Početak romana – Uvod

Otkrivenje Jovanovo – 8. poglavlje

1) I kad zaklano jagnje otvori sedmi pečat, nasta tišina na nebu oko pola sata. 2) I videh sedam anđela koji stajahu pred Bogom, i dade im se sedam truba…

7) Prvi anđeo zatrubi, i posta grad i oganj, smešani s krvlju, i padoše na zemlju; i trećina drva izgore, i svaka trava zelena izgore. 8) Drugi anđeo zatrubi; i nešto kao velika gora ognjem zapaljena pade u more; i trećina mora posta krv. 9) I umre trećina stvorenja koja su živela u moru, i trećina lađi propade. 10) Treći anđeo zatrubi, i pade s neba velika zvezda, koja goraše kao buktinja, i pade na trećinu reka i na izvore vodene. 11) Ime zvezdi beše Pelen; i trećina voda posta pelen, i mnogi ljudi pomreše od voda, jer behu gorke. 12) Četvrti anđeo zatrubi, i udarena bi trećina sunca, i trećina mjeseca, i trećina zvezda, da pomrča trećina njihova, i dan izgubi trećinu svetlosti svoje, a tako i noć. 13) I videh, i čuh jednog anđela gde leti posred neba i reče silnim glasom: Teško, teško, teško onima koji žive na zemlji od ostalih glasova trubnih trojice anđela, koji će sad zatrubiti.

Otkrivenje Jovanovo – 9. poglavlje

1) I peti anđeo zatrubi, i videh zvezdu gde pade s neba na zemlju, i dade joj se ključ od studenca bezdana. 2) I ona otvori studenac bezdana, i iziđe dim iz studenca kao dim velike peći, i pocrne sunce i nebo od dima studenčevog. 3) Iz dima iziđoše skakavci na zemlju, i dade im se vlast, kao što je vlast koju imaju škorpije na zemlji. 4) I reče im se da ne ude travi zemaljskoj niti ikakvoj zeleni, ni drvetu, nego samo ljudima koji nemaju pečat Božji na čelima svojim. 5) I dade im se da ih ne ubijaju, nego da ih muče pet meseci; i mučenje njihovo beše kao mučenje škorpijino kad ujede čoveka. 6) U te dane tražiće ljudi smrt, i neće je naći; i želeće da umru, i smrt će od njih bežati…

12) Jedno zlo prođe, evo idu još dva zla za ovim…

15) I biše odrešena četiri anđela koji behu pripravljeni na sat, i dan, i mesec, i godinu, da pobiju trećinu ljudi…

17) I tako videh u utvari konje, i one što seđahu na njima, koji imahu oklope ognjene i plavetne i sumporne; i glave konja njihovih behu kao glave lavova, i iz usta njihovih izlažaše oganj i dim i sumpor. 18) I od ova tri zla pogibe trećina ljudi, od ognja i od dima i od sumpora što izlažaše iz usta njihovih. 19) Jer sila konja beše u ustima njihovim, i u repovima njihovim; jer repovi njihovi behu kao zmije i imahu glave, i sa njima činjahu zlo.

20) Ostali ljudi koji ne biše pobijeni zlima ovim, ne pokajaše se od dela ruku svojih, da se ne poklanjaju zlim duhovima, ni idolima zlatnim i srebrnim i bronzanim i kamenim i drvenim, koji ne mogu videti, ni čuti, ni hoditi; 21) niti se pokajaše od ubistava svojih, ni od čaranja svojih, ni od bluda svoga, ni od krađa svojih.

I

,,Nisam marva. Ne dozvoljavam. Radije ću poginuti kao čovek, nego živeti kao stoka ili pas. Neću mirno čekati da moja deca počnu trpeti uvrede i poniženja od ljudi čiji IQ je znatno niži od njihovog. Zar i njih da gledaju sa visine i da ih gaze lopuže, čije znanje nije dovoljno dobro ni za prodavanje jabuka na pijaci jer im je i kantar suviše složen mehanizam za rukovanje. Da ih pustim da žive kao miševi, učeći ih da budu pošteni i čovečni ili da im objašnjavam kako je bolje biti podlac, bezobziran i bezosećajan, jer se samo gazeći preko tudjih sudbina i života može postići uspeh? Ne smeš se obazirati na druge i brinuti o njima, ni kako im je, ni kako je njihovoj deci, jer tako se postaje slabić, a slabićima nije predodredjen ni uspeh, ni novac, ni sreća.

