Mala slikovnica ludila

ili jedna sedmica u životu prosečnog psihopate u jednom svetu koji bi da je sasvim normalan

 

Bogu hvala, ne znaš ti kako je to biti lud.

U stvri, možda i nije strašno biti lud. Već kako se postaje lud.

Užasan, jeziv osećaj dok osećaš prvo blagu groznicu. Jezu koja struji telom. Prvo lagano, a onda snažno, milioni iglica i trnaca u telu koji hoće da izbiju kroz kožu napolje. A onda poslednjim ostacima razuma shvataš da nešto tuđe, strano, postaje deo tebe, a to nisi ti. A možda baš to jesi ti, samo do tada prikriven u mračnim delovima podsvesti.

Moj dark side of the moon je krenuo da izlazi na svetlost. Evo kako je to bilo…

 

Edvard Munk Vrisak
Edvard Munk – Vrisak (1895)

 

Od uvek sam bio po malo depresivno-anksiozan tip. Gde god bio, vazda mi se činilo da ja tu ne pripadam. A onda je život u Srbiji postajao sve luđi, a ja sam ostajao isti. Nisam se prilagođavao. Sve što se meni činilo da nije normalno postajalo je opšte prihvatljivo; dakle normalno. Znači – ja nisam normalan.

normalno

 

Obično su me te moje neobjašnjive i ničim izazvane tuge i sete spopadale s jeseni. Postajale su jače, izraženije, vidljivije. Ove godine su jesen i zima prošle dobro, ali onda s početkom proleća, sasvim nenajavljeno, vratila su se snažna setna raspoloženja, često u kombinaciji sa nekontrolisanim besovima. U početku nisam video nikakav razlog za tako nešto, a onda sam ubedio sebe da je kriva kampanja za predsedničke izbore. Svo bezumlje, jad, zatucanost, nemoral i ‘’krezubost’’ srpskog naroda obrušilo mi se na glavu i valjda me to lagano ubijalo. Kulminacija je bila 02. arila. Vesti u 19:00 časova. Objavljuju da je na glasanje do 18:00 časova izašlo oko 46% glasača. Neverica, šok i prvi beg u neki svoj svet. Želja za životom bez ikakvog dodira sa drugim ljudima. Šta će mi ova polupismena bagra od naroda i šta imam ja s njom? Čast retkim izuzecima…

I živelo se nekako po toj ‘’želji’’ koliko se moglo, a onda je usledio prvi istinski snažan udar. Celog tog dana sam bio u nekakvoj groznici. Telo se ponašalo kao pod visokom temperaturom iako sam fizički bio potpuno zdrav. Bila je to verovatno reakcija na više sitnih stresova tih dana. Pred spavanje, pregledao sam nešto po internetu i sasvim slučajno naišao na sliku dečaka koji plače. Zagledao sam se u te uplakane okice i pitao se zašto plače?

A onda je usledilo nešto, što je valjda ništa i što se u materijalnom svetu nikada nije ni dogodilo, ali ipak nešto što je za mene bio jedan od najjezivijih događaja u mom životu.

Continue reading “Mala slikovnica ludila”

Advertisements

Insomnia (2002)

  • Ja nisam onaj što ti misliš da jesam.
  • Nisi? Walter Finch. Pisac gubitnik. Usamljena nakaza. Ubica. Nisi?
  • —————–
  • Želeo sam da postanem policajac posle škole. Nisam prošao sve testove.
  • Trebao si da probaš u Unutrašnjoj kontroli. Uzeli bi te…. Ti si ista patetična nakaza sa kakvima sam proživeo poslednjih 30 godina. Za mene si misteriozan kao klozet vodoinstalateru.

Na naslovnoj fotografiji je Robin Viliams u ulozi Valter Finča, dok vodi dijalog sa inspektorom Dormerom (Al Paćino) iz kojeg sam preneo deo koji se ”mene tiče”.

