena
U visini zvezdam’ svima,
Kamol’ broja i spomena
U zemljici grobovima!
Milione progutala j’ tama,
Crna tama mnogih tisućleća,
Niko ih se više i ne seća,
— No pogdekom uvek gori sveća.
Il’ je sveća, il’ je ime svetlo,
Il’ su dela koja se ne gase,
Pa redove nedoglednog groblja
Svojim zrakom krase.
Ti grobovi,
Stari, novi,
Oni sjaju
Svakom naraštaju —
Kad se umlje u prošlost udubi
U tamnini da se ne izgubi;
Kad se pustiš u davnine svete
U davnine i svete i klete,
Da ti mis’o puta ne pomete.
To su vatre doglasnice,
Pružajuć’ se iz daljnih eona
U povorci onoj dugoj —
Dostavljajuć’ jedna drugoj
Strujom koja napred leti,
Težeć’ samo jednoj meti.
Pa se tako svetli mlazi –
Pa se vide svetli trazi
Jednog duha raznih doba,
Duha kome nema groba.
— U grob samo sruši kosti,
Strese pep’o koj’ mu smeta
Bržem buju viša leta
K uzvišenoj budućnosti.
Ko s’osvrne da pogledi.
Bistrim okom i pogledom
Na grobove ove svetle,
Povesnice dugim redom,
Mora čuti kako j’ živo,
Kroz vekove, kroz maglinu,
Ded unuku, otac sinu,
Borac borcu dovikiv’o:
„Gde ja stadoh — ti ćeš poći!”
„Što ne mogoh — ti ćeš moći!”
„Kud ja nisam — ti ćeš doći!”
„Što ja počeh — ti produži!”
„Još smo dužni — ti oduži!”
To su zbori, to su glasi
Kojima se prošlost krasi,
Što prodiru kroz svet mračni
Sa grobova onih zračni’,
Spajajući gromkim jekom
I Božanskom silom nekom,
Spajajući vek sa vekom
I čoveka sa čovekom.
Oko svakog svetlog groba
(Baš k’o gore oko zvezda)
Povesnica priča ovo:
Hvatalo se neko kolo,
Kolo mlado, kolo novo,
Nove klice stara nada,
Novo cveće stabla stara,
Duše čiste, srca mlada,
Naslednici svetog žara; —
Tu se sleg’o život mladi
Da se s grobom razgovara.
„I ti pade, dragi brate!”
— „Nisam, deco, vas dok traje!”
„Je l’ ti borba bila teška?”
— „Pokušajte, milina je!”
„Šta si hteo? — kud si poš’o?”
— „Tamo kud se stići mora!”
„Zar je vera tako jaka?”
— „Uvek jača od zlotvora!”
„Malo nas je koj’ bi smeli” —
— „Al’ vas jaka sila kreće!”
„Zar ko može stići celi?”
— „Ko posumnja nikad neće!” –
„A ko behu oni divi
Koji su te napred zvali,
Koji su te ojačali,
Koji su ti krila dali?”
— „To bejahu ideali!
Bez njih nema više leta
Nad oblakom mraka gusta,
Bez njih bi se malaksalo,
Bez njih bi se brzo palo,
Svet bi bio grob bez cveta,
život prazan — mladost pusta!
Oko svakog svetlog groba
Prikuplj’o se život novi,
Naslednici svetlog žara,
Kupili se sokolovi,
Pijuć’ dušom svetle zrake. —
Jest. tako je, braćo draga,
Ti grobovi nisu rake,
Već kolevke novih snaga!
I vama je, jaoj, pao
Stegonoša dičnog stega, —
Al’ je sin’o grobak novi, —
Vi stojite oko njega.
Tu pogleda brat na brata,
P’ onda gore, p’ onda u se;
Grudi dršću, usta ćute,
Ali duše razum’u se.
Da l’ to snaga niče nova? —
— Daruj, Bože, blagoslova,
Da vas združi bratska sloga,
Zavetnike koji s’ kupe
Oko groba Đurinoga!
Jovan Jovanović Zmaj

Priručnik za proteste (PDF)

Kao razočarani učesnik brojnih protesta i demonstracija, počev od martovskih 1991. do petooktobarskih 2000. godine, a povodom protesta ‘’Protiv diktature 2017’’, odlučio sam da ”sastavim” ovaj priručnik, brošuru. Ne da ga napišem – da sastavim! Preuzmi brošuru u PDF:

PRIRUČINIK ZA PROTESTE

Ukoliko je neko zainteresovan ili baš i nije, ali je u taku mogućnos’ da finansira štampanje ove brošure, rado bih mu prepustio sva autorska prava i sve što uz ta prava sleduje!