Šta da radim? Zar da ćutim, trpim i gledam kako se sve manje smeju, kako sve više negde tupo zure a blistavi pogled i sjaj u očima nestaju. Kako počinju da preziru sebe i postaju alkoholičari ili se kljukaju antidepresivima da bi kako-tako dočekali sledeći dan u kojem će se iznova osećati očajno i nemoćno…”

Ove misli opsedale su Petra Petrovića već odavno. Mnogo pre nego što je sa mesta opštinskog sekretara premešten u kopirnicu. Pre opštinske službe bio je policijski inspektor. Mlad, perspektivan, ambiciozan, činilo se da će napraviti sjajnu karijeru. Medjutim, iako je studirao na Pravnom fakultetu, Petar kao da nikada nije shvatio šta je pravo, a šta pravda. Dok je vodio istrage u svakom slučaju koji je preuzeo pokušavao je da pronadje pravdu, očekujući da će tako žrtva, on i pravda kao na filmu na kraju pobediti. Ali život nije film i Petar je brzo shvatio da je teže pronaći pravdu nego zlato i to je označilo kraj njegove karijere u policiji.

Danas mu je 40 godina, ali Petar se ne oseća kao da je na pola životnog puta. Više mu deluje kao da je pri kraju, ili bi bar on tako voleo da bude. Na kraju krajeva, godinama unazad su mu se povremeno javljali suicidni trenuci i ko zna šta bi bilo da nije bio svestan kako bi kraj njegovih muka i pakla od života (kako je on svoj život video, iako je bio zdravstveno, porodično i materijalno sasvim solidno situiran), doneo još veće muke i pakao njegovoj porodici i roditeljima, koji su još uvek u njemu videli svog ,,dobrog dečaka”. Zato je tugaljivo i kao jadnike posmatrao one koji su ga kada uoče njegov setan ili jednostavno prazan, tup pogled, pitali: ,,Šta tebi fali?”

,,Pobogu ljudi! Zar smo marva ili kakve druge životinje? Zar treba da smo zadovoljni i ispunjeni ako smo ostavili za sobom potomstvo i tako obezbedili reprodukciju? Ne dugujemo nikome ništa, a osnovne uslove za život imamo i to čak i nešto iznad prosečne. I to je to, šta čoveku treba više? A da li treba da mislim ili jednostavno da ne razmišljam previše o svom bratu kojeg retko vidjam jer radi po 12 sati dnevo i koji jedva uspeva da prehrani svoju porodicu? Da li je previše što bih želeo češće sa decom i suprugom da idem u pozorište, bioskop, u posete rodbini i prijateljima koji žive u drugim gradovima. Fantaziram bez veze sa svojom željom da vidim sve najpoznatije gradove sveta, je li? Jedan grad godišnje, na par dana, pa koliko stignem do kraja života. Previše tražim? Zašto prosečan Švedjanin, Australijanac ili Japanac to mogu, a ja ne mogu? Neću da zaboravim i ne razmišljam o tome da bi mojoj duši bilo lakše. Neću! Želje mogu biti različite, ali mogućnosti moraju biti iste ili bar približno slične i meni i čoveku u Norveškoj koji radi u svojoj državi isti posao kao ja u svojoj. Pa nije moj grad selo u pustinji, već prirodnim bogatstvom okruženo mesto i zašto su onda moje želje nerealne i zašto ne mogu da ih ispunim?

Zato što mi drugi to ne dozvoljavaju… I zato pitam jesmo li marva. Zašto se zadovoljavamo krovom nad glavom i time što će nas nahraniti i napojiti? Zašto nešto ne promenimo da nam životi postanu vredniji življenja. Zašto kad sve uslove da nam bude bolje imamo… Da li nam to pameti ili hrabrosti fali?”