Ovaj psihološki triler iz 2002. godine je rimejk istoimenog norveškog filma iz 1997. godine. Film nam priča priču o dva policijska inspektora iz Los Anđelosa, koji dolaze u malo ribarsko mesto na Aljasci da reše slučaj ubistva. Ujedno, to im je prilika da se sklone od istrage Unutrašnje kontrole koja je protiv njih pokrenuta u LA. To bi bio tek neki uvod u priču, da ne otkrivam previše krimi-detalja, mada se krimi deo priče razjašnjava neuobičajeno rano, što znači da taj deo i nije glavna poenta ovog filma.

Kroz ceo film provlači se problem insomnije od koje pati inspektor Dormer (Al Paćino) i to je taj deo priče u pozadini koji je mene lično privoleo da više puta pogledam ovaj film, pre nego sama krimi-priča. Insomnija je u ovom filmu prilično dobro odrađena sa glumačkog i medicinskog aspekta, uz sva ”pojašnjenja” do čega sve ovaj poremećaj može dovesti i kakvo ponašanje od obolele osobe se može očekivati.

Ovaj film možda i nije vrhunski, ali scene između Al Paćina i Robin Vilijamsa su dovoljne da poverujemo da smo gledali nešto nezaboravno.

Film se može pogledati online sa prevodom:

Insomnia online

Edvard Munk (1863-1944)

Edvard Munk – Vrisak u službi melanholije

Objavljeno: subota, 31 Oktobar 2015 22:00 – impulsportal.net

Pravo lice melanholije najbolje se vidi na platnima norveškog slikara Edvarda Munka (1863-1944). Večito zgrčen u svom crveno-crnom i sivom svetu fatalnosti, mraka, erupcija, smrti, životinjskog u ljudima, seksualnih frustracija, ludila, žalosti, tužnog detinjstva, jeseni, plavetnih i maglovitih pejzaža, ljubavi, nežnosti i besmisla, Munk robuje svojim promenama raspoloženja i tom unutrašnjem utonuću, toliko jasno, da njegove slike kao da imaju glas. Događaji i prizori iz Munkovog detinjstva svakako su mnogo uticali na njegovo stvaralaštvo. Majka mu je bolovala od tuberkoloze, najstarija sestra je umrla od iste ove bolesti, dok je najmlađa sestra završila u bolnici sa dijagnozom šizofrenije. Munk je takođe bio krhkog zdravlja, izolovan i usamljen kao dete. Vreme je provodio u kući, što se odrazilo na njegovu umetnost, jer su upravo motivi smrti, bolesti, unutrašnjosti doma i pogledi sa prozora, česti na njegovim slikama.

Veza sa udatom ženom, rasipništvo, dani provedeni u kockarnicama, smrt oca na čiju sahranu nije otišao, bolest, opsesija, ljubomora, paranoja, alkoholizam, zdravstveni problemi sa očima, koji su u jednom period njegovog života uslovili pojavu slepila, samo su neki od katalizatora na putu ka dubokom stanju depresije i melaholije. Upravo iz tog razloga, sasvim je jasno da su Munkove slike najbolji odraz njegove inicijacije u sopstveno biće, u njegov subjektivni doživljaj sveta oko sebe, odnosno u doživljaj realnosti kojoj nije mogao da se odupre, podležući stoga porocima. Munkove slike predstavljaju ogledalo “konstrukcije i destrukcije” ljudskog bića, unutrašnjeg osećaja, sećanja, stalne dominacije i borbe tanatosa i erosa. Munk stvara pod uticajem francuskih impresionista i postimpresionista. Pomenuću tri njegove slike, koje lično smatram najupečatljivijim, a to su “Vrisak” (The Scream), “Vampir” ( Vampire) i “Oko u oku” (Eye in Eye).