Ko zna, možda uz ”vlasništvo” nad autorskim i drugim pravima sleduje i nagrada u vidu višemesečnog odmora u miru nekog istražnog zatvora!?

Kako bilo, ko nije preuzeo PDF izdanje, evo kako to otprilike izgleda: Continue reading “Priručnik za proteste (PDF)”

Prikaz ruskog društva u Gogoljevom Revizoru – predlog za pismeni zadatak!

Sinovica me zamolila da joj pomognem oko pismenog zadatka iz Srpskog jezika. Trebalo je da biramo, ”nešto o Vronskom” ili ”Prikaz ruskog društva u Gogoljevom Revizoru”. Sedne čiča (stric je kod nas čiča, bio i biće), razmisli malo, pa počne da ređa slova…

Mogli bi pisati i o Vronskom, ali ne bi to čiči išlo baš najbolje. Ali ako tema ipak bude Vronski i nema nam druge, predlažem ovakav sastav:

Grof Vronski je bio nalik mome čiči Goranu. Ista vrsta budale! To je vrsta ljudi koja u današnje vreme sve više izumire i retki su preostali ”primerci” koji su spremni da žrtvuju sve, ali bukvalno sve za čast i za ljubav; i da je drugom polovinom 19. veka postojala ”Pink” televizija, grofa Vronskog bi verovatno pozvali u emisiju ”Sve za ljubav”!

Plemenit, veseo, častan, moralan (da je ovo oglas pisalo bi i ”materijalno situiran”), druželjubiv, čio i vedar; sem što “kad god bi s njom progovorio, on je saginjao glavu, kao da je hteo da klekne pred njom, a u pogledu mu je bio samo izraz pokornosti i straha”, u okruženju koje bi da dokaže da je grof Vronski upravo suprotno od onoga što on zaista jeste; taj nesrećnik kao žrtva hirova Ane Karenjine, kud će – šta će, odlazi od takvog društva da se bori i pogine u ratu protiv Turske, za slobodu i nezavisnost; i to čiju – Srbije!!!

Upravo zahvaljujući takvim ljudskim ”bezbožnicima”, dobila je Srbija slobodu i konačno kakvu-takvu ”nezavisnost” te 1878. godine; ali grof Vronski se sada verovatno okreće u grobu ako vidi za koga, za šta i za čiju ”nezavisnost” se borio i za čije babe zdravlje je svoj život uludo bacio.

I to sve zbog hirova neke tamo šmizle, koju da nije upoznao proživeo bi život kakav se samo poželeti može!

I zato je bolje da ne diramo u večni mir ako tako nešto postoji; pukovnika Rajevskog, tog romantičnog junaka, koji je inspirisao Tolstoja da po njemu stvori lik Vronskog. Da je danas 1878. godina, moj ludi čiča Goran bi postupio ama baš isto kao taj Vronski, pa bi možda Tolstoj i po njemu nešto napisao.

Zato je bolje da ih sve ostavimo na miru – i grofa Vronskog i pukovnika Rajevskog i mog čiču Gorana, da ne bi kakvu budalu inspirisali da krene njihovim stopama (malo verovatno u doba ”savremenih junaka”, ali ko će ga znati) i da našu pažnju usmerimo na…

Prikaz ruskog društva u Gogoljevom Revizoru

Jer ova tema je večna. ”Junaci” ove drame ne umiru nikad i evo ih i dan danas u svakoj varoši, isti onakvi kakve ih je Gogolj posmatrao pre skoro dvesta godina…

 

vronski-ana-karenjina
Vronski, Vronski… ili što bi naš narod rekao, e moj ti…

Eska i vuk

Svaka sličnost sa stvarnim događajima je namerno slučajna,

a sa inspiratorom za imena korišćena u ovoj basni

ili alegorijskoj priči

naročito!