Pre 20 godina, Petru je na testiranju izmeren koeficijent inteligencije 120, a nakon psihološkog testiranja i razgovora sa psihologom, uočene su sledeće Petrove osobine: odgovornost, empatija, altruizam. Nakon nabrajanja osobina u pisanom opisu njegovog duševnog i mentalnog stanja i sveukupne psihološke funkcionalnosti je navedeno: ,,Mentalni kapaciteti na nivou gornje granice proseka.”

Petar je bio prezadovoljan rezultatima testiranja, ali je brzo promenio mišljenje. Poželeo je da su mu mentalni kapaciteti na donjoj granici proseka, čak možda i nešto ispod te granice. Zamišljao je da bi mogao biti srećan jedino ako bi njegov mozak bio u stanju da poima samo elementarne stvari i ako bi se sklonio od prljavog, pokvarenog sveta, negde u planinu, gde bi čuvao ovce i išao za njima po pašnjacima. Pročitao je negde tekst o Pol Gogenu, koji je na njega ostavio snažan utisak, a posebno deo koji se odnosio na period života čuvenog slikara u vreme pokušaja samoubistva.

,,Životu mogu da se raduju samo deca, životinje i urođenici’’, razmišljao je Gogen dok je boravio na Tahitiu, u danima posle neuspešnog samoubistva, izmoren fizičkom i duhovnom boli. Svi ostali koji razmišljaju ,,ko smo, šta smo, kuda idemo’’, nemaju ni teoretske šanse da budu srećni.

Potpuno je video sebe u tim Gogenovim mislima, čime je još više povećavao svoju depresivnost, a počele su da se javljaju i prve naznake suicidnosti. U to vreme, Petar je još uvek bio policijski inspektor.

Na mesto opštinskog sekretara dospeo je gotovo slučajno i o toj promeni u njegovom životu Petar je na trenutak video slamku spasa. U stvari, njemu je već postajalo svejedno koji drugi posao će raditi, samo je želeo da pobegne od svakodnevnog posmatranja korupcije, licemerja, ,,nedodirljivih’’ lopuža, nesposobnih tužilaca i pokvarenih advokata. Od svih koji su zloupotrebljavali savremene trendove demokratije i ,,ljudskih prava’’, kako bi namagarčili sistem, zakone i na kraju ako hoćete – pravdu. U takvom psihičkom stanju, ponudjeno mesto opštinskog sekretara mu je izgledalo kao premija. Evo kako je do toga došlo.

II

 

 

Petar nije voleo politiku, političare, političke partije i sve drugo što je sa tim u vezi. Gadili su mu se. U politici je video sva zla ovoga sveta, a bavljenje politikom je smatrao najnemoralnijim zanimanjem u istoriji čovečanstva. Ipak, to mu nije smetalo da nastavi druženje sa Markom, bivšim kolegom koji se otisnuo u političke vode. Marko je bio idealista, levičar, mada nije uvek branio levicu i prihvatao sve njihove ideje i načela. Bio je približnih godina kao i Petar, tek nešto malo stariji. Upoznali su se još za vreme studiranja, kada je Marko kao student završne godine pomogao mladjem ,,zemljaku’’, brucošu, da se snadje na fakultetu i u velikom gradu, koji lako može da proguta pridošlice iz provincije.

 

Tek što je Petar krenuo sa studiranjem, država je počela da se raspada. Socijalističko samoupravljanje, kao prelazni period ka komunističkom društvu se urušilo kao ideja i narodi su poželeli nešto drugo. Radnicima nije odgovaralo vlasništvo nad kapitalom i vlast u njihovim rukama. Nisu znali kako se to koristi. Kada je proleterijat shvatio ko su njegovi ,,predstavnici’’ i da su upravljanje prepustili politikantima, lenjivcima, poltronima, lopovima, parazitima i pokvarenjacima, pobacali su iz svojih ruku vlasništvo nad kapitalom kao vreo krompir. Prepustili su njive, rudnike i fabrike istim tim dojučerašnjim predstavnicima, da sada postanu vlasnici pa neka rade sa njima šta hoće. Nije lako biti vlasnik kapitala, a još teže je upravljati njime. Zato im valjda nije ni padalo na pamet da zadrže vlasništvo, ali da smenjuju nesposobne i pokvarene (samo)upravljače i na njihova mesta postavljaju bolje, čiji će rad pažljivije nadzirati i na čije će greške odlučnije reagovati.