Continue reading “Edvard Munk (1863-1944)”

Ptica pevačica

Moja omiljena Ptica pevačica u tipično njenom stilu! A tek da čujete (vidite) kako peva…

babeidede

Naravno da je Ljubav prema njemu bila i strast i žudnja. A kako drugačije? Naravno da nisam toliko i nikako uzvišena da sam ga samo duhovno-ljubavno doživljavala, gledala, ako sam išta i videla. To me je strefilo ko grom iz vedra neba. Koje crne norme, to za mene ne postoji. Koja crna ograničenja, to ne priznajem. Samo crni ogrtač = mantija. Prima mortem, vita posteriori!

O čemu bih uopšte imala da pišem da su moje strasti i žudnje zadovolj(ava)ene? I zar bih privukla tek tako celibat celibatom? Zato i nisam snela jaje. Moj pevac me jednostavno nije nagazio. A i jaka sam pa ja kokoška.

Šta bi bilo sa mnom, sa njim, Njemu naklonjenom, da sam počinila / da smo počinili delo? Ovako i dalje varam vrstu. Šta ću, kad nisam uspela da prevarim ni svoj ni njegov asketizam. U tome i jeste sva lepota.

U stvari i ne…

View original post 24 more words

“Ne moramo se više brinuti o meni, nego o stvarima radi kojih sam tu”

Ako se nikada nismo osjećali poput Nietzschea u svom mišljenju, onda smo samo ‘lovci na istinu’ poput Heideggera te nam istu i nije suđeno ikada uhvatiti…

O Umu i njegovim Igrama

NOVICA MILIĆ: Slučaj Nietzsche

Stali smo kod toga da smo zbilji ‘priznali’ dva ‘lica’, dvije ‘stvarnosti’, dvije ‘nje same’; nazvali smo ih – stvarnost ega i stvarnost duha. A možda se i samo radi o dva temeljna ‘pogleda na zbilju’, ili dvije perspektive… Bilo kako bilo, polako dolazimo do uvida da je čovjekov život (us)postavljen na barem jednoj temeljnoj suprotnosti: on se nikada ne može odlučiti da li da živi kao biće bačeno u svijet ili kao biće koje je dio tog svijeta i kroz koje, zapravo, svijet živi… A još ga silno čudi što su oba izbora ispravna, jer svaki odgovor povlači za sobom i svoju vrstu stvarnosti. Držimo da ne bi bilo nijedne misli, nijedne dvojbe u umu, a možda ni samog vremena, kada stvari ne bi bile tako iskonski postavljene i uređene…

Prijelom u mojemu načinu razmišljanja nastao je onoga trenutka kad sam shvatio da…

View original post 1,616 more words

Nervni slom po Zaratustri

Niče je pre nervnog sloma zapisao: “Svi vrhunski ljudi su neodoljivo privučeni tome da odbace bilo kakav teret moralnosti i uokvire nove zakone, a ako već nisu stvarno ludi, nema alternative nego da sami sebe izlude ili se pretvaraju da su ludi”. 

Ja nisam Niče. Nisam čak ni dobar poznavalac njegove filozofije. Ali ne mogu se oteti utisku da potpuno razumem taj Ničeov beg ili lutanje od opšteg ka posebnom i natrag. Valjda zbog svega što sam pokušavao i zbog čega sam sebi dao pseudnim imaginarnog dečaka koji je navodno sada odrastao i koji bi ipak da pokuša da prizove ljudski rod pameti, dobroti i humanosti. Ako je Niče u nastupu nervnog sloma zaista govorio konju kojeg tuku: ‘’Ja te razumem!’’ onda sada ja kažem njemu: ‘’Ja te razumem!’’

Ljudi su samo ljudi! Suviše je malo onih koji mogu biti ‘’natčovek’’. Zanemarljivo malo u preovlađujućoj masi. Ljudima je lakše da neće ništa nego da hoće ništa. Koliko god da je Niče jasno i bez ikakvog razloga za sumnju ukazivao da ‘’Bog je mrtav’’, ljudima je mnogo jednostavnije i bezbolnije da tvrde da nije. Čovek odbija da bude ‘’natčovek’’. Izgleda da je tako čoveku lakše.