Eska je upoznala vuka, ali nije znala da je to vuk pa ga je nazvala Mister Dži. Iz istih razloga, on je odlučio da nju zove Eska, mada Eska uopšte nije bila jagnje.

Iako je bio gladan, dugo je Mister Dži samo zurio u Esku. A onda je Eska ugledala Mister Dži-ja i pretvarajući se da ga i dalje uopšte ne primećuje počela da igra; da pleše zanosno i zavodljivo pokušavajući da ga hipnotiše.

Ali sirota Eska nije ni slutila da je u stvari ona već hipnotisana i da je stari, iz čopora izbačeni Mister Dži, potomak onog vuka kojeg je jedna Aska zanela svojom igrom i koji zanesen Askom nije ni primetio da su stigli čobani, koji su ga na kraju i ubili.

Samo ti igraj Eska, a ja ću uživati dok traje – mislio je Mister Dži, iako je izgledao kao neko ko uopšte više nije u stanju da misli. Igra jednom mora prestati, iako ne želimo da prestane, ni ti ni ja. Umorićeš se, pre ili kasnije. A onda ću te pojesti. Tako mora. Takva su pravila i nikakve i ničije želje ne mogu to promeniti. Takva nam je priroda.

Poješću te čak i pre nego što prestaneš da igraš ako se pojave čobani koji su ubili mog pretka i koje očekuješ. Mene neće iznenaditi. Ja sam savremeni i dovoljno iskusni vuk. Izvežban da čobane oseti na daljinu…

 

PS

Iako sa njom nema nikakve veze, ova priča je ipak posvećena mojoj Eski. Jednoj jedinoj koja je pružila ruku kada sam počeo da tonem, a onda urliknula: ”Piši Dži (pa neka psovka), piši! Piši non-stop, piši sve što ti padne na pamet, piši sebi, zbog sebe, za sebe…”

I tako je pravi, a ne onaj iz priče Mr Dži – vuk, spašen od čobana koji bi ga dotukli zanesenog, da se nije desio taj iznenadni i tako ne-Andrićevski preokret, u kojem Eska spašava vuka. Što znači, da nema nje – ne bi bilo ni Mister Dži-ja, a da nema njega, ne bi bilo ni mene.

I zato, hvala ti Eska! Evo pišem za sebe, ali svako moje slovo sve dok budem mogao da kucam, biće posvećeno tebi!

 

Sačuvajte svoje dragocenosti, naročito ako su to vredne misli…

Moje misli su kao šareni baloni sa helijumom. Dok se dete oduševljeno igra sa svojim balonom sve je u redu. Ako ga nakon igre uspremi tamo gde mu je mesto, sačuvaće ga i za kasnije. A ako ga još dok se igra ispusti iz ruku jer su mu pažnju odvukle neke druge stvari, balon će odleteti i zauvek nestati negde visoko u beskraju vremena i prostora. Dobro de, za taj šareni balon beskraj vremena i prostora ne postoji i on će za kratko vreme negde skončati u nekom prostoru. Beskraj vremena i prostora je u glavi deteta koje se sa balonom igralo.

Tako i moje misli, sa kojima sam se često igrao dok šetam, putujem, ručam… Ako ih brzo ne uspremim negde da bi ih sačuvao za kasnije, već ih ispustim iz ruku jer mi je pažnju privuklo nešto drugo, zauvek nestaju u nekom beskraju koji je u mojoj glavi. Ako i ne nestanu potpuno, već ih ponovo pronađem tu negde blizu, zakačene za neku granu, onda nisu više iste kao u trenutku kada sam se prvi put oduševljeno igrao s njima. Mislim da sam tako izgubio i previše nekih svojih ‘’dragocenosti’’, vrednih misli i potencijalnih tekstova koji su se mogli i drugima svideti da su imali prilike da ih sačuvam i pokažem svojim drugarima.