 

Ili nisu smeli drugačije. Kao da zatvor nije za ljude. Uostalom, u koje zatvore bi strpali toliki proleterijat i ko bi ga strpao da su proleteri bili složni i imali prave vodje i ideje. Na kraju, iz zatvora se izadje pa idemo ispočetka. Kao Gandi, kao Mendela…

 

Kako bilo, rat je bio pred vratima, socijalne tenzije sve veće, politički pluralizam nije doneo boljitak i napredak i tako se ušlo u 1991. godinu. S njom su došle i prve velike demonstracije, takozvana ,,jogurt revolucija’’. Iako u srcu i duši levičar, Marko se aktivno uključio u demonstracije protiv onih koji su se nazivali naslednicima Saveza Komunista Jugoslavije. Petar koji je pao s Marsa u jogurt revoluciju, čas zbunjen, čas impresioniran, čas uplašen, čas razdragan i ohrabren dešavanjima na ulicama, držao se uz Marka, čije reči i ideje je pažljivo upijao. Druženje s Markom mu je razbistrilo misli, pomoglo Petrovim vlastitim idejama i razmišljanju da se probiju i rasčistilo mu stazu ka aktivizmu i animiranju drugih za studentske proteste 1992. godine. Svidelo se Marku takvo Petrovo angažovanje i to je učvrstilo njihovo prijateljstvo zauvek.

 

Nekoliko godina kasnije, Marko je u jednom razgovoru pomenuo Petru da njihov zavičaj više nije u sred Jugoslavije, već na samoj granici Srbije. Rat je trajao, zavičaj ima novi, strateški značaj, pa mu treba više ljudi u policiji i drugim organima bezbednosti. U drugim resorima je teško doći do posla, fabrike su zatvorene, nema dovoljno posla ni za sve više advokata, tako da bi jednom dobrom i sposobnom pravniku možda bilo sasvim dobro i u policiji, koja bi ga rado zaposlila.

 

Radili su zajedno nekoliko godina, a onda se Marko učlanio u stranku, napustio policiju i posvetio se politici. Skeptičan je Petar bio prema Markovoj želji da očisti lokalnu samoupravu od šljama i iskoreni korupciju, ali je ipak sa nekim blaženim zadovoljstvom i podrškom koja se svodila na potvrdno klimanje glavom, slušao Markove priče. Tinjala je negde u njemu nada da možda ipak ljudi kao Marko mogu nešto promeniti. Doneti nam normalan život.

 

Tako su nastavili druženje i nakon što su prestali da budu kolege. Vidjali su se bar jednom sedmično, kada bi uz kafu i poneko piće u omiljenoj im kafani, pored drugih zajedničkih tema raspredali o domaćoj i svetskoj politici. To raspredanje se uglavnom odnosilo na Markove monologe i Petrovu prećutnu podršku. Ipak je Petar bio policijski inspektor. Previše petljanja u politiku nije dozvoljeno. Izuzev kada je podrška partiji na vlasti i tradicionalnim dogmama u pitanju.

 

Više aktivnosti u druženju, Petar je ispoljavao kada mu je Marko dostavljao podatke i potkrepljivao ih dokumentima koji se odnose na korupciju, kriminal i zloupotrebe budžeta. Želeo je Marko zaista da iskoreni korupciju u svom okruženju, a za to mu je bila potrebna Petrova pomoć. Ili je možda želeo nešto drugo. Da skloni jedne da bi postavio druge. Ili sebe. Možda veće parče kolača? Ko zna. Petra to nije mnogo zanimalo i sa ambicioznom strašću je ulazio u svaku istragu koju je inicirao Marko. Dane i noći je prikupljao dokumentaciju, čitao zakone i podzakonska akta, pisao beleške i predavao ih rukovodiocima. Od slučaja do slučaja, uglavnom je nailazio na razočaranja, a njegov odnos prema poslu kojim se bavio se kretao u rasponu od ,,daću otkaz’’ do ,,neću više ni da se trudim, samo ću dolaziti na posao, ubijati vreme, primati platu i baš me briga’’.