Ali šta ja znam o tome!? Ja sam ‘’natčovek’’. Baš kao što je i Niče bio. I zbog toga me strah. Čovek se ne plaši (sem Boga, čak iako je mrtav). Njega čeka zagrobni život i pravedan Bog koji će im oprostiti, čak i takav kakav je – mrtav! To ih teši i daje im nadu o kojoj ne žele čak ni da misle, već eto tako, da je imaju tu negde u potsvesti, pa da je izvuku kao iz džepa kad zatreba.

Moglo bi biti strašno i teško podnošljivo imati ideje koje će većini ako dobro porazmisle biti prihvatljive i koje bi mogle povesti ljudski rod ka nečemu boljem posle svih ovih vekovnih pošasti, a biti svestan da će te ideje biti odbačene jer čovek je čovek i nije ‘’natčovek’’ koliko god da bi i hteo ‘’natčovek’’ da bude. Jezivo. To vodi u besciljno lutanje u pokušaju da se nađe alternativa za ideju za koju ne želiš alternativu. To bi moglo da vodi u nervni slom.

A i gde bi drugo vodila ideja da ‘’natčovek’’ može biti svako, ali da čovek ne želi da bude ‘’natčovek’’. Uostalom i ne daju mu da bude ‘’natčovek’’. I onda je bolje biti samo čovek. Bezbolnije je. I lakše je tako. Put ‘’natčoveka’’ je put u nervni slom i ludilo. I bolno čekanje kraja bez mogućnosti da više išta kažeš, nepokretan, u duhovnoj tami, pomračenog uma… a bio je to um ‘’natčoveka’’!

 

Nisam se previše interesovao ni za Ničeovu filozofiju, a kamoli za samog Fridriha Ničea i njegov život. Poznavao sam nekoliko uopštenih detalja njegove filozofije i to je to, bez mnogo razmišljanja o logici i ispravnosti njegovih teza. Pogrešno protumačenih teza, shvatio sam kasnije, ali koga je bilo briga? Mene nije.

A onda, silom prilika, bio sam manje-više primoran da se pozabavim Ničeom. Njegovim delom, ali i životom. Primoran možda nije prava reč, jer mi je to istraživanje od starta pričinjavalo zadovoljstvo, ali nije svojevoljno bilo započeto. Neka nepoznata i još uvek neizučena, pa tako ljudskom umu nepojmljiva prirodna sila, zloupotrebila je moje voljeno biće kako bi me privolelo da se pozabavim Ničeom.

Kako bilo, što sam više ulazio u suštinu Ničeove teorije dualnosti apolonijskog i dionizijskog[1], to me više vuklo da istražujem o njegovom životu. Iznad svega, zanimalo me zašto je skončao tako kako je skončao? Continue reading “Nervni slom po Zaratustri”

„Gde ja stadoh — ti ćeš poći!” „Što ne mogoh — ti ćeš moći!”