 

Razlozi zašto Petrovi slučajevi uglavnom nisu dobijali ishod kakav je očekivao bili su različiti. Dok je bio mladji, njegove istrage su često predavane starijim, iskusnijim inspektorima na dalji rad, dok je on usmeravan na nešto drugo. Naravno, tu je uglavnom bio i kraj tim istragama. Kanije, u nekim prilikama mu je objašnjavano da to što istražuje možda nije moralno, ali nije ni ilegalno. I zaista, u mnogim slučajevima je Petar imao priliku da se uveri kako su lopuže skrojile zakone za sebe. Zakone koje ni pas s maslom ne bi progutao, ali naši narodni poslanici su ih usvajali i glasali, ko za besplatan ručak, ko za udeo u vlasništvu neke firme ili učešće u nekom odboru. Zavisno od inteligencije, obrazovanja, nivoa pohlepe i položaja. Zakon o preduzećima na primer. Oni koji su izmislili i glasao za DOO (Društvo sa ograničenom odgovornošću), mogućnost za registraciju preduzeća sa tolikim ovlašćenjima i pravima, a sa tako malo odgovornosti i bez osnivačkog kapitala, e, to su grobari srpske ekonomije. Pardon, potreban je kapital za osnivanje DOO, ali toliko nebitan da ga i dete od jednodnevnog džeparca može osnovati, a onda s njim napraviti poslovna čuda! I još čudnije i veće štete, a zatim netragom nestati, osnovati novo preduzeće, pa ispočetka. Samo ako poznajete prave ljude, ništa vam na svetu ne otvara toliko mogućnosti za tako male pare kao DOO. Pa onda funkcija i uloge nadzornog organa u gradjevinarstvu, identične u Srbiji i BiH i nigde više u svetu. Naravno, ko bi još dozvolio da projektant i nadzorni organ može biti isti čovek…

 

Ma, pustimo to. Neka je na čast narodnim poslanicima šta su sve glasali, mada, ruku na srce, mnogi od njih nisu baš najbolje shvatali o čemu se tu radi. Njima je pružena prilika da budu poslanici, a zauzvrat samo da dižu ili ne dižu ruku, u zavisnosti kako im se naredi. I to još za sjajnu platu i poslaničke privilegije koje uz to idu. Pa ko bi odbio tako fantastičnu ponudu? Njima neka je na čast što su prigrabili za sebe posao o kojem nemaju pojma i tako omogućili lopovima da kroje zakone po svojoj meri.

 

Jednog od takvih, Petar je poznavao lično. Hapsio ga je više puta zbog sitnih kradja, prevara i šibicarenja. Razgovor sa Spajićem, tim poslanikom-šibicarom, pred izbore na kojima se Spajić borio za svoj drugi mandat, Petar je kasnije prepričavao sa gadjenjem i uz obaveznu konstataciju: ,,Da nije tužno, bilo bi smešno’’.

 

,,Za koga ćeš glasati Petre?’’, sasvim ozbiljno je pitao Spajić, trudeći se da svom masnom, zadriglom licu, da intelektualni izraz. Oči hijene su mu odmagale.

,,Pa, Spajiću, stvarno ne znam još uvek. Nekako, tvoja partija mi deluje najprivlačnije, ali poznavajući tebe, ne mogu…’’

,,Grešiš Petre!’’, nije mogao Spajić da se uzdrži, a da ne uzvikne i privuče poglede drugih prolaznika ispred zgrade policije, gde je ovaj put došao nekim poslom i samostalno, za razliku od njegovih dolazaka u ovu zgradu ranijih godina. Zajampurio se i pocrveneo, ali ne od stida. Uzbudio se iz nekog razloga, a verovatno su i još jedan mastan, preobilni ručak i koja flaša vina o državnom, ili o trošku nekog Spajićevog kupca dolazili po svoje. Teško ovakvima skače krvni pritisak, ali nije ni Spajić od kamena ili drveta. ,,Ti mene poznaješ, zato tako pričaš. Ali, ne poznaješ ove druge. Oni su gori od mene!’’

,,Moguće je’’, smejao se Petar dok mu je okretao ledja i odlazio. Pratio ga je podmukao, ciničan pogled, koji je prethodno bio snishodljiv.

Nego, vratimo se daljim Petrovim neuspešnim istragama. Ako bi Petar utemeljio svoje beleške ukazivanjem na članove zakona koji su prekršeni, onda bi mu bilo rečeno da je to previše sitno i nebitno u moru ,,ozbiljnijih’’ poslova, kojima treba da se bavi. Najuvredljivije je bilo kada su mu neumorno vraćali beleške i krivične prijave na doradu, nazivajući ih prvo nerazumljivim, nedovoljno jasnim, a na kraju i nepismenim. Njemu, koji je bio pismeniji i bolji pravnik od većine sudija, tužilaca i advokata! Niko nije želeo da mu kaže direktno da je u takvim slučajevima naišao na nekoga od ,,nedodirljivih’’ i da jednostavno treba da prekine sa svojim radom na tom slučaju, ali poruka je bila jasna. Petar bi jedno vreme uporno prepravljao i dopunjavao svoje prijave, a zatim bi potišteno odustao. Bilo je besmisleno, izuzev ako ne priziva otkaz. U tom slučaju, bolje bi bilo da ga on sam da šefovima, nego da mu naprave lažnu prijavu, da ga kompromituju zbog nečega sa čime nema veze i da ga osramote pred njegovim roditeljima i decom. Sa suprugom bi se već nekako sporazumeo. Plakala bi neko vreme, ali bi shvatila. Niko ga nije poznavao kao ona. Ali njegov otac i svi njegovi preci pre oca, pred kojima je Petar takodje umeo da se postidi… Toga se najviše plašio.

 

Nemoć je užasan osećaj, kao i usamljenost ili strah od smrti. Nije se Petar dobro nosio sa tim groznim osećajem i tada bi dolazili ti njegovi suicidni momenti. U tim danima je gazio sebe, utapao stvarnost u alkoholu od čega mu je bilo još gore i postajao neki sasvim drugi čovek. Bednik!

 

Sreća, nisu takvi periodi trajali dugo. Uvek se našao neko ili nešto da Petra ponovo vrati na put, tamo gde je stao pre nego što se upustio u bitku sa ,,nedodirljivima’’.

 

Poslednji njegov slučaj u karijeri policijskog inspektora bio je baš od te vrste i to je bila kap koja je prelila čašu.

 

Poplave su te godine pustošile i bez njih opustošenu Srbiju. U stvari, čini se da u Srbiji poplava nikada i ne prestaje, jer kad je poplava, šta pliva na površini? Granje i govna! Djubre je na površini. Ono što vredi je poplavljeno. Ipak, te godine su poplave zaista bile nešto posebno. Razarajuće.

 

Kada su se vode povukle u svoja korita, trebalo je sanirati štetu koliko je moguće. Sagraditi nove mostove tamo gde su pre poplave stajali stari, očistiti rečna korita i puteve od mulja, sanirati poplavljene objekte… Posla koliko hoćeš. Idealno za gradjevinske hijene. Istina, prvo je trebalo pokrasti sve što vredi od humanitarne pomoći, a onda je na red došla i gradjevina. Svejedno, hijene su uglavnom iste. Ili, kako kaže narod u Srbiji: ,,Ko god pekao vola, uvek isti jedu’’.