Svetli grobovi

Bejaste li, braćo moja mlada,
Da l’ bejaste vi na groblju kada,
Aj’ na groblju, na golemu?
— Ta uvek smo mi na njemu.
Groblje j’ zemlja kom se hodi;
Groblje j’ voda kom se brodi;
Groblje — vrti i gradine;
Groblje — brda i doline,
Svaka stopa:
Grob do groba.
Groblje j’ spomen doba sviju,
Groblje — knjige što se štiju,
Povesnica svih zemalja,
Starostavnik cara, kralja.
I čitulja viših slika
Izbranika, mučenika,
Od početka pamtiveka,
Sve j’ to groblje —
Al’ je i kolevka.
Nema broja ni imena
U visini zvezdam’ svima,
Kamol’ broja i spomena
U zemljici grobovima!
Milione progutala j’ tama,
Crna tama mnogih tisućleća,
Niko ih se više i ne seća,
— No pogdekom uvek gori sveća.
Il’ je sveća, il’ je ime svetlo,
Il’ su dela koja se ne gase,
Pa redove nedoglednog groblja
Svojim zrakom krase.
Ti grobovi,
Stari, novi,
Oni sjaju
Svakom naraštaju —
Kad se umlje u prošlost udubi
U tamnini da se ne izgubi;
Kad se pustiš u davnine svete
U davnine i svete i klete,
Da ti mis’o puta ne pomete.
To su vatre doglasnice,
Pružajuć’ se iz daljnih eona
U povorci onoj dugoj —
Dostavljajuć’ jedna drugoj
Strujom koja napred leti,
Težeć’ samo jednoj meti.
Pa se tako svetli mlazi –
Pa se vide svetli trazi
Jednog duha raznih doba,
Duha kome nema groba.
— U grob samo sruši kosti,
Strese pep’o koj’ mu smeta
Bržem buju viša leta
K uzvišenoj budućnosti.
Ko s’osvrne da pogledi.
Bistrim okom i pogledom
Na grobove ove svetle,
Povesnice dugim redom,
Mora čuti kako j’ živo,
Kroz vekove, kroz maglinu,
Ded unuku, otac sinu,
Borac borcu dovikiv’o:
„Gde ja stadoh — ti ćeš poći!”
„Što ne mogoh — ti ćeš moći!”
„Kud ja nisam — ti ćeš doći!”
„Što ja počeh — ti produži!”
„Još smo dužni — ti oduži!”
To su zbori, to su glasi
Kojima se prošlost krasi,
Što prodiru kroz svet mračni
Sa grobova onih zračni’,
Spajajući gromkim jekom
I Božanskom silom nekom,
Spajajući vek sa vekom
I čoveka sa čovekom.
Oko svakog svetlog groba
(Baš k’o gore oko zvezda)
Povesnica priča ovo:
Hvatalo se neko kolo,
Kolo mlado, kolo novo,
Nove klice stara nada,
Novo cveće stabla stara,
Duše čiste, srca mlada,
Naslednici svetog žara; —
Tu se sleg’o život mladi
Da se s grobom razgovara.
„I ti pade, dragi brate!”
— „Nisam, deco, vas dok traje!”
„Je l’ ti borba bila teška?”
— „Pokušajte, milina je!”
„Šta si hteo? — kud si poš’o?”
— „Tamo kud se stići mora!”
„Zar je vera tako jaka?”
— „Uvek jača od zlotvora!”
„Malo nas je koj’ bi smeli” —
— „Al’ vas jaka sila kreće!”
„Zar ko može stići celi?”
— „Ko posumnja nikad neće!” –
„A ko behu oni divi
Koji su te napred zvali,
Koji su te ojačali,
Koji su ti krila dali?”
— „To bejahu ideali!
Bez njih nema više leta
Nad oblakom mraka gusta,
Bez njih bi se malaksalo,
Bez njih bi se brzo palo,
Svet bi bio grob bez cveta,
život prazan — mladost pusta!
Oko svakog svetlog groba
Prikuplj’o se život novi,
Naslednici svetlog žara,
Kupili se sokolovi,
Pijuć’ dušom svetle zrake. —
Jest. tako je, braćo draga,
Ti grobovi nisu rake,
Već kolevke novih snaga!
I vama je, jaoj, pao
Stegonoša dičnog stega, —
Al’ je sin’o grobak novi, —
Vi stojite oko njega.
Tu pogleda brat na brata,
P’ onda gore, p’ onda u se;
Grudi dršću, usta ćute,
Ali duše razum’u se.
Da l’ to snaga niče nova? —
— Daruj, Bože, blagoslova,
Da vas združi bratska sloga,
Zavetnike koji s’ kupe
Oko groba Đurinoga!
Jovan Jovanović Zmaj