 

Ljudi su opet počeli da se obraćaju Petru. Nisu to bili njegovi doušnici. Ne, običan narod koji je verovao u Petra i njegovu borbu sa vetrenjačama. Prvo su mu skrenuli pažnju da je novopečeni kadar novopečene lokalne vlasti počeo da eksploatiše šljunak iz male lokalne reke, pa skoro potoka, koja je i tako mala, gotovo nebitna i često gotovo suvog korita, redovno posle jačih kiša prkosila seljacima i odnosila im useve, obesmišljavajući njihov mukotrpan rad. Kod poslednje poplave nije bila brutalna samo prema seljacima. Došla je do centra grada. I umesto da se podignu nasipi koji će obuzdavati malog zlotvora kad podivlja, našao se jedan pametniji od ostalih da mu otvori nove i još lakše puteve prema usevima i prema gradu. Novi vlastodržac je osnovao novo preduzeće, u stvari malu radnjicu registrovanu na svastikinog sina, ali sasvim dovoljnu da bi dobio posao snabdevanja šljunkom izgradnju novog mosta na susednoj, većoj reci. Ali odakle njemu šljunak? Pa sa obala i iz korita našeg malog zlotvora. Naravno, sve nelegalno i bez ikakvih dozvola. Bez evidencije o količinama eksploatisanog šljunka.

 

Pored toga što se šljunak eksploatisao nelegalno, a njegova eksploatacija ugrožavala rečni tok i ekosistem i što se povećavala mogućnost od poplava, taj šljunak je povrh svega bio toliko lošeg kvaliteta, prepun mulja i zemlje, da se nije mogao koristiti u gradjevinarstvu. Graditelj mosta je uz odgovarajuću ,,papirologiju’’, prihvatio da gradi i sa takvim šljunkom, maskirajući njegovu manjkavost većim količinama cementa, što nije bio problem jer materijal se plaća iz budžeta. Na analizu u nadležne institute, ovi ,,neimari’’ su slali uzorke ispravnog šljunka i betona i posao je cvetao. Na prijave gradjana, lokalne inspekcijske službe su teška srca, ali ipak izlazile da pogledaju nelegalno ,,nalazište šljunka’’. Samo da pogledaju i konstatuju da su pogledali. Teška srca, jer su znali šta ih čeka. Po povratku u kancelariju, sačekao ih je novi vlastodržac i otvoreno pitao da li bi želeli da ostanu bez posla koji trenutno rade. Niko mu nije odgovorio. Onda im je počupao miševe iz računara i odneo ih sa sobom, dajući im tako nekakav znak. Svima je bilo jasno kakav.

 

Niko o tome nije smeo ni da priča neko vreme, dok se jedan od poniženih inspektora nije požalio Petru.

 

,,Imamo ga!’’, uskliknuo je kao dete Petar. Trebalo mu je ovako nešto kako bi se adrenalin u njegovom telu ponovo pokrenuo. ,,Sve je jasno, ne može se izvući ovaj put. Znaš li ti da sam ja njega ranije ganjao zbog krijumčarenja, a onda je djubre ušlo u politiku, snabdelo se vezama i izmigoljilo mi. Nećeš ovaj put! Bude li me opet neko sprečavao da zaustavim tu kabadahiju i njegovo samovlašće, da očistim ovaj Divlji zapad… Ma, nema šanse. Ovo što radi je toliko bahato da neće nikome ni pasti na pamet da stane iza njega. Gotov je! Ili sam ja gotov i odoh zauvek iz ovog besmislenog posla koji radim…’’

 

Poslednje reči Petar nije izgovorio. Samo su mu prošle kroz glavu i na trenutak mu smanjile nivo adrenalina. Zaista, izgledalo je kao da Petar može da dovede ovakve istrage do kraja isključivo ukoliko je neko počeo da smeta nekome jačem od sebe, pa je Petru tada odobravana egzekucija nad žrtvenim jagnjetom.

 

Entuzijazam mu je vratio sagovornik, ushićen Petrovim rečima. Brzo su počeli da razradjuju strategiju napada na zlotvora. Petar je iznosio šta mu je sve potrebno za prijavu, sagovornik obećavao pomoć. Onda se pročulo da je Petar krenuo u odsudnu bitku protiv lokalnog tiranina koji je mnogima postao nesnosan, pa su dodatne informacije, podaci i dokumenta koja okrivljuju bar saradnike, ako ne ,,moćnika’’ lično, počeli da pristižu. Kompletirao je sve što mu je potrebno. Pregovori sa šefovima mogli su da počnu.

 

Jaka argumentacija, čvrsti dokazi i šefovi nisu imali kud. Oni niži su mu ukazivali na probleme na koje će naići zbog uticajnih veza lokalnog moćnika, a nešto viši su ga ohrabrivali da nastavi sa radom. Samo da još pripremi ovo, obezbedi ono, spoji sva nedela u jednu prijavu, ili ipak da idu za početak samo na lakše dokaziva dela, pa će posle proširiti istragu i na krupnija… I tako je vreme prolazilo, lokalni moćnik je obavešten šta mu se priprema, prekinuo je (bar privremeno) sa nelegalnom eksploatacijom šljunka, sredio dokumentaciju tamo gde bi moglo da bude problema i polako čistio za sobom svoje prljave tragove. Sve dok Petrov dalji rad prema njemu nije postao besmislen.

 

Nazad u kafanu.

 

,,Dupli vinjak. U stvari, donesi dva dupla odmah. Za mene oba, šta me gledaš? ‘Ajde…’’

 

Namera da napusti posao postala je definitivna, samo još nije znao šta i kako dalje. Bez njegove plate porodica ne može funkcionisati. Da proguta još jednom sve zbog dece? Ma deca će preživeti, malo manje će imati ali biće njima dobro. Snaćiće se. Da se ubije i ostavi im penziju? Valjda će nešto dobijati posle njegove smrti? Život je i onako besmislen. Ne raditi ništa kreativno, ne doprinositi ničemu, besmisleno se pokoravati i povijati, ne biti svoj. To nije bilo u Petrovoj prirodi i takvi osećaji su kod njega stvarali tešku duševnu, ali i fizičku bol od nečega što ga je stezalo u grudima. S druge strane, nije želeo da svoju decu ostavi bez oca. Bolje i bez para nego bez oca. A najgore je da ostanu i bez para i bez oca. Hiljadu misli se u njemu preplitalo i lomilo ga čas na jednu, čas na drugu stranu.

(Nastaviće se)

Advertisements

2 thoughts on “Početak romana – Uvod”

  1. Krenulo te je, pa da ne staneš, Holdene, šaljem svoju podršku… Ne bih bio u Petrovoj koži, Don Quijotea našeg vremena, ali mislim da ne bi bila loša ideja udijelit mu njegova Sancho Panzu… Marko je samo odraz onoga protiv čega se on već bori… nekoga izvan cijele priče s ‘trećim pogledom’. Kod Andrića je uvijek bilo takvih… 🙂

    Liked by 1 person

  2. Hahaha… neću stati, samo sam napravio kraću pauzu sa kojom završavam za 4-5 dana, a razlog za pauzu je taj što sam upisao online kurs kreativnog pisanja, zanatske tehnike pisanja u prozi. Edukacije nikada dosta 😀 pa ako ne postanem bolji, a mislim da hoću, neću biti ni gori nego do sada… Kreiraćemo nekog Sancho Panzu… dobra ideja! A sa pisanjem romana, kao što rekoh nastavljam vrlo brzo…

    Neegoooo… btw. kada si se već oglasio, moram ti reći da sam postavljajući i predstavljajući na FB tvoj tekst o Bukowskom ”Majstor toplih i tamnih reči”, u najavi naveo: Sjajan tekst mog omiljenog savremenog filozofa, kojeg na žalost znam samo po pseudonimu magičar…

    Poznavajući bar ovako, online, način tvog razmišljanja znam da se nećeš uobraziti 😀 a pišem ovo samo da bih istakao koliko mi znači podrška iz tvog komentara. Više od svih FB ”lajkova”, dobijenih klikom na ikonicu, reda radi… u smislu, ”lajkujem ja njemu, pa će i on meni” 😀

    Like

